Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Vodič za život

Važna poruka mladića bez noge: Ako si izgubio nogu, nisi izgubio glavu. Glava ti je na ramenima

Prvi put je seo u čamac sa 20 godina. Danas, nakon svega četiri godine Arsen Arsenović ima zlatnu medalju Svetskog kupa na Adi 2017. Zaposlen je u firmi koja je srpski lider za protetiku i ortopedska pomagala i, kako kaže, jedini koji se bavi tim poslom a nema nogu. Uz to, nedavno je pokrenuo startap "Pirate art", sa željom da ljudima u Srbiji ove neophodne proizvode učini pristupačnijim
Piše Marina Pavlović
Datum: 22/12/2017

Važna poruka mladića bez noge: Ako si izgubio nogu, nisi izgubio glavu. Glava ti je na ramenima

Dočekao nas je u svom stanu na Banjici: "Slobodno uzmi moje papuče, ionako imam samo jednu nogu." Počinje smehom i nastavlja se tako do kraja našeg razgovora. Priča nam o ženama, o novom startapu, o tome kako su mu izmakle Paraolimpijske igre i kako ga je trener srpske kajakaške reprezentacije na pripremama provlačio kao Marka Novakovića samo da bi mogao da trenira sa njima. O danu kada je otišao da registruje motor i probudio se bez noge.

 

Šta je bilo prvo što si uradio nakon amputacije noge?

Prvo sam razmišljao šta mi se desilo, zašto to... Gledam onako i razmišljam: "Daj, čoveče, da l' ću biti privlačan ženama?'' Bila je tu neka medicinska sestra, onako lepa. Dozivam je ja tako: "Sestro, sestro! Je l' mogu nešto da te pitam? Da li bi ti bila sa nekim dečkom kakav sam ja? Ona mi kaže: "Pa bih ako si normalan, šta fali."

 

Sada si godinama u ozbiljnoj vezi...

Sa Martinom sam se upoznao sedam meseci posle saobraćajke. Ona me nikad nije poznavala sa obe noge, to joj je najžalije. Ha-ha.

Ona je bila cimerka moje drugarice i u izlasku smo se upoznali. Ko i svaki put: "Arsen." "Martina." Niko nije upamtio ničije ime. Iste večeri je saznala da nemam nogu, što ju je zaintrigiralo pa me je posmatrala. Ja sam primetio da me gleda i prišao joj. Tu smo igrali celo veče i ona posle kaže drugarici: "Ma nemoj me lagati da nema nogu!"

 

Je l' se nešto promenilo? Iz tvoje priče kao da se ta činjenica samo fizički promenila.

Mnogo toga se promenilo. Ja sam se promenio. Mislim, koliko god sad to zvučalo nerealno, da me je ta stvar podstakla da više radim na sebi. Možda bih se ukalupio u neki posao, ne bih počeo da se bavim sportom na tom nivou... Mislim da sam, osim fizički, mnogo više toga dobio. Ja sto puta to naglašavam, na primer, ljudi u ratu izgube sve. Kod nas u Vojvodinu ljudi su došli iz Hrvatske, nisu imali ništa. Izgradili su od drveta plugove i od bašte napravili za pet-šest godina mnogo više nego ti starosedeoci. Nisu oni bili ništa pametniji, nego nisu imali ništa.

 

Slično se, dakle, dogodilo i tebi. Sa dvadeset godina, što je kasno za profesionalno bavljenje sportom, počeo si da se baviš parakajakom. Nakon dve godine stao si rame uz rame i sa kajakašima. Trenirao si sa nekim od najpoznatijih imena ovog sporta: Milicom Starović, sestrama Moldovan, Nebojšom Grujićem, Markom Novakovićem...

Pa sa svim, ne sa nekim (smeh).

 

Kako je to izgledalo?

Ništa, otišao ja na državno prvenstvo. Pošto na državnom nemam konkurenciju, otišao sam da posmatram ko će meni da bude trener. Ovo do tada bilo je neozbiljno, nije slutilo na neki profesionalni nivo, a ja kada nešto radim, onda to radim kako treba. Pričao sam sa Nebojšom Grujićem. To je dečko koji je svetski i evropski šampion, i on mi kaže: "Pa što te ne trenira Uki, moj trener?" I meni odjednom lampica: "TIIING!" Odem sa njim na piće, kažem: "Uki, slušaj", a prvi put pričam sa njim, "ja bih voleo da ti mene treniraš", a on će na to: "Pa može."

Posle Novaković nije hteo da ide na pripreme, a Uki mi kaže: "Vidi, mi ćemo to sve kroz papire. Ti si Marko Novaković, zasad." I ja na pripreme krenem sa njima. Prijavljujem se svuda kao Marko Novaković, boravim u hotelima, jedem, spavam (smeh). To je bio baš lep period života sa njima.

 

Kakvi su uslovi za parakajakaše u Srbiji?

Parasport u Srbiji je razvijen samo za tri sporta. Ti ljudi se veoma dobro drže i ne žele da šire krug. Znaju da imaju budžet i ako daju drugim sportistima, za njih će biti manje. Oni ne ulažu u budućnost nego gledaju pare. Svaki put kad smo bili u pregovorima, oni su bili problem, a ne žele saradnju. Ovi, kasnije, kad su već svi znali ko je Arsen, morali su da mi plaćaju bar takmičenja. Ali da sam ja dve godine uzastopno, ceo februar i ceo mart veslao na Adi dvaput dnevno bez trenera, bez ikoga, dok su svi u Turskoj, e onda više stvarno ne mogu. Da to niko ne ceni...

 

Kajak je sada u ekspanziji u svetu i ozbiljno se pristupa tome. Sport osoba sa invaliditetom je toliko visoko rangiran da je razlika u tvojoj kategoriji u kajaku i parakajaku dve i po sekunde na dvesta metara. To je dužina čamca. Ti si počeo da treniraš sa 20 godina, a neko je počeo sa deset. Ipak, postigao si zapažene rezultate. Uprkos tome, rekao si da razmišljaš da odustaneš od ovog sporta.

Na sve razgovore između Kajakaškog i Paraolimpijskog saveza sam ja išao. Mislim da se to u istoriji radilo pre 50 godina -- da takmičar ide na te razgovore. Još ne znam da li ću sa kajakom skroz prekidati. Uglavnom je problem vreme i taj finansijski deo. Ne mogu da živim od vazduha, a kajak mi ne pruža egzistenciju. Nebitno, ja ću raditi nešto drugo za sebe, ali voleo bih da napravim nešto da taj kajak može da živi u budućnosti.

 

Nedavno si pokrenuo startap "Pirate art", kako je došlo do toga?

To je kozmetska obloga koja zamenjuje izgled noge. Ja nisam imao do sada problem kako mi izgleda noga, ali eto, prošle godine sam hteo da kupim neke farmerice i vidiš kako mi izgleda noga, leprša mi. Nekad hoćeš da budeš u svečanim prilikama što normalniji i lepši. Pogledam preko interneta kozmetske obloge koje se prave putem 3D tehnologije, a ono cena 2.000 evra! Odakle nama ovde 2.000 evra? Na fakultetu sam učio taj program za crtanje i nađem dečka koji će mi to napraviti preko 3D štampača. Sa drugaricom pričam i kao, ajde da mi to pravimo ovde, da prodajemo po svetu. Imali smo do sada ozbiljne radionice i konkurse. Čekamo da potpišemo ugovor o kupovini 3D štampača. Plan mi je da u početku svim svojim prijateljima podelim kozmetsku oblogu, a cilj nam je da izađemo sledeće godine na svetsko tržište.

 

Kako društvo u Srbiji gleda na osobe sa invaliditetom?

Nisam naišao na neku negativnu konotaciju, a nisam baš ni neko kod koga odmah možeš da provališ da ima invaliditet. Recimo, asistent na fakultetu s kojim sam radio tri godine mi je rekao: "Je l' ti znaš da ja godinu dana nisam znao da ti nemaš nogu" (smeh). U tom smislu ne mogu da kažem da sam toliko vidan, valjda i dajem ljudima do znanja da me ne interesuje ko šta misli o mojoj invalidnosti. Ali deca su mi uvek iskrena, kao: "Jao, šta je ovo? Ko je ovo?" Ima jedna anegdota kad smo bili u Grčkoj Martina i ja. Sedamo u neki brod i sad, ljudi ne znaju da smo Srbi. I jedan mali viče: "Tata, tata! Vidi, gvozdeni čovek!" A on kaže: "Da, to ti je pirat", on počne da objašnjava, ubi se objašnjavajući: "On je mnogo opasan. On je plovio morima, sigurno su mu ajkule pojele nogu!" Pritom i dalje ne konta da sam ja Srbin. I sad klinac onako i dalje gleda sa oduševljenjem, a ja samo progovaram: "Da, ja sam ti opasan pirat!" A ćale... blam ga je pojeo (smeh).

 

Treniraš, voziš kola... Je l' postoji nešto što ti ne možeš da radiš?

Zaboravio sam. Znao sam da je bilo nešto. Pa sad, čekam neku protezu za trčanje. To je možda jedino što ne mogu ozbiljno da radim. S ovom novijom mogu da potrčim. Da se penjem uz stepenice možda, ali postoji proteza sa kojom se i to može. Ne mogu da se setim, motor sam vozio, skuter na vodi...

 

Ti si imao sreću da imaš dobru protezu, ali da li svi ljudi u Srbiji sa sličnim problemom imaju tu mogućnost s obzirom na to da kvalitetna proteza košta skoro kao jedan stan?

Najveći problem je Republički fond za zdravstveno osiguranje, koji ne prepoznaje razliku između mladog čoveka i čoveka od 70 godina. Dok god sam koristio protezu Fonda, koja košta nekih 1.200 evra, koristio sam štap. Sad mogu da potrčim sa ovom protezom. Dobre proteze su preskupe. Ja koristim protezu koju nikako ne bih mogao sebi da priuštim od svoje plate. Sa druge strane, Fond može bolje da funkcioniše ako neko već privređuje. Ne treba da pravi od nas veće invalide. Umesto da zarade na nama, da mi plaćamo doprinose, da plaćamo Fondu osiguranje, pa od toga mogu da naplate naše proteze. Da ne tražimo preko humanitarnih organizacija, a za brdo mladih, koji su veći prioritet, tako se traži novac, što je sramota.

 

Nakon tvojih izjava i komentara prijatelja, moglo bi se zaključiti da nisi imao neku veliku krizu nakon nezgode.

Imao sam u početku one strašne tripove. Ležim na krevetu i sad neko krene da sedne i ja skočim: "Gde ćeš mi na nogu?" Još imam taj osećaj, isto bih se sklonio. Ali da li sam imao krizu... Svaki put kad pričam o tome, ja hoću kod sebe da nađem to da li sam imao krizu. Valjda nisam imao vremena za to. Dan nakon amputacije su me odmah prebacili na ortopediju. Tu me čekaju drugari. Ja im vičem: "'De ste, drugari?'' Oni se smeju onako: "Vidi budalu, nema nogu." Ali sad, svi su došli ko na sahranu. Ja tu odmah -- bam, da ne shvate da treba da me maze i paze. Ako si izgubio nogu, nisi izgubio glavu. Glava ti je na ramenima.

 

 

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.