Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Politiko

Politika

Vučićeva igra istine

Znao je da 2. aprila Srbi neće ocenjivati njegov umetnički dojam, inače bi, umesto cipela, obukao klizaljke. Znao je još nešto: da mora da koristi sve tehnologije, tešku artiljeriju i alhemiju, koju je izučavao više od dve decenije, kako bi se konačno ustoličio. Pretpostavljam da su njegovi operativci, kada su čuli želju - između 55 i 60 odsto - pre odlaska kući, svratili u Urgentni centar i tražili da ih prikače na EKG, a potom na infuziju
Piše: Aleksandar Apostolovski
Datum: 28/03/2017

Vučićeva igra istine

Mora da je to bilo ovako. Vučić je svojim dvorjanima rekao da želi pobedu u prvom krugu, dok je pred kamerama nonšalantno izjavljivao da ne namerava da se kandiduje za predsednika. Znao je da 2. aprila Srbi neće ocenjivati njegov umetnički dojam, inače bi, umesto cipela, obukao klizaljke. Znao je još nešto: da mora da koristi sve tehnologije, tešku artiljeriju i alhemiju, koju je izučavao više od dve decenije, kako bi se konačno ustoličio. Pretpostavljam da su njegovi operativci, kada su čuli želju - između 55 i 60 odsto - pre odlaska kući, svratili u Urgentni centar i tražili da ih prikače na EKG, a potom na infuziju.

Šta je uradio Vučić, kada je ostao sam? Sigurno je pomislio na pokojnog Mikija Rakića, nekadašnjeg Borisovog savetnika za specijalne operacije koji je bio veza predsedničkog kabineta sa radikalskim elementima u zemlji, pošto je vojvoda Šešelj boravio na službenom putu u Sheveningenu. Boris je želeo da smiri političke tenzije u zemlji, nakon što je izručio Ratka Mladića, a za to je trebalo da Tomi i Vučiću ogrne plašt umerenjaka, radikala na sedativima, kako bi potpuno marginalizovao antievropske elemente, svodeći ih na Vjericu Radetu.

Vučić je pomislio, kladim se, na još jednog čoveka. Ivica Dačić ga je preveslao oko izbora za gradonačelnika Beograda, a onda je uz posredništvo tadašnjeg američkog ambasadora Kamerona Mantera i još nekoliko najmoćnijih tajkuna koji su kontrolisali sve tokove novca i medije, prekršio dogovor o formiranju nove vlade sastavljene od DSS-a, radikala i socijalista. Izbor Tome Nikolića za predsednika parlamenta je to nagoveštavao, ali Amerikanci ovoga puta nisu poslali konjicu, već su u tišini preobratili Dačića, te Vučić nije postao gradonačelnik, ljutiti Toma je bio spiker parlamenta dan ili dva, a Koštunica je, umesto novog premijerskog mandata, shvativši da građani glasaju, a da biraju nevidljive sile moći, otišao u samoizolaciju.

 

Već po preuzimanju mesta premijera, pošto mu je Ivica to prepustio bez bilo kakvog otpora, Vučić je znao da će njegov trenutak istine biti na dan predsedničkih izbora. Znali su to Sloba, Koštunica i Boris. Nastali su i nestali nakon njih, kao što je i Toma znao kada će odbrojavati poslednju nedelju


Vučiću se prosvetlilo naročito kada je Angela Merkel posetila Borisa. Do tada neprikosnovenog vođu i nosioca nekoliko priznanja marke "Bambi", koja se dele partnerima iz Istočne Evrope umesto "mercedesa", upozorila je da će ga pretvoriti za sekundu u naturščika bez angažmana, ma u kom filmu hteo da igra, ako ne otopli odnose sa Prištinom i tamošnjim OVK desperadosima presvučenim u "armani" odela.

Ivica je suštinski vodio vladu umesto Mirka Cvetkovića, shvatajući da su njegova povremena noćenja u koferu i u banani preventivna mera kako ne bi ušinuo vrat, povremeno zagledan ka Moskvi. Ali pre formiranja vlade koja je obećala famozni Briselski sporazum, u igru je trebao da uđe Toma, kao garant promene čitave političke paradigme.

Pre toga je Vučić obezbedio logistiku, angažujuži zelenu beretku Vilijama Bila Mongomerija koji je nakon napuštanja ambasadorskog mesta ostao da ordinira po regionu, te se nikada nije znalo da li je on nevidljivi diplomata bez akreditiva koji je zadužen da stvara novu vladajuću ekipu, ili na divljem zapadu Bliskog istoka tumara bez cilja i smisla, od Kluba književnika do "Madere".

Osetivši Montija koji se mota oko Tome i Vučića, samo je čovek s belim štapom i vučjakom mogao da Borisu da bilo kakvu šansu. Kako Ivica nema kataraktu, bilo je lako uklopiti ga u novu vladu. Ovoga puta je formalno bio premijer, ali je istinski gazda bio Vučić.

Mislim da je već po preuzimanju mesta premijera, pošto mu je Ivica to prepustio bez bilo kakvog otpora, Vučić znao da će njegov trenutak istine biti na dan predsedničkih izbora. Znali su to Sloba, Koštunica i Boris. Nastali su i nestali nakon njih, kao što je i Toma znao kada će odbrojavati poslednju nedelju.

 

Vučić se takođe naslušao uvreda na račun svog brata, čak i sina, ali je samo donekle u pravu što potencira licemerje kada se mere napadi na članove porodica. On je najmoćniji čovek u zemlji i njegov stepen trpljenja mora biti za nijansu veći od pripadnika opozicione nejači


Problem s Vučićem je što on misli da će nestati ako ne pobedi u prvom krugu, jer je lestvicu sam sebi podigao kao da je Sergej Bubka kod koga ne svraća antidoping kontrola. Da li je ta ambicija rezultat njegove nekontrolisane sujete ili ledene pragmatičnosti?

Samo se na Kosovu predsednik bira u parlamentu, pod potpunom kontrolom međunarodne zajednice, kako se Amerikancima ne bi provukao bilo ko. U svim zemljicama bivše Juge predsednici se biraju na izborima, a Ameri nemaju toliko živaca da u svojoj kvazidržavi makar i simuliraju demokratiju i rizikuju da čitaju imena svojih lokalnih šefova postaja na Vikiliksu. Kad je Fatmira Sejdiua, prvog predsednika, profesora prava i nekadašnjeg Rugovinog zamenika u stranci koju su zajedno formirali pokušao da nasledi Bedžet Pacoli, nekadašnji Titov gardista, Jeljcinov pajtos u obnovi Kremlja i bivši muž italijanske pop dive Ane Okse, sklonili su ga posle mesec dana i instalirali Atifete Jahjagu koja je završila Akademiju FBI u bazi gde se obučavala Džodi Foster u filmu "Kad jaganjci utihnu". Američki ambasador je samo tutnuo kovertu Sejdiuu. Obojica nisu umeli ni da pročitaju njeno ime, kao kad deca vežbaju da izgovaraju brzalice. Nisu ni imali pojma ko je ona, ali to što su se na trenutak osećali kao mame jaganjaca, nije ih pokolebalo da mucaju ime srećne dobitnice.

Činilo se da je Vučić tokom pet godina vlasti, osvojivši srce mama Angele, okružen savetnicima poput Stros Kana, Guzenbauera i Fratinija, njegovog stalnog gosta na partijskim konvencijama, uz konsultanstke usluge Tonija Blera, učvrstio pozicije na Zapadu. Međutim, paralelno je širio kontakte sa Kremljom i Pekingom, nastavljajući zapravo da sprovodi politiku četiri stuba, koju je formulisao njegov najžešći protivnik u finišu kampanje, Vuk Jeremić. Od količine kiše koja je lila po Vučiću i njegovim vernim paževima, osim Palmi koji je mudro stavio kabanicu na glavu, na vojnoj paradi u Beogradu posvećenoj Putinu, istovremeno se mogla osetiti hladnoća kojom je počela da ga prati televizija N1, pod pokroviteljstvom Dejvida Petreusa. Nekadašnji glavnokomandujući američkih snaga u Avganistanu, potom direktor CIA, nije tek običan vojni zapovednik, već briljantni diplomac Vest pointa koji je potom diplomirao i na Prinstonu, a posle seks-afere sa novinarkom, poput Montija se iskrcao na Balkan, kupivši najpre većinski paket Grand produkcije Saše Popovića i Lepe Brene, kao i najvećeg kablovskog operatera, SBB. Šta je to moćnog Dejvida, sa vojničkom karijerom koja je vodila ka Beloj kući, skrenulo na zapušteni Balkan? Šta se ovde događa te je takav kalibar lansiran u pustahiju?

 

Na ovakvom tlu, posle Bregzita, pobede Trampa, propalog puča protiv Erdogana i predstojećih izbora u Francuskoj, Vučić je svestan da svoje trajanje produžava samo tako što će pokazati svetu da je čvrsti garant preuzetih obaveza


Hladni medijski rat u Srbiji je ozvaničen ateriranjem Sputnjika, moćne mašine Kremlja, stvorene onoga trenutka kada je Putin shvatio da je jednako pametno investirati u medije kao i u bojeve glave. I konačno, na novom kineskom Putu svile, kao centralna tačka u prodoru kineske ekonomije u Evropu, izabrana je Srbija. Spajanje Evrope i Azije ne promovišu stari trgovci manufakturnom robom koji su putovali mesecima kroz masive srednje Azije, već lideri pete generacije Politbiroa kineske Komunističke partije koja se kao mandarinsko veće sastaje i bira najveće mudrace, kao što su predsednik Si Đinping i premijer Li Kećijang.

Ne putuje Toma u Peking u osvit izborne tišine da bi Dragica videla Peking, niti Vučić odlazi da vidi Putina kako je sam najavio, najverovatnije pre izbora, da bi u avion utrpao i S-300. Ono što mu je potrebno jeste snimak susreta sa Vladimirom Putinom koji se među Srbima kotira kao jedini čovek koji bi Vučića pobedio u prvom krugu, bez kampanje. Ako to dobije od Putina, u povratku će poneti još nešto, što će znati samo Putin i on.

Na ovakvom tlu, posle Bregzita, pobede Trampa, propalog puča protiv Erdogana i predstojećih izbora u Francuskoj, Vučić je svestan da svoje trajanje produžava samo tako što će pokazati svetu da je čvrsti garant preuzetih obaveza. Linija te garancije je jedan glas preko 50 odsto u prvom krugu i zato će on mnogo više misliti na Ivicu Dačića i njegove glasače nego na ostale kandidate zajedno. Naime, biračko telo socijalista je nezadovoljno podelom kolača na lokalu i ključ Vučićevog uspeha su upravo crveni, koji će, skriveni iza glasačkih pultova, glasati za njega samo ako im se javi kako će, posle njegove eventualne pobede, iznenada sinuti sunce.

Kako, istovremeno, shvata da je Vuk Jeremić jedini prekaljeni protivkandidat u međunarodnim odnosima na kojeg takođe blagonaklono gledaju u Kini i nešto manje u Rusiji, završnica kampanje protiče u njihovoj žestokoj razmeni udaraca i suzama Nataše Jeremić. Naravno da Vučića koji je u predizbornim spotovima predstavljen kao skroman momak, dublira Milenko Jovanov koji je prostački uvredio Vukovu suprugu.

Vučić se takođe naslušao uvreda na račun svog brata, čak i sina, ali je samo donekle u pravu što potencira licemerje kada se mere napadi na članove porodica. On je najmoćniji čovek u zemlji i njegov stepen trpljenja mora biti za nijansu veći od pripadnika opozicione nejači.

Sa toliko geopolitičkih ukrštenih interesa u srpskom ukletom vektoru, ostali kandidati su opravdano prisutni u kampanji, poput Saše Jankovića koji je, okupivši mahom takozvanu građansku elitu oko sebe, zasada samo na početnoj stepenici političke karijere. Ukoliko prestigne Vuka, moći će da se kandiduje za lidera opozicije u vremenu koje sledi.

Beli Preletačević je oživljena verzija belih listića i sav šarm koji prosipa, izgledajući kao mladenovački Srećko Šojić koji se presvukao u šamana, može izazvati sledeće posledice: povećati izlaznost u prvom krugu, što će otežati posao Vučiću, ili će se antivučićevci odreći Vuka i Saše i glasati za Belog. Njegov izraz spontanog ili planirano smišljenog bunta, ko će ga znati, nisam skoro pio kafu sa Srđom Popovićem, deluje blagotvorno na kampanju koja poprima histeričnu dramaturgiju.

Šešelj koji nikada nije želeo formalnu moć, već onu iz senke, kao veliki bos naših poslednjih 30 godina, čiji su pioniri na mestu predsednika, premijera, predsednice Skupštine i Centralne banke, diže rast tabloidima i selektivno cilja svakoga kandidata kome raste rejting. Čovek koji je pobedio Hag, kao da ne želi da pobedi u Srbiji. I cenu tog dogovora s Vučićem znaju samo njih dvojica.

Čini mi se da je Boško Obradović iz Dveri savršeno spokojan, jer zna da neće biti drugi, ali zna i da oštrom kampanjom protiv Vučića koja se bazira na napadima na njegovu politiku, ulazi u krug momaka koji obećavaju da se može igrati na njih u nekoj budućoj preraspodeli moći.

Nepravedno je u senci ostao Aleksandar Popović, doktor hemije, univerzitetski profesor i nekadašnji sprinter, koji isijavanjem pristojnosti i deficitom agresije, predstavlja Srbiju kakvu bismo voleli da vidimo. Ali Popović je zasada samo baj-pas za DSS koji čeka da ga preuzme daleko žešći tip, doktorand sa Sorbone Miloš Jovanović. I Acu Popovića, Miloša i Slobodana Samardžića, nedavno je okupio na večeri Vojislav Koštunica, dajući sprinteru podršku.

Da, pomisliće Aleksandar Vučić svakako i na Vojislava Koštunicu, kada se bude spremao da izađe iz kuće, 2. aprila ujutru. Čovek koji je pobedio Miloševića, učinio je to zato što nije želeo u drugi krug. Zapravo nikada neće biti jasno da li je Koštunica zaista osvojio više od 50 odsto glasova. Glasački listići su nestali u dimu, kada su demonstranti ušli u Saveznu skupštinu. Da li je Koštunica, posle svih ovih godina, zadovoljan? Toliko je verovao snu o američkoj demokratiji, a potom se okrenuo ka Rusiji. Imao je gotovo plebiscitarnu podršku, a na kraju je ostao sam.

Vrtimo li se mi zapravo u mestu, putujući od prvog do drugog kruga, gotovo tri decenije u kojima se smenjuju vođe, ali nikako naše sudbine. Ni Aleksandar Vučić nije lišen tog usuda. To je i njegova i naša igra istine! 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.