Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Politiko

Politika

Hoće li Vučić nekad i sam reći da mu je dosta moći?

Princip podele vlasti ne može se svesti na podelu plena Vučića i Nikolića. Neki crv sumnje mora da se sada uselio i u duše Vučićevih najiskrenijih simpatizera. Koliko će mu moći biti dovoljno?
Piše: Ljiljana Smajlović
Datum: 04/03/2017

Hoće li Vučić nekad i sam reći da mu je dosta moći?

Istoričari kažu da su stari Atinjani koristili ostracizam kako bi preventivno na deset godina proterali sugrađanina za kog su sumnjali da je potajni tiranin. Žrtva je birana većinom glasova i nije imala prava na odbranu, što je i logično budući da ni birači nisu imali obavezu da podnose dokaze protiv nje. Bilo je dovoljno da najmanje 6.000 Atinjana zapiše ime "tiranina" na ostrakonu, komadiću polomljenog glinenog posuđa kakvog je bilo u izobilju pa je služilo umesto glasačkog listića.

Tako se Aristidu Pravednom, ako je verovati Plutarhu i Vikipediji, desilo da mu nepismeni Atinjanin koji ga nije prepoznao priđe i zamoli ga da zapiše ime "Aristid" na njegovom ostrakonu. Kada je pitao za razlog, nepoznati sugrađanin je rekao da mu je više muka da sluša kako Aristida nazivaju "Pravednim".

Čak i ako je apokrifna, anegdota je zgodna ilustracija iskušenja na koja Aleksandar Vučić sve češće stavlja sebe i svoje glasače. Neprikosnoveni srpski vladar ne mora da strahuje od rezultata ovogodišnjih izbora (računajući i one koje možda tek raspiše), ali neki crv sumnje mora da se sada uselio i u duše njegovih najiskrenijih simpatizera. Koliko će mu moći biti dovoljno? Hoće li nekad i sam reći da je dosta? Koliko je još vlasti, počasti, ovlašćenja i priznanja potrebno čoveku kom, do juče, niko nije ozbiljno ni osporavao nepobedivost, bilo na izborima, bilo u ringu dnevne politike?

Neprijatna je to okolnost za vladara, bez obzira što je kristalno jasno ko je izašao kao pobednik iz njegovog kratkog i brutalnog okršaja sa predsednikom Srbije i osnivačem pobedničke stranke. Nije problem u oceubistvu, puna ga je srpska istorija, pitajte, uostalom, Dragoljuba Mićunovića Survajvora, kog ne morate ništa da pitate ako ste mu čitali dela u kojim se bavi Zoranom Đinđićem.

Problem je u nečem drugom.

Neće se Vučićevi birači prepasti što on ima suviše moći, ne žele oni slabog lidera. Znaju svi da je zemlja jača ukoliko je složnija, to nije sporno. Nema ničeg samog po sebi lošeg ni u velikoj ambiciji, ni u velikoj volji za moć. Naprotiv. U modernom je dobu politika zaista pitanje života i smrti, pa je tako treba i tretirati, a Aleksandar Vučić je potpuno u pravu što politici i vlasti pridaje smrtnu ozbiljnost koja im i pripada.

Problem je u tome što on savladava svaki otpor svojoj vlasti onako kako rak savladava imunosistem organizma, koristeći ga kao polugu pomoću koje se širi da bi savladao celo telo. Iz avionskog spota koji je za vikend pustio u javnost, po svemu sudeći pre nego što je nameravao, kao iz aviona je jasno da premijer podelu vlasti ne vidi kao temelj demokratskog ustrojstva već kao dosadnu prepreku koju povremeno mora da uklanja sa puta.

Uzmimo da je bilo moguće da kandidat SNS-a, neki drugi osim njega koji već sedi na funkciji sa najvećim ovlašćenjima u državi, izgubi na predsedničkim izborima. Pa ta je mogućnost uračunata i ugrađena u ustavni poredak zemlje. Je li Ustav Srbije zaista opasan po Srbiju? Je li Monteskje lupao kada je podelu političke moći u državi postulirao tako da među tri grane vlasti, izvršne, sudske i zakonodavne, postoji ravnoteža koja sprečava da vlast uzurpira jedan centar moći na štetu preostala dva? I da svaka mora nezavisno da deluje? Francuski baron iz osamnaestog veka pledirao je protiv koncentracije vlasti u rukama jednog čoveka ili samo jednog stuba države. Tvrdio je da je to preduslov slobode pojedinca i odsustva tiranije. Možda preteruju oni koji ga porede sa Njutnom i kažu da je fizičar otkrio zakone fizike, a Monteskje zakone politike, ali otkad se to Srbija nalazi u nekom drugom univerzumu, u kom ne važe pravila koja prihvata demokratski svet? Jesmo li mi u ratu? Pa i da jesmo, šta?

Iz avionskog spota jasno proizilazi da Aleksandar Vučić saopštava naciji da ima čvrstu nameru da sa mesta šefa države kontroliše i vladu i premijera. Premijera kakvog ima na umu, opozicija će s pravom nazivati njegovom marionetom. U tom slučaju zaista može za premijerku da postavi i Anu Brnabić, koja se katkad pre čini kao avatar kakvog korporativnog brenda nego srpska ministarka od krvi i mesa.

Već i vrapci na grani cvrkuću da je tako pre njega radio i Boris Tadić. A to ne treba raditi, ne zato da čovek ne bi završio kao Tadić, ne zato da vam ime ne bi završilo na ostrakonu -- već zato što je to pogrešno.

Valjda bi smisao velike ambicije i velike volje za moć bio u tome da čovek, kad dođe na vlast, čini ono što je ispravno i dobro. A ne uvek samo ono što učvršćuje njegovu ličnu vlast i osigurava njegovu ličnu kontrolu nad svime što se u državi radi.

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.