Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Tadija Čaluković: Vreme je lek za umetnost

Tadija Čaluković je osnivač internet časopisa Salome i autor dokumentarnog filma "Njihova veličanstva film i knjiga" koji je spojio najveće reditelje i pisce ovih prostora
Tekst: Stevan Brakus, Foto: Anja Kovačević
Datum: 28/05/2018

Tadija Čaluković: Vreme je lek za umetnost

Emir Kusturica, Dušan Kovačević, Miljenko Jergović, Vladimir Pištalo, Nikola Malović, Petrovići -- Uroš i Jasminka, Ršumovići -- Ljubivoje i Vuk -- svi zajedno u dokumentarnom filmu „Njihova veličanstva film i knjiga" Tadije Čalukovića (15), čija je premijera održana u UK Parobrod. Tadija je učenik prvog razreda srednje umetničke škole „Artimedia", a osnivač je internet časopisa Salome, koji se pored književnosti i filma bavi i ostalim umetnostima.

 

Kako si došao na ideju da pravite dokumentarni film o kinematografiji i književnosti? 

Nekada teme pronađu nas, a ne mi njih. Isto je i sa ovim filmom, nekako se odmetnula ova tema sama od sebe ili je bar delimično bilo tako. Možda je razlog tome što su u mojim razmišljanjima književnost i kinematografija na pijedestalu. Filmska ekipa je kao automobil, ako otkaže jedan deo, svi idu u ambis. Zato ni ovaj film ne bi bio snimljen da nije bilo mojih drugara Stefana Stankovića i Nikole Stojanovića.

 

Da li više voliš da čitaš knjige ili da gledaš filmove?

Mnogo više volim da čitam. Slovenački filmski reditelj i moj prijatelj Jan Cvitkovič je rekao da je naučio da snima filmove čitajući knjige. Uzeo sam recept od Jana.

 

Koliko pisci vole da gledaju filmove, a koliko reditelji da čitaju knjige? Ili reditelji da pišu, a pisci da snimaju?

Ima mnogo primera, a neki od njih su navedeni i u filmu. Dobitnik Pulicerove nagrade i romansijer Norman Majler ne samo što je snimao filmove već je i glumio u njima. A sa druge strane imamo Kjubrika, Bergmana, Bunjuela, Viskontija koji su se vrlo uspešno bavili i književnim radom i bili pasionirani čitaoci.

U bivšoj Jugoslaviji filmski stvaraoci koji su se najčešće koristili književnim sadržajima bili su Aleksandar Saša Petrović i Živojin Pavlović, ali ne zaboravite Emira Kusturicu, koji je svoj drugi film u karijeri snimio po pripoveci "Bife Titanik" našeg nobelovca Ive Andrića. Ili Dušana Kovačevića koji je napisao najbolje srpske drame za film, a neke od njih i sam režirao.

 

U filmu si analizirao šta su danas najveći problemi književnosti i kinematografije, a šta njihove prednosti?

Na kinematografiju se danas, nažalost, gleda mnogo više kao na industriju koja donosi novac, a mnogo manje kao na umetnost. I tu se film danas polako vraća unatrag, u kontekstu da se u vreme braće Limijer i Žorža Melijesa, u godinama njegovog nastanka, on najčešće tumačio kao zabava, dok je tek kasnije dobio status umetnosti. Današnji svet žudi za senzacijom, a u umetnosti, bar onoj istinskoj i velikoj, nema mesta senzacijama. Mislim u tabloidnom značenju te reči.

 

Zašto misliš da senzacija dominira i u filmskoj industriji?

Tu se možda krije fundamentalni problem: nekim rediteljima kao da više nije najvažnija priča, a ona je u osnovi svakog dobrog umetničkog dela. Čast izuzecima. Danas nju nadjačavaju šminka, vizuelni efekti, fotografija... Ali upravo jedan od mojih sagovornika u filmu mi je rekao da su civilizacijske promene nešto što ponekad među generacijama nije dovoljno razumljivo i zato nastaje jaz. Jednog dana će se, pretpostavljam, današnja omladina čuditi kako njihova deca ne vole da koriste tablete, telefone... Vreme se kreće brže nego ikad, i nije uvek tolerantno prema nostalgiji koja je vrlo zastupljena. A iz nostalgije proističe kritika kada je u pitanju tema: zašto danas mladi čitaju ili ne čitaju, ili zašto gledaju ozbiljne filmove ili ne.

 

Šta je lek za umetnost?

Vreme. Kao i u životu. S vremenom se čak dogodi na nešto što se u početku smatralo lošim, postane klasik. Van Gog je dobar primer za to: dok je bio živ, prodao je samo jednu sliku, a kada je umro, njegove slike su počele da vrede milione. Pročitao sam negde da je civilizacija jedne epohe đubrivo sledeće, i film će, verujem, preživeti, ali u smislu da će transformisati svoj oblik, ali na neki način će biti još važniji nego ikad. Što se tiče knjige, ne bi trebalo da bude bojazni da će ona kako je poznajemo nestati u ovom veku, i tu je donekle u pravu Živojin Pavlović kad je rekao: ,,Dajem prednost knjizi nad filmom, knjiga je trajniji proizvod.''

 

Šta je ključni cilj ili poruka tvog filma?

Ako jedan čitalac ovog filma promeni malo svoja uverenja o kinematografiji i knjizi, ili ih još više zavoli, onda je postigao svoj cilj. Biću zadovoljan ako ljudi, posebno mladi, budu više gledali knjige i čitali filmove.

 

 

 

 

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.