Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Slavimir Stojanović Futro: Svako mora da se bori za svoje parče pameti

Svakome od nas je potreban i poneki impuls sa strane, nije normalno očekivati da ćemo večno crpiti snagu iz sebe. Ali mi smo ovde na to navikli, pa mislimo da je to normalno. Ova sredina ne podržava uspeh, pa svako ko ima neku ambiciju mora da uloži trostruko veći napor da tu ambiciju održava u kontinuitetu godinama tokom čitave karijere, kaže Slavimir Stojanović Futro, čuveni dizajner
Piše Ana Mitić, Original
Datum: 01/08/2018

Slavimir Stojanović Futro: Svako mora da se bori za svoje parče pameti

Foto: Naslovna strana magazina Original

Ako ga pitate šta ovih dana radi, ukratko će vam reći da završava master studije, ponosan je jer je kreirao logo za Narodni muzej, otvorio je izložbu "Weare Percfet"... Sve to je Slavimir Stojanović Futro, jedan od naših najčuvenijih dizajnera, uspeo da spakuje u svoj poslednji apdejt biografije, a sve ono što je već spakovao u pređašnju, izvinjavam se, prevazilazi veličinu uvoda ovog intervjua koji je dao za Original. Ako ćemo samo o međunarodnim nagradama i priznanjima za advertajzing i dizajn, ima ih oko 300. Zato ga i nazivaju zvezdom srpskog dizajna, a on je zapravo jedan sasvim prirodan i cool tip koji voli to što radi, a tu svoju ljubav je otkrio rano.

Pre godinu dana, izazvao je emocije kod svakoga ko je pročitao njegov status "Ćale, završili smo fakultet..." pošto je posle 30 godina diplomirao na Akademiji primenjenih umetnosti u 48. godini. I održao lekciju da nikada nije kasno.

Zašto bi neko ko je priznat u svetu, čiji su radovi u galerijama kao što je Centar Pompidu u Francuskoj, ko je dobio Nagradu za životno delo i još sijaset priznanja - žalio za diplomom i posle dobijanja te diplome rešio da se vrati među klince i nastavi master studije, zašto je ipak ostao u Srbiji, zašto se on i Marina Abramović razlikuju kada je reč o deci i kako ga je ćerka promenila, ispričao nam je Futro.

 

Svi pamte vašu objavu od pre godinu dana da ste završili fakultet, "Ćale, završili smo fakultet...", i to posle 30 godina od upisa. Niste stali. Sada završavate master studije. Kako vam je to promenilo viđenje samog sebe? Već ste rekli da ste pobedili samog sebe, zbog sebe. Da li su to najteže bitke?

 

Definitivno su najteže bitke one koje čovek vodi sam sa sobom. Ja sam često napuštao ta poprišta, bežao od tih bitki, pa im se ponovo vraćao kad sam bio spremniji ili bolje naoružan, jer vas one koje ne izgurate do kraja, večno prate. U slučaju završavanja fakulteta potpuno je ista priča. Dozvolio sam da me ometu okolnosti na koje objektivno nisam mogao da utičem i tako se moje studiranje produžilo na trideset godina, na čitav jedan život. Pitanje je da li bih ikada to priveo kraju da nije moje ćerke i da njena knjižica nije počela da se puni ocenama. Svakome od nas je potreban i poneki impuls sa strane, nije normalno očekivati da ćemo večno crpiti snagu iz sebe. Ali mi smo ovde na to navikli, pa mislimo da je to normalno. Ova sredina ne podržava uspeh, pa svako ko ima neku ambiciju mora da uloži trostruko veći napor da tu ambiciju održava u kontinuitetu godinama tokom čitave karijere.

 

 

Kakav je osećaj kada u tim godinama završavate master studije, kada opet učite na način kako se uči tokom studija ili idete na predavanja, iako znamo da čovek uči ceo svoj život i da nikada nije kasno i da treba rušiti predrasude da si "prestar" ili "premlad" za neke stvari?

 

Sledeće godine punim 50, ali sebe ne doživljavam toliko ozbiljno, niti se osećam da imam toliko godina. To mi verovatno pomaže da lakše sedim u klupi sa mladim studentima. Ja inače kroz posao svaki dan učim, tako da mi nije strano da uzmem knjigu u ruke i nešto studiozno proučavam. Sada kad završavam master studije, mogu samo da kažem da su one kod mene produbile naučni pristup dizajnu za koji nikako ranije nisam nalazio vremena. Ove godine sam postavio osnove za rad na doktoratu koji ću prijaviti u septembru i na kome ću raditi naredne tri godine. Naravno, osećaj sedenja u klupi sa studentima mlađim i po trideset godina od mene je specijalan i nezamenljiv. Teško je odoleti nagonu da se, na nekim predavanjima iz predmeta koje dobro poznajem iz višedecenijske prakse, ne uključim iz ugla profesora, a ne studenta. Ali i to je otvorilo novu ambiciju da jednog dana možda počnem i da predajem.

 

 

Zašto ste odlučili da diplomirate posle 30 godina i da upišete master, jer ste i bez diplome godinama već priznati, popularni i uspešni umetnik, dobitnik ste brojnih nagrada, kao što je Nagrada za životno delo? Šta vas je "kopkalo" osim toga što ste želeli da to uradite zbog roditelja, porodice?

 

Nedovršen posao je parazit koji vam se uvuče u sistem i što ste stariji, to vam više smeta, ne da vam mira i muči vas danonoćno. Ako se tome doda roditeljski impuls da ste vi očigledan primer i uzor svome detetu, onda nema dileme da čovek mora da se suoči sa svojim slabostima i nesavršenostima i bar pokuša da ih savlada. Već samo pokušavanje je poruka koja ostavlja poprilično snažan utisak na onoga koga vaspitavate, a ako se još i uspešno izborite na kraju, to su najmoćnije lekcije koje pojedinac može da proizvede, kako za sebe tako i za druge.

 

 

Uskoro ćete postati i predavač na Akademiji primenjenih umetnosti. Kakvi ćete biti prema studentima, šta će vam biti najvažnije da ih naučite osim lekcija iz dizajna?

 

Nadam se da će se naći mesta za mene na Akademiji, ali svakako imam ambiciju da prenesem svoje znanje na mlađe kolege. Najvažnije što bih tražio kod studenata jesu strast, posvećenost i iskrenost. Sve drugo su manje važni faktori za stvaranje dobrih dizajnera, ali i ljudi. Strast nam potvrđuje da imamo motiv koji nam daje smisao života na ovoj planeti, posvećenost predstavlja odgovornost i zahvalnost koju pokazujemo univerzumu što nam je na poklon dao talenat da se sa njim igramo, razvijamo i učinimo svoj i život drugih plemenitijim, a iskrenost je možda danas najpotcenjenija karakterna osobina, jer živimo u licemernom svetu kojim diktira materijalno. Ova monumentalna borba između duha i materije i pronalaženje delikatnog balansa u tom odnosu jeste u stvari suština koja mora da je u pozadini svakog kreativnog napora.

 

 

Kakva je danas uloga i mesto dizajna a kakva će biti budućnost, da li vam se čini da se nekad preuveličava?

 

Koliko god ponekad dizajn pratila preuveličana medijska pažnja, kao posledica nekih PR potreba, dizajn ostaje neodvojiv deo svakodnevice bukvalno svakog pojedinca koji živi u sistemu neoliberalnog kapitalizma na planeti Zemlji. Dizajn je proizvod i posledica tržišta, ali zbog njegovih kreativnih atributa on zalazi u domen autorskog, umetničkog i na taj način dobija auru koja možda nekim ljudima smeta. Međutim, danas je svaka odluka pri kupovini neraskidivo vezana i za estetski, odnosno dizajnerski aspekt proizvoda. Dakle, odluke kojom četkicom peremo zube, posle buđenja u kakvoj posteljini, koju i kakvu garderobu ćemo obući, u kakav auto ćemo sesti i kakvu hranu ćemo jesti - to su pored funkcionalnih ujedno i dizajnerske odluke. Čovek nikada nije bio bolji dizajner sopstvenog života nego danas.

 

 

Vi ste mantru "Komplikuj jednostavno" primenili u svojim radovima i u životu jer ste, kako ste objasnili, odrastali u komplikovanim vremenima. Kako izgleda život po tom principu, zar nije već previše komplikovano, naročito ovde?

 

Ta kreativna mantra je ujedno i borba sa komplikovanim okolnostima u kojima treba živeti i napredovati. U nju je utkan intelektualni napor kao osnova postojanja i kao životna kontra upornom trendu masovnog umrtvljavanja sivih ćelija. Svako mora da pronađe svoj metod i, što je najvažnije, da nastavi da se bori za svoje parče pameti. To je danas luksuz. Pamet je luksuz. Iako svi misle da je poseduju, retki su oni koji na njoj uporno i neprestano rade.

 

 

Ipak, niste otišli sa ovih komplikovanih prostora (pretpostavljam da ste mogli da odete da živite i van zemlje i da se školujete van zemlje). Zašto je jedan dizajnerski superstar ipak odlučio da ostane ovde i da stekne diplomu našeg fakulteta, i pored svih kritika na račun našeg obrazovnog sistema, diploma, doktorata...?

 

Ja živim ovde, ovde mi je porodica i ovde mi je srce. Sve što mogu je da pokušam da na svoj način, kroz svoj rad i svojim primerom pokažem da može drugačije i bolje. Posle mnogo godina borbe sa idejom odlaska odavde, shvatio sam da je važnije gde sam ja nego gde je svet, jer moj je svet u meni. U stvari, najvažnije je da se čovek bavi onim što voli i, ako ima tu sreću, onim za šta je rođen. Ja sam vrlo rano shvatio čime ću se u životu baviti. Međutim, to nije značilo da ću ceo život praviti plakate za pozorišne predstave. Kreativni duh vam ne da mira i taman kada dostignete određeni nivo znanja u jednoj oblasti, on vas baca na drugu i treću, pa vas vrati u prvu i tako unedogled. Nikad dosadno.

 

 

Dugo ste u advertajzingu. Kako jedan umetnik izlazi na kraj za željama i zahtevima klijenata i na koji način pravi kompromise? Gde su vaše "crvene linije" koje ne prelazite u tome što radite?

 

Što sam stariji i iskusniji, sve teže mi pada rad koji kao svoj jedini cilj ima poboljšanje prodaje određenih proizvoda. Ali kada je u pitanju kreiranje imidža nečeg novog ili redizajniranje nečega starog što u sebi ima određene kvalitete od suštinske važnosti za širu zajednicu, onda nemam nikakav problem i radim sa punom snagom i entuzijazmom kao da sam na početku karijere. Dakle, mora da se veruje u ono što se radi. Danas mnogo ljudi radi ono u šta ne veruje, ubeđuje sebe da im je život savršen i dokaze za to traži u sopstvenim, savršeno namontiranim postovima na Instagramu i Facebooku.

 

 

Kako vam se čini Beograd i sve promene, nove građevine, fontane i projekti o kojima je bilo dosta polemike u javnosti? Kako biste vi dizajnirali Beograd, pa i Srbiju?

 

Beograd je kao i svi veliki gradovi pun svega i svačega. Teško ga je uobličiti po jednom vizuelnom obrascu, niti mislim da je to potrebno. Ono što je najvažnije jeste definisati njegov specifičan duh, prožet humorom i ironijom. Beograd moramo da osmislimo kao starog šmekera spremnog da reaguje sa lucidnom distancom na sve novotarije. Jer novotarije je nemoguće sprečiti, budući da su one tekovina materijalnog sveta koji vlada planetom. Dakle, gde god je moguće, treba uključiti i projekte koji sadrže specifičan beogradski duh i tako pokušati napraviti balans sa svim novim što neumitno dolazi.

 

 

Konačno se otvorio i Narodni muzej (posle toliko godina), za koji ste radili logo. Koliko vama kao umetniku to znači?

 

To je za mene velika čast. Narodni muzej je najveća nacionalna kulturna institucija u kojoj se brižljivo čuva i uskoro, napokon, otvara svetu duh našeg naroda. Biti na bilo koji način deo te institucije za mene predstavlja vrhunac moje dizajnerske karijere. S obzirom na to da sam već decenijama duboko u projektima za komercijalne klijente i korporacije, osetio sam potrebu da na neki način pomognem i doniram novi vizuelni identitet Narodnom muzeju.

 

 

Trenirali ste fudbal, pa moram da vas pitam za koga ste navijali na SP i ko ima najlepši dres?

 

Navijam za Srbiju, naravno. Najlepše dresove, kao i oduvek za mene, imaju Brazilci. U svojim žutim majicama, plavim šortsevima i belim štucnama, oni su kao zraci sunca na zelenoj travi stadiona. Sa druge strane, morali bi mnogo bolje da zaigraju, da bi ti dresovi dobili na snazi. Kao i u realnom, svakodnevnom životu, džaba sjajna ambalaža ako je sadržaj loš.

 

 

Samo dan pre ovog intervjua otvorili ste izložbu "Weare Percfet" u galeriji Distribucija; izložba se bavi fenomenom podsvesne adaptacije pojedinca na očigledno pogrešno postavljen globalni sistem vrednosti. Recite nam nešto o tom fenomenu prilagođavanja pogrešnom - kuda će nas to odvesti i koliko nam već sad štete nanosi?

 

To nas je već odvelo na potpunu civilizacijsku stranputicu, ali se izložba bavi idejama šta i kako uraditi da tu stranputicu nekako savladamo. Prvi korak je da je budemo svesni. Kada smo svesni, možemo nešto da promenimo, kada smo omamljeni lakim sadržajima, nismo u stanju prstom da mrdnemo. Ova izložba je posvećena borbi za zdrav razum.

 

 

Marina Abramović, koja je ovih dana boravila u Beogradu, izjavila je da misli da ne bi mogla da se potpuno ostvari kao umetnik pored dece i zato je odlučila da ih nema. Vi ste pak u svojoj ćerki Nađi našli inspiraciju za lik Singi Lumbe i istoimenu knjigu. Kako je vas roditeljstvo inspirisalo, promenilo i kako je uticalo na vaš rad?

 

Da bih postao bolji čovek, umetnik i dizajner, meni je recimo bilo neophodno da postanem tata. Kod svakoga je to drugačije. Ja sam ranije bio neuporedivo slabiji na svim aspektima života. Ćerka i supruga su od mene napravile kompletnog čoveka. Neko je kompletan bez pomoći drugih. Ova sredina ima problem sa prihvatanjem različitosti, što je potpuno paradoksalno, jer su naši državljani najraznovrsnijih nacionalnosti i veroispovesti u celom regionu, a mi smo ubeđeni da ovde žive samo Srbi.

 

 

Umetnici su kao i druge javne ličnosti uzori, idoli, pokretači društvenih promena, humanitarnih akcija i zaista mogu da "pokreću stvari". Kako vidite svoju ulogu i uticaj u tom segmentu?

 

Na meni je da se trudim svom snagom i iz najbolje namere, strasno, posvećeno i iskreno, sve drugo je politika.

 

 

Kada sumirate sve što ste dosad uradili, od plakata, preko omota ploča, prepoznatljivih logotipa kao što je onaj za B92, uvođenja moderne upotrebe tipografije... sve nagrade, dela koja su izložena po muzejima, na šta ste najviše ponosni?

 

Najviše sam ponosan na svoju ćerku, nju sam jedinu, uz svesrdnu pomoć moje supruge, stvarno napravio, sve ostalo su izmišljotine.

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.