Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Fenomen

Zašto smo svi pomalo zluradi?

Možda ste čuli ovu šalu: dva kampera naiđu na grizlija dok pešače po šumi. Jedan odmah sedne na tlo, skine planinarske čizme i počne da obuva patike. Drugi pita: "Šta to radiš? Ne možeš biti brži od medveda." - "Samo moram da budem brži od tebe!" Iako je ovaj primer suviše iskarikiran, u međuljudskim odnosima svakoga dana se odigravaju scenarija slična ovom, samo manje opasna. Imamo korist od tuđe nesreće kad to "silazno upoređivanje" uzdiže naš položaj i osećaj vlastite vrednosti
Piše Zorica Marković
Datum: 14/09/2018

Zašto smo svi pomalo zluradi?

Foto: Profimedia

Nije dovoljno da mi uspemo. I mačke moraju da omanu - rekao je pas u Njujorkerovom stripu.

Sused Homera Simpsona, Ned Flanders, tokom roštiljanja u dvorištu iza kuće saopštava da će napustiti trgovački posao da bi osnovao ugostiteljsku firmu po imenu „Leftorium", koja će pružati usluge levorukima. Ned i Homer lome jadac iz ćurkinog tela, i Homer dobija veći deo i pravo da zamisli želju. "Čitaj i plači!", uzvikne dok zamišlja Nedov propali posao. Ispostavlja se da posao zaista u početku ide slabo, što Homer saznaje dok prolazi pored restorana nekoliko nedelja kasnije. "Puuuusto je", veselo saopštava porodici za večerom. Lisa Simpson, uvek načitana kći, imenuje i definiše emociju koju Homer oseća.

Šadenfrojde. Nemačka reč.

Ne postoji engleska reč za to Homerovo osećanje, ali ona glasi: zluradost. Ta nemačka reč „šadenfrojde" nastala je spajanjem dve reči: „šaden" što znači zlo i „frojde" što znači radost, i zaista se odnosi na radovanje tuđoj nesreći.

Iako je većini nelagodno da to prizna, često osećamo šadenfrojde jer možemo da izvučemo korist iz tuđe nesreće, tako kaže Ričard H. Smit, profesor psihologije na Univerzitetu Kentaki i ekspert za teorije socijalnog poređenja, posebno za takve emocije (među kojima je i zluradost) u knjizi Zluradost: Šadenfrojde - tamna strana ljudske prirode (Psihopolis institut, 2017. Prevod sa engleskog: Jadranka Đerić Počuča). Šta Homer dobija od toga da Ned propadne? Mnogo. On oseća zavist, i ona, kada je vrlo snažna, poprima tipičan neprijateljski oblik obojen osećanjem manje vrednosti. Ako ta druga osoba ne uspe, onda to zadovoljava naša neprijateljska osećanja. To su prijatni psihološki dobici.

Možda ste čuli ovu šalu: dva kampera naiđu na grizlija dok pešače po šumi. Jedan odmah sedne na tlo, skine planinarske čizme i počne da obuva patike. Drugi pita: "Šta to radiš? Ne možeš biti brži od medveda." - "Samo moram da budem brži od tebe!" Iako je ovaj primer suviše iskarikiran, u međuljudskim odnosima svakoga dana se odigravaju scenarija slična ovom, samo manje opasna. Imamo korist od tuđe nesreće kad to "silazno upoređivanje" uzdiže naš položaj i osećaj vlastite vrednosti.

Jedna strana mora da izgubi da bi druga pobedila. To je dobro dočarano u „Apolu 13", filmu zasnovanom na skoro fatalnoj misiji NASA na Mesec. U filmskoj verziji događaja, Džim Lavel je nesrećan jer kolega astronaut Alan Šepard i njegova posada imaju primamljivu priliku da otputuju na Mesec. Međutim, Šepard dobija upalu uha, pa njegovu posadu zamenjuje Lavelova. To Šepardu teško pada, ali je Lavelova reakcija radosna kad odjuri kući da obavesti porodicu. Lavel ne pokazuje ni trunku saosećanja sa Šepardom dok priča ženi šta se dogodilo.

Kao gledaoci „Apola 13", posmatramo iz Lavelove perspektive i s njim doživljavamo dobru vest. Vidimo da, kad je ishod nešto što smo silno želeli, njegova vrednost u našim očima zasenjuje ostale faktore. Sporedni detalj da ostvarujemo svoju dobit na tuđ račun gubi značaj i ne umanjuje nam zadovoljstvo. Ipak, primetite da Lavel ne bi imao razloga da se raduje Šepardovoj upali uva da ona nije pomogla njegove vlastite ciljeve, primećuje autor Smit. Nije uživao "u" Šepardovoj nesreći, već pre "zbog" nje. Znači li to onda da njegova radost uopšte nije bila šadenfrojde, tj. zluradost?

Koliko god da je šadenfrojde, tj. zluradost sramotna, što nesreća zaslužnije izgleda, to je veća verovatnoća da će ljudi otvoreno pokazati zluradost, lišenu srama. Ovo posebno važi za slučajeve kad su standardi za procenjivanje zasluženosti jasni - na primer, ako je neko počinio zločine ili se poneo veoma licemerno. Uživanje je kolektivno i prirodno.

Želja za pravdom je snažan ljudski motiv, toliko snažan da smo pristrasni u svojoj percepciji zasluženosti. Naročito smo pristrasni u svojoj percepciji zasluženosti, kao i u svojim reakcijama na nepravično postupanje prema nama samima. Naše uživanje u nesreći osobe koja nam je učinila nepravdu uistinu je slatko, kaže Smit, ako nam se posreći da se nesreća kojoj smo se nadali stvarno dogodi. Tu se želja za pravdom stapa sa željom za osvetom osobi koja nam se ne dopada.

S druge strane, jedna draž prisustvovanja zasluženim nesrećama jeste što svaka radost koju osetimo može da izgleda kao da u njoj nema zlobe. Naše razmišljanje tad ima pečat nepristrasnosti i dobijamo dozvolu da osećamo moralno ispravno zadovoljstvo. Međutim, važno je prepoznati da u našim stavovima o zasluženosti postoji jaka motivaciona komponenta koja može da pojača to zadovoljstvo, ponekad na subjektivan, pristrastan način.

Živimo li u dobu šadenfrojde - dobu zluradosti? Pogledajte samo police sa štampom u prodavnicama, da ne nabrajamo dalje. Kad ukucate reč Schadenfeude u pretraživač Google Ngram Viewer, videćete koliko se među svim rečima u knjigama objavljenim na engleskom između 1800. i 2008. godine pojavljivala. Krajem osamdesetih godina 20. veka njena upotreba počinje da se povećava, a zatim naglo skače sredinom devedesetih. Moguće je da taj uspon u upotrebi reči „zluradost" prati medijske trendove koji se sve više usredsređuju na ljude koji trpe svakojake nesreće.

Budući da je zluradost prirodna, treba li je podsticati? Ko bi rekao da treba, posebno ako uvidimo da može da vodi ka štetnim aktivnostima? Smit ne tvrdi da možemo da se otarasimo tog štetnog osećanja, ali moguće ga je ograničiti. Čini nam se da ljudi zaslužuju svoje nedaće jer ih, navodno, uzrokuju svojim unutrašnjim osobinama. Ako uspemo da obuzdamo tu sklonost, empatija će pobediti zluradost.

"Snažnije osećanje vlastitog blagostanja kad je u njegovoj pozadini tuđa nesreća koja ga naglašava ima osnov u ljudskoj prirodi u skladu sa zakonima imaginacije, to jest sa zakonom kontrasta", rekao je Imanuel Kant.

Društvena poređenja pomažu nam ne samo da odredimo uspevamo li ili ne, nego i da objasnimo uzrok svog uspeha ili neuspeha. Ako "ne uspemo" jer većina ljudi nešto radi bolje od nas, zaključujemo da imamo malu sposobnost; ako "uspemo" jer većina ljudi radi gore od nas, zaključujemo da imamo veliku sposobnost. Nije čudo što nam nesreće koje se dešavaju drugima pričinjavaju zadovoljstvo, one povećavaju naše relativne uspehe i uzdižu naše procenjivanje sebe i sopstvenih postignuća.

Vredi naglasiti koliko društvena upoređivanja mogu da doprinesu definisanju naših talenata i sposobnosti. Kako da znate jeste li brz trkač? Je li dovoljno izmeriti koliko vremena vam je potrebno da istrčite krug? Nije. Morate da uporedite to vreme s vremenom koje je ljudima koji su vam slični po godinama, polu i uvežbanosti potrebno da urade to isto.

Teško je preuveličavati dalekosežne prednosti superiornosti, kao i očigledne mane inferiornosti. Implikacije za razumevanje mnogih primera zluradosti takođe su važne. Većina nas je motivisana da ima lepo mišljenje o sebi; tražimo načine da održimo pozitivno mišljenje o sebi. Pouzdan način da to uradimo jeste da otkrijemo da smo bolji od drugih u cenjenim osobinama. Kad nam je samopoštovanje uzdrmano, poređenje s nekim inferiornim može nam pomoći da se osećamo bolje.

Niz studija koje su uradili holandski socijalni psiholozi Vilko van Dajk, Jap Overkerk, Joka Veseling i Gido van Koningsbrugen snažno podržava ovaj način razmišljanja. U jednoj studiji, učesnici su pročitali intervju sa ambicioznom i uspešnom studentkinjom za koju se kasnije ispostavilo da je loše napisala disertaciju. Pre čitanja tog intervjua, u okviru odvojene studije, popunili su i standardnu skalu samopoštovanja. Mišljenje učesnika o sebi imalo je mnogo veze s tim koliko su zadovoljstva osetili kasnije pošto su saznali za studentkinjin neuspeh (primeri: "Nisam mogao da se ne nasmejem" ili: "Dopalo mi se to što se dogodilo"): što su gore mišljenje imali o sebi, to im je studentkinjin neuspeh bio prijatniji. Objašnjenje ovih otkrića naglasila je podrobnija analiza koja je koristila drugačije merenje. Odmah po čitanju intervjua s uspešnom i ambicioznom studentkinjom, učesnici su naznačili da li zbog poređenja s njom imaju gore mišljenje o sebi. Analiza je pokazala da je sklonost učesnika sa niskim samopoštovanjem da osećaju zadovoljstvo zbog studentkinjine loše napisane disertacije povezana upravo sa osećajem da su se loše uporedili sa tom studentkinjom. Drugim rečima, kad su učesnici s niskim samopoštovanjem osetili šadenfrojde, zluradost, osetili su i raniju žaoku lošeg poređenja s tom studentkinjom.

Druga studija dodala je još dokaza. Procedura je bila potpuno ista, osim što su odmah po čitanju intervjua sa ambicioznom i uspešnom studentkinjom a pre saznanja o njenom akademskom neuspehu ispitivači posavetovali polovinu učesnika da neguju dobre misli o sebi i vlastitoj vrednosti. Druga polovina nije dobila takav savet. Samo ta druga grupa pokazala je isti obrazac reakcije kao u prvoj studiji. Učesnici u prvoj grupi bili su manje skloni da uživaju u studentkinjinom akademskom neuspehu jer su "samopotvrđujuće" misli verovatno sprečile neprijatne posledice društvenog upoređivanja.

Ništa ne može toliko da ublaži uticaj niskog samopoštovanja kao malo uspeha. Ričard H. Smit kaže da je Frenk Sinatra imao takvu vrstu talenta da je mogao da sruši nade ostalih pevača. No, čak je i Sinatra prošao kroz težak period u karijeri i samopoštovanje mu je bilo nisko krajem četrdesetih godina 20. veka. A onda je 1953. godine dobio ulogu Mađa u filmu Odavde do večnosti i osvojio Oskara za najboljeg sporednog glumca. Njegov psihijatar dr Ralf Grinson gledao je na televiziji kako Sinatra prima nagradu i rekao ženi: "To je to. Neću ga više viđati!" I nije. Dobitak Oskara bio je izuzetno samopotvrđujuće iskustvo i početak trajnog povratka uspešnoj karijeri.

Treća studija koju su sproveli holandski istraživači dodala je još jednu neočekivanu ideju. Polazište prvih dveju studija predstavljale su postojeće varijacije samopoštovanja. Istraživači su ovog puta "stvorili" varijacije samopoštovanja tako što su učesnicima dali lažnu povratnu informaciju o postignuću a zatim ispitali kako su ovi reagovali na tuđu nesreću. Svaki učesnik je uradio zadatak opisan kao veoma povezan sa intelektualnom sposobnošću i rečeno mu je da je postigao rezultat koji ga svrstava među najgorih 10 procenata populacije (kontrolna grupa nije dobila povratnu informaciju)... Zatim su učesnici pročitali članak u državnom časopisu o studentu koji je pokušao da zadivi ljude na zabavi tako što je iznajmio skup automobil. No, pošto je stigao i dok je pokušavao da parkira automobil, uleteo je u obližnji kanal i ozbiljno oštetio auto. Učesnici koji su dobili negativnu povratnu informaciju o intelektualnoj sposobnosti zasigurno su više uživali u njegovoj nesreći nego učesnici iz kontrolne grupe koja nije dobila takvu povratnu informaciju. Kao što je pisac iz 17. veka Fransoa de la Rošfuko izrazio u maksimi: "Da nemamo vlastite mane, ne bismo toliko uživali u primećivanju tuđih."

Zahvaljujući domišljatosti ovih istraživača, imamo dokaze koji pokazuju da ljudi skloni izvlačenju psihološke koristi iz tuđe nesreće uistinu podižu vlastito samopoštovanje upoređivanjem sebe s nekim ko doživljava neuspeh. Ljudi niskog samopoštovanja i ljudi koji su doživeli pretnju samopoštovanju posebno su skloni izvlačenju koristi iz tuđe nesreće. Šadenfrojde, tj. zluradost omogućava nam jedan od načina da uočimo ovaj proces.

Ako ste ikad matirali nekoga u šahu, znate kako je pobediti u nultoj sumi, u kojoj dobitak ili gubitak jedne osobe znači upravo gubitak ili dobitak druge. Jasno se sećam kako sam u srednjoj školi uzeo svoju kraljicu", piše Ričard H. Smit, „oborio drugovog kralja i rekao 'šah-mat' sa ublaženim, a ipak zajedljivim značajem. To možda nije mnogo, ali taj drug me je pobedio u prethodnoj partiji i likovao je zbog pobede." Bilo je to takmičenje s niskim ulozima, ali ništa manje žestoko zbog toga. "Gospodo, upalite svoj ego", rekao je jednom komičar Bili Kristal. „Još vidim ponositi izraz na njegovom licu kad je pristao na još jednu partiju. Zbog toga je radost zbog pobede nad njim bila još veća", kaže autor knjige i dodaje da je zadovoljstvo koje je osetio poticalo od njegove pobede i drugarovog poraza. „Oboje su omogućili zadovoljavajući dobitak za mene", kaže.

Atletska takmičenja takođe podrazumevaju nultu sumu, a emocije su usklađene sa ishodom. Kao roditelj dveju devojčica, sada odraslih, godinama je Ričard H. Smit učestvovao u dečjim sportovima, ponekad kao trener, ali najčešće kao gledalac koji posmatra nadmetanja. „Često bih se udaljio i osmatrao kako ja i roditelji ostale dece u našem timu reagujemo na oscilacije u igrama", navodi. „Greške drugog tima često su dobijale jednako aplauza kao i uspesi našeg, posebno kako je starost tima rasla. Katkad je zadovoljstvo zbog grešaka druge strane bilo daleko veće od radosti zbog dobre igre naše dece. Ako malo razmislite o tome, zaključićete da to uopšte nije lepo", ističe. Kad, na primer, dete u košarci izgubi loptu, to je za njega nesreća, možda ponižavajuća. Zašto bismo onda mi zadovoljno pljeskali i klicali? U kontekstu sporta to je, izgleda, prihvatljivo.

Gledaoci doživljavaju snažne emocije, čak i kad članovi njihove porodice ne učestvuju u igrama koje gledaju. Uspesi i neuspesi grupa kojima pripadamo utiču na nas možda jednako snažno kao naši individualni usponi i padovi. Naše veze sa grupama brzo se učvrste i često su arbitrarne, a ipak su snažne uprkos svojoj arbitrarnoj prirodi.

Prve eksperimente koji će aludirati na ovaj tajanstveni proces izveo je socijalni psiholog poljskog porekla Henri Tajfel šezdesetih godina 20. veka. Tajfel je bio međunarodni student na Sorboni kad je izbio Drugi svetski rat i Francuzi su ga pozvali u vojnu službu. Preživeo je zatočeništvo u nacističkim ratnim logorima samo zato što je njegov jevrejski identitet ostao sakriven. Većina njegovih prijatelja i rođaka nije imala tu sreću i ta strašna razlika u sudbinama, zasnovana samo na etničkoj pripadnosti, nagnala ga je da obavi to svoje sada klasično istraživanje.

U prvim eksperimentima, Tajfel je angažovao britanske studente na Bristolskom univerzitetu kao učesnike. Ti mladi su procenili broj tačaka koje su se nakratko pojavile na ekranu, a zatim ih je svrstao među "precenjivače" ili među "potcenjivače". Ove kategorizacije su zapravo bile nasumične, pa nijedna grupa nije mogla logično da pretpostavi da je superiorna u odnosu na drugu. No, kad je tim mladićima pružio priliku ili da favorizuju svoju grupu ili da diskriminišu drugu grupu u deljenju nagrada, obično su to i radili.

Ovu paradigmu sad shvatamo kao "minimalnu grupnu paradigmu" i ona pokazuje da ljudska bića imaju urođenu sklonost da svrstavaju sebe i druge u grupe kojima pripadaju i grupe kojima ne pripadaju. Zašto to radimo?

Pod jedan, to nam pomaže da postignemo jednostavnu jasnoću i sigurnost u viđenju sebe. Znanje da je neko "precenjivač" ili "potcenjivač" pojašnjava ko je neko i to je samo po sebi korisno. To takođe pruža priliku da povećamo samopoštovanje jer uglavnom zaključujemo da su naše grupe superiorne u odnosu na druge. Kad je reč o procenjivanju grupa kojima pripadamo, prava objektivnost je neuhvatljiva i nama se to dopada.

Neobično je što nasumičnost našeg pridruživanja timovima ne prikazuje ta pridruživanja kao beznačajna u svom dejstvu na nas, ističe autor knjige. Koje su granice do kojih će nešto proizvesti šadenfrojde, tj. zluradost? Kulturološke norme, ako ne ljudska sposobnost za empatiju, diktiraju da tapšanje i poklici prestanu ako se igrač protivničkog tima povredi. Prirodni izraz istinske brige pređe preko svih lica. Ipak postoji razlika između neposredne emocionalne reakcije u trenutku kad vidimo da se igrač povredio i brzog shvatanja značenja te pobede za naš tim. U poređenju sa izgubljenom loptom ili promašajem, povreda važnog igrača protivničkog tima dovodi do veće takmičarske dobiti. Pored toga što se osećamo loše zbog tog igrača, Smit kaže da u sportovima ljudi slobodnije ispoljavaju svoja mračna osećanja - ista osećanja koja bi u većini drugih konteksta bila sramotna.

Uticaj grupne identifikacije na zluradost je moćan, ali on je u skladu s našom unutrašnjom socijalnom prirodom. Ljudi su uvek živeli u grupama i naš pojedinačni opstanak verovatno se vezivao za prednost pripadanja jakoj grupi. Stoga je grupna identifikacija potpuno automatska i može da dovede do favorizovanja vlastite grupe i antipatije prema grupi kojoj ne pripadamo - i zluradosti kad grupa kojoj ne pripadamo pati. Izgleda da je zluradost nezaobilazno osećanje u takmičarskom metežu sportova i politike, gde je odanost grupi veoma snažna. Nažalost, emocije koje često stvaraju međugrupni odnosi mogu da podstaknu i ekstremne vrste sukoba, kao što su etnički i religiozni raskoli, kao i ratovi. U tom smislu, zluradost, ma koliko bila prirodna, može da bude i droga koja zatvara vrata samilosti i pobuđuje mračnije emocije i dela.

 

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.