Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Politiko

Politika

Demokratija od 9. marta: Kako su se izlizale "vijetnamke"

Mrka je bio beskrajno simpatičan, činilo se, srećniji nego u vreme obnove i izgradnje sa Slobom posle NATO agresije kad su se poslovi udarnički završavali i "za pečenje". I onda, u jednom trenutku, kad se atmosfera raskravila, kad su se ambasadori i novinari raskomotili, Mrka je najavio specijalnog gosta - svog "komšiju" (tako ga je predstavio), koji je za klavirom odsvirao nekoliko pesama. Sećam se onog refrena "Anđele...". Ni posle tri "viljamovke" nisam mogao pretpostaviti da će taj "barba", taj nonšalantni "Mrkin komšija" - Vlado Georgiev - dabome, sutra biti simbol otpora, i to u Smederevu, a sve zbog koncerta koji su zabranili podanici novog srpskog monoteizma. Da bi se sve pretvorilo u opozicionu zajebanciju - "Bež'te slepci, idu Smederevci".
Piše: Zoran Panović
Datum: 14/03/2017

Demokratija od 9. marta: Kako su se izlizale "vijetnamke"

"Srbija ne sme da se vrati u prošlost", ultimativna je pevačica i pedagog Leontina, koja je obznanila svoju podršku Vučiću na predsedničkim izborima, ali, draga Leontina, mi više u Srbiji ne znamo na koju prošlost mislimo, jer u suštini niko neće da se vrati u prošlost. U onu tuđu. Njena rečenica je vučićevski paradigmatična.

Ne, nisam ja u fazonu "mi" i "oni", jer onda ne možemo razumeti kontekste. Sećam se romantičnih dana kad se još činilo da "moderna evropska levica" ima šansu, vremena koalicije Borisa i Ivice, sećam se jednog divnog decembarskog dana iz te epohe, kad je Milutin Mrkonjić u "Klubu poslanika" na Dedinju, na novogodišnjem prijemu, predstavljao rezultate svog ministarstva pod sloganom "Dela govore!".

Mrka je bio beskrajno simpatičan, činilo se, srećniji nego u vreme obnove i izgradnje sa Slobom posle NATO agresije kad su se poslovi udarnički završavali i "za pečenje". I onda, u jednom trenutku, kad se atmosfera raskravila, kad su se ambasadori i novinari raskomotili, Mrka je najavio specijalnog gosta - svog "komšiju" (tako ga je predstavio), koji je za klavirom odsvirao nekoliko pesama. Sećam se onog refrena "Anđele...". Ni posle tri "viljamovke" nisam mogao pretpostaviti da će taj "barba", taj nonšalantni "Mrkin komšija" - Vlado Georgiev - dabome, sutra biti simbol otpora, i to u Smederevu, a sve zbog koncerta koji su zabranili podanici novog srpskog monoteizma. Da bi se sve pretvorilo u opozicionu zajebanciju - "Bež'te slepci, idu Smederevci".

Često čujem pitanja, da li si mogao zamisliti da će 2017. godine "ovi biti na vlasti". Odgovor mi je uvek isti: pad Berlinskog zida je referentna tačka promena na Istoku Evrope. Tako da su se u tim zemljama, bivšim sovjetskim trabantima, posle demokratskih snaga na vlast vraćali reformisani komunisti. Zbog Miloševićeve "negativne anticipacije" nama su devedesete godine referentna tačka, tako da nama nema ko da se vrati nego reformisani socijalisti i naprednjaci. Kao što se i posle njih, jednog lepog dana, nema nama ko vratiti do "reformisanih dosmanlija". Bolje to nego "reformisane Dveri", šta mislite naprednjaci i socijalisti? Iako infantilno nedosanjana, lustracija je strukturalno bila nemoguća (zbog kolaboracije većinskog dela opozicije sa nacionalnim ciljevima), pa su otuda bili i jalovi pokušaji da se "dosmanlijska" kičma dvopartizma pravi od DS i DSS, recimo.

Na Crvenom krstu u Beogradu postoji jedna kuća, poznata po tome što su u njoj bile dve kafane (jedna izgleda više ne radi). Kuća je bila i neka vrsta portala - vremeplova. Pregrada od trske delila je jednu kafanu i jedan restoran: "Kajmakčalan" i "Zaplet" (ovaj kako vidim ne radi). "Kajmakčalan" i danas izgleda kao da u njemu sede "crnorukci", a "Zaplet" je bio vrlo fancy mesto.

Na neki način sve je bilo kao u filmu "Biti Džon Malkovič" - koji nam pokazuje kako se ulazi u mozak slavnog glumca i kako je biti u takvom mozgu. Tako ste i u slučaju s Crvenog krsta mogli sedeti s "dosmanlijskim japijima", pa očas posla zaobići onu trsku i čuti šta rade Srbi iz 19. i prve polovine 20. veka. Mogli ste sresti čak i Vladislava Petkovića Disa kako igra tabliće, iz čokanjčeta pije rakiju i recituje "Nirvanu". I obratno. Od kariranog stola sa limenom pikslom do cure iz advertajzinga. Bio je to svojevrstan portal koji sam ponekad koristio. Kako bi bilo ući u glavu Aleksandra Vučića kao u glavu Džona Malkoviča? I shvatiti naše paralelne dimenzije - naše kontekste i "pluralizam prošlosti" u "prošlost" u koju ne želimo da se vratimo i stalno se vraćamo - gde se kao "Kajmakčalan" i "Zaplet" smenjuju "migovi" i otvorena briselska poglavlja.

Vučićevska ritualna plašenja "povratkom u dosovsko vreme" ne treba da zbune sliku o "patriotskom" vremenu koje je prethodilo - gebelsovska laž, inflacija, ratovi, beda, ogromno poniženje koje su građani Srbije doživeli. Da ne pominjemo ostale u susedstvu. Dobro, nije to bilo strašno kao glad koju je staljinizam izazvao u Ukrajini i koja je imala milionske žrtve. Rada (ukrajinski parlament) tu glad je stavila u rang genocida. Sramota je da srpski parlament nije usvojio bar jednu deklaraciju o recimo fatalnoj i sramnoj 1993. godini. A koliko smo samo kosovskih rezolucija i deklaracija usvojili koje slabo šta vrede pred inercijom Briselskog sporazuma.

Teško je danas razumeti "devedesete": teško je ovim sad klincima objasniti scenu da se vraćate iz grada u gluvo doba noći, a da na uglu kod Makenzijeve ulice iznad beogradske Slavije vidite pare kako lete i padaju po ulici. A niste pijani i uduvani. Tu je bio "Jugoskandik" Jezdimira Vasiljevića, uz Dafinu najpoznatijeg Slobinog alternativnog - "piramidalnog- bankara. Noću je izvršen prepad od strane "struktura", pare su odnete, a neke su novčanice u toj gunguli završile na ulici.

Ili kako tek danas studentima menadžmenta prepričati šahovski meč Spaski-Fišer (1992) na Svetom Stefanu, 20 godina od njihovog čuvenog meča u RejkjavikuSR Jugoslaviji su bile uvedene sankcije. Deo obale oko Miločera ličio je na ofšor-zonu u kojoj se snima neki film o latinoameričkoj diktaturi, na primer "Bananas" Vudija Alena. Tu su bili i generali i biznismeni, i političari i mafijaši; od generala Živote Panića, preko vođe pobunjenih hrvatskih Srba Gorana Hadžića, do prvog čoveka Crne Gore Momira Bulatovića. U Budvi se u to vreme održavala "Pesma Mediterana" i "Mis Mediterana". Vučelićeva televizija je sve to koordinirala medijski. Na otvaranje šahovskog meča stigla je misica u crnogorskoj narodnoj nošnji, a tu su bili i umetnici iz Baleta beogradskog Narodnog pozorišta. Lidija Pilipenko je radila koreografiju. I celo to otvaranje je, verujte, imalo prilično ukusa, sa ambijentalnim pozorištem (Romeo na balkonu), sa procesijom.

Celu feštu je komentarisao Nebojša Đukelić. Plaćalo se u kešu, na licu mesta. Svedoci kažu da nikad posle nisu videli bogatiji švedski sto. Jezda je izgledao kao bogatun iz "Alana Forda", a te sekvence sa Svetim Stefanom u pozadini koristio je za svoj spot kandidata za predsednika Srbije. Kakav je to samo kontrast bio u odnosu na Jezdu (više ne gazdu) koga sam video posle Petog oktobra kako oronuo, sa vrećom i štakama čeka bezuspešno u foajeu Demohrišćanske stranke Srbije (zgrada "Simpa" kod beogradske "štajge") da ga primi Vladan Batić, tada ujedno i ministar pravde. Posle je ušao i u "Farmu".

Iskreno me čudi i da se patrijarh srpski do sada nije obratio nekom poslanicom o "devedesetim" ili bar amblematičnoj 1993. godini.

Čak i vi koji se dobro razumete u pop muziku, sigurno se slabo sećate nečega što se zvalo "2 Unlimited". To je holandska i MTV eurodens atrakcija, nastala 1991. Projekat je umotvorina producenata iz Belgije - Žan Pola de Kostera i Filipa Vilda. "2 Unlimited" je bio duet; repera Reja Slijngarda i Anite Dot. Tokom pet godina stekli su enormnu svetsku popularnost. Bili su neprikosnoveni i po fensi diskotekama i po vašarskim luna-parkovima - od Beča od Braničeva. Kako objasniti današnjim klincima da je njihov najveći hit "No Limit" u stvari "200 na sat" Ivana Gavrilovića.

Evo još jednog 9. marta. U simboličkom smislu taj datum ima veći značaj nego 5. oktobar. I zato što je prekriven patinom veće nostalgije i romantičarskih mistifikacija, za razliku od 5. oktobra posle kojeg se dubina prirode režima sa svojom infrastrukturom ogolila u surovoj realnosti koja je kulminirala ubistvom Đinđića i pokušajem reakcionarnog udara. Pokazao se i alavi egoizam mnogih dosovaca. Da je bilo sreće, taj 9. mart, pošto pada dan nakon Dana žena, mogao je biti i srpska "revolucija karanfila", po uzoru na portugalsku (karanfile u tenkove poraženih Borisava Jovića i Veljka Kadijevića), kao deo istočnoevropskog pazla rušenja komunizma. Ako ga danas preciznije definišemo, 9. mart je bio jedina prava srpska kontrarevolucija - da upotrebimo termin kojim su osamdesetih apsurdno čašćavani kosovski marksisti i lenjinisti.

Ali 9. mart je bio dvostruka kontrarevolucija; s jedne strane on je simbolički predstavljao raskid s titoizmom, dok je s druge, mnogo drastičnije, bio pravovremeni pokušaj raskida sa Miloševićevom konzervativnom restauracijombirokratsko-nacionalističkog tipa, koja se paradoksalno nazivala antibirokratskom revolucijom. Tad se heterogena "kritična masa" (od četnika do ujdijevaca) pobunila protiv suštine - medijske i izborne manipulacije. Ali još uvek na vreme. Retroaktivnost 5. oktobra uvek je bila njegov najveći strukturni hendikep jer je imao akumuliranu deceniju ludila u sebi. Uz svu ulogu DOS varijanti u skandaloznoj tranziciji, u svim svojim vladajućim varijantama, DOS je ipak uspeo da stvori potrošačko društvo, a ono je s navikama najveća brana suštinskoj "putinizaciji" Srbije i definitivnoj pobedi revizionista.

Svaki 9. mart je povod da sakralno pogledam jedan deo garderobe koji je te 1991. bio skoro pa nov: taj deo garderobe ima četiri karakteristična džepa, jak rajsferšlus, sivomaslinaste je boje; nepromočiva je, kapuljača joj je skrivena u kragnu koja se može nositi podignuta ili spuštena i, što je najvažnije, ona je faktički nepoderiva.

Pogađate - reč je o čuvenoj jakni M 65, u narodu poznatijoj kao "vijetnamka". Iako je po definiciji vojna (američka) jakna, ona nije tipični military look. Na čudan način je tokom decenija ta jakna pacifikovana. Da je maltene postala i antiratna. Obožavali su da je nose rokeri, ali i (ribo)lovci. Nosi se i iz fazona (urban look), a kakav je tek nekad dasa bio onaj koji ju je imao u SFRJ, i to original kupljen na nekom NATO otpadu u Grčkoj.

Jedna vijetnamka bukvalno može da traje ceo život. I da vas nadživi. Sad je šiju i manufakturno, na mnogim mestima, uključujući i Srbiju. Reklama joj je dovoljno jasna i tačna: "Ako želite da jaknu naslede i vaši unuci, kupite vijetnamku." Viđaju se odavno i sive, teget, drap vijetnamke, kao i one u najegzotičnijim maskirnim dezenima, na primer pustinjskog peska, koje je reklamirao general Norman Švarckopf, glavnokomandujući alijanse protiv Sadama Huseina u Prvom zalivskom ratu 1991Vijetnamka nikad ne izlazi iz mode, valjda zato što nikad nije ni bila moderna, kako kaže jedan njen fan na internetu. Ova kultna jakna može da izdrži hiljade teških pranja, jedino što s godinama zna da izbledi. Ali tek onda dobija na fazonu. Ta patina je čini mitskom.

S vremenom čovek ume da uđe u neku vrstu simbioze sa svojom vijetnamkom, da se u njoj oseća sigurnije, ali često i inferiorno jer ga ona podseća da se nije pomerio mnogo od nekih starih vremena. Vijetnamka je obično puna istorije. I njenog viška. Ona je neka vrsta nemog svedoka epohe. Ja sam sa svojom vijetnamkom skidao ciradesabijao krtičnjake, krčio krešinu, nosio džakove, gledao dva puta Mejdene, Zvezdu protiv Glazgova i Dinama iz Drezdena, išao na demonstracije...

Pa da, nju vole da nose i "devetomartovci". Na tim demonstracijama bilo je prilično vijetnamki, kao i spitfajerki. Bilo je dosta mantila, i tek pokoja "meklaudovka" koju je posle proslavio Mile Martić. Bilo je i kombinacija: vijetnamka sa USA simbolima i šajkača sa kokardom. Današnjim klincima sa proruske desnice to je možda teško razumljivo, ali devetomartovski četnici su gotivili Amere. Iako nisu bili rokeri, i seljaci su davno primetili kvalitet ove robe, pa su je zavidno gledali. Od vojne galanterije ni šatorsko krilo ni transportna vreća iz JNA, u kojoj se posle prodavalo pivo po ruskim elektromotornim vozovima na relaciji Lajkovac-Valjevo, nisu mogli da konkurišu vijetnamci u popularnosti.

Sećam se kad je iz Užica zvanično startovala pobednička kampanja koalicije "Za evropsku Srbiju" i kad su se tamo sjatili Tadić, Dinkić i Drašković, pa naleti Vuk na nekoliko svojih devetomartovaca. "Gde si?", pita jednog. Ovaj mu odgovara: "Tamo, Vuče, gde si me ostavio pre 20 godina." Pretpostavljate da je taj nosio vijetnamku. Izbledelu. Sa malom krunom Karađorđevića i hipi znakom. Takve je danas, kad je politika u pitanju, teško pokrenuti bez dizalice. Slično kao pitanje iz kampanje za novi "Trejnspoting" (Trainspotting 2) - "Pa šta ste radili ovih 20 godina (i kusur)".

"Ostala su duga čekanja, ostale su duge jeseni, ostalo je svelo cvijeće." Baš kao u onoj setnoj, disko-seksi, pesmi Tereze Kesovije "Što je ostalo od ljubavi". Samo sad u smislu što je ostalo od 5. oktobra koji aktuelna vlast u Srbiji retroaktivno niveliše sa "ukrajinskim scenarijem".

Teško je sakriti koliko su glasnogovornici Vučićevog režima oduševljeni "državnim razlogom" kojim makedonski predsednik Đorđe Ivanov obrazlaže nedavanje mandata za sastav vlade Zoranu Zaevu. Istom Zaevu za koga Ivan Stoilković, predsednik Demokratske partije Srba u Makedoniji tvrdi da je "šiptarski plaćenik", dok Miloš Stojković, predsednik Koalicije raseljenih lica s Kosova i Metohije naglašava da je Zaev "iskreni prijatelj Srbije". Neka vrsta "državnog razloga", sad je jasno, podupire i potez Maje Gojković da "suspenduje parlamentarizam" dok se ne izabere novi predsednik Srbije koji nam tek može pokazati snagu "državnog razloga". Bilo bi džentlmenski od naprednjaka da nacrtaju foto-robota predsedničkog kandidata koji neće haos, rat, ukrajinski, ili rumunski scenario, koji neće Makedoniju u Srbiji, a da to nije Šešelj. Čisto da se zna kako taj izgleda i šta priča.

Koji dan pre 9. marta Zvezda je u Beogradu u pohodu na Bari igrala protiv drezdenskog Dinama. Oni koji ga poznaju tvrde da je Ćiro Blažević uvek imao želju da vodi takvu Zvezdu. Novinar i stari funkcioner zagrebačkog Dinama Pero Zlatar davno je znao govoriti u kafani kako je Ćiro Blažević, kad je Dinamo jednom prilikom igrao utakmicu protiv valjevske Budućnosti, uplatio pare za izgradnju spomenika Živojinu Mišiću, a da se to znalo, tvrdi Zlatar, Ćiro nikad ne bi mogao da vodi hrvatsku reprezentaciju.

Od ozbiljnih ljudi čuo sam da je još Ivan Stambolić imao ambiciju da Ćiru dovede u Zvezdu, a kad je Milošević pobedio Stambolića, pakosni Ćirini dušmani su govorili da je on čak uplaćivao i pare u famozni Zajam za privredni preporod Srbije ne bi li se kandidovao za Zvezdu.



 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.