Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Rođa Stojanović iz Univerzala: Najveći mit je da je ono što je dominantno u medijima stvarno i popularno u narodu

Država se uvek interesuje za ukus naroda jer je svakoj vlasti važno ono "hleba i igara", da narod bude zadovoljan i da ne talasa, kaže za Original zastupnik Universala i jedan od najvažnijih muzičkih menadžera u prethodnim decenijama Rodoljub Stojanović, koji je ispričao i kako je organizovao koncertnu podršku u svrgavanju Miloševića DOS-u, čiji su lideri brzo zaboravili rokenrol i izbrisali ga iz medija
Piše Branko Rosić
Datum: 11/11/2016

Rođa Stojanović iz Univerzala: Najveći mit je da je ono što je dominantno u medijima stvarno i popularno u narodu

Foto Igor Pavicevic

Proteklih meseci bili smo svedoci da je na desetak koncerata rokenrol autora i bendova prošlo oko pola miliona ljudi. To me je podsetilo na moje godine u dnevnim novinama kada su urednici onih šarenih strana, koje su se bavile estradom, bili sa uvažavanjem pitani šta to imaju za danas jer je neverovatna stvar imati storiju o pevačici koja nikada nije imala koncerte na prostoru većem od prigradskog bazena, kako farba jaja ili u paparaco storiji pravi piknik na travi sa svojim i komšijinim detetom. Bilo me je ponekad sramota da pred takvim ekskluzivama kažem da imam intervju s bendom koji je rasprodao Arenu.

Zato mi je bilo zanimljivo da se nađem sa Rodoljubom Stojanovićem, nekadašnjim menadžerom koji je devedesetih organizovao veliki broj koncerata bitnih bendova po Srbiji, kao i čuvenu turneju rok bendova sa DOS-om pred 5. oktobar kada se spremalo svrgavanje Miloševića, a danas radi kao zastupnik čuvenog internacionalnog džina Universala, i da saznam šta se zaista sluša u Srbiji.

Imali smo seriju koncerata pop i rokenrol žanra kroz koje je prošlo skoro pola miliona ljudi. Na televiziji i u novinama nas uveravaju u neke zvezde nekog sasvim drugačijeg žanra. Šta zaista sluša Srbija?

Pojavom novih tehnologija naši mladi ljudi dolaze do svetskog mejnstrima istovremeno kad i svetski klinci. Ono što spada u top 50 u svetu, prolazi i kod nas. Istovremeno, živimo paralelan život gde u medijima nisu eksponirani svi ti ljudi koji su zaista popularni jer je rijaliti format u poslednje dve-tri godine prevazišao i sam sebe i svi misle da je to najpopularnije. Ali realna slika je drugačija i mi je vidimo kroz prodavnice i daunloudovanje.

Ko formira ukus? Da li država i dalje pazi šta ćemo slušati i gledati?

Devedesetih godina određenim političkim strukturama je bilo veoma važno da kroz muziku provuku ono što je po njima moglo da kontroliše narodne mase.

Imamo činjenicu da su nekadašnji, a i sadašnji političari, radili kao cenzori muzičkih produkcija. Kad slušaš srpsku izvornu pesmu, ona, i kad je u pitanju tužna priča, nema negativni kontekst. Ali od sredine osamdesetih pa do kraja devedesetih, veoma je bilo važno da ima negativan karakter da bi se kroz njega kontrolisale narodne mase. Srpska izvorna muzika daje pozitivan pristup i tužnim i negativnim stvarima, za razliku od turbo-folka. Bilo je vreme rata i kontrolisane su numere, a bez cenzora nije moglo ništa da ide u objavljivanje početkom devedesetih. Imali su diktat da prođe samo ono što je prošlo cenzora.

Važno je istaći da smo svi mi koji smo organizovali koncerte devedesetih godina nesvesno činili uslugu tadašnjim vlastima tako što smo mlade odvlačili sa ulice. Zato su i ljudi na čelu institucija koje smo rentirali za organizaciju koncerata imali određene benefite od države jer su mladi dolazili na koncerte umesto da se okupljaju i organizuju proteste protiv vlasti.

Da li se danas preko rijalitija vrši kontrola naroda?

Rijalitiji imaju drugi karakter. To su uvezani televizijski programi sa marketinškim agencijama koje jedne drugima zatvaraju usluge. Ti na osnovu gledanosti naplaćuješ TV reklamu, ali interesantno je da u tim programima nema stranih brendova. Uglavnom su to domaći brendovi koji se reklamiraju, a sve to povlači zaključak i pozadinu. Na ovim televizijama nema više ni muzike. Ona je skrajnuta. To možemo da vidimo iz plej-lista koje televizije šalju nama, kolektivnim društvima (SOKOJ, PI, OFPS). Videćemo da li je to dobro jer možda se vrsta muzike resetuje na ovim kanalima. Vlasnik jedne od najvećih privatnih TV kuća je rekao da je njemu rijaliti mnogo više odneo nego doneo. Doneo mu je popularnost, ali je odneo svetske oglašivače. Ipak, zbog bolje gledanosti je pristao na to.

Da li se danas država interesuje za ukus naroda?

Država se uvek interesuje za ukus naroda jer je svakoj vlasti važno ono "hleba i igara". Da narod bude zadovoljan i da ne talasa. Meni je žao što ne postoji dugoročna kulturna politika. Mi imamo ad hok kulturnu politiku od ministra do ministra, od političke opcije do političke opcije, a nemamo kao ozbiljne države jedinstvenu nit koja se provlači. Ta nit se kod nas provuče zahvaljujući pojedincima koji samom svojom pojavom ne dozvoljavaju da budu skrajnuti na marginu. I to je nešto što održava kulturu. S druge strane, državna kulturna politika ne postoji od 1985, od bivše Jugoslavije. Postoji samo politička kulturna politika.

Takođe, imamo samo obrise uvida kad neko napravi neki iskorak u inostranstvu, a zapravo nemamo pojma šta se dešava sa našom kulturom u svetu. Pre dve godine imao sam prilike da radim sa jednim velikim domaćim autorom koji je u Nemačkoj prodao 450.000 singlova svoje pesme. To je Boris Krstajić, i njegova pesma "My Cherie" u izvođenju DJ Antoana postala je globalni hit. U Austriji je dobio međunarodnu nagradu za 45.000 prodatih singlova. A za takvog čoveka iz Beograda ne zna niko iz Ministarstva kulture. Ne kažem da je to njihov posao, ali trebalo je neko da im dojavi. Raspadom Jugoslavije najviše je izgubila kultura. Svuda je industrija zabave poznata kao ona grana koja pravi ozbiljne pare; i ovde ona pravi ozbiljne pare, ali je posmatraju kao neozbiljnu stvar.

Da se vratimo na prvo pitanje o onome šta forsiraju mediji, a s druge strane imali smo prepune koncerte rokenrol autora.

Bez obzira na to što mediji forsiraju određenu vrstu muzike i autore, kvalitetna muzika ipak dođe do publike i mi to vidimo po koncertima određenih bendova, a najbolji primer su Partibrejkersi na Tašmajdanu. O njihovom novom albumu je malo pisano, malo se vrteo na radiju i TV, ali su napunili stadion. S druge strane, imaš zvezde koje se ne skidaju sa TV i naslovnih strana - ali kad naprave koncert, ne mogu da okupe ni hiljadu ljudi. To je taj životni disparitet koji se stalno javlja kod nas, a to znači da ono što je dominantno u medijima ne znači i da je popularno u narodu.

Koji je stvarno značaj Jutjuba i kako je on promenio muzičku industriju?

U ovom trenutku znamo da je Jutjub i prihod od Jutjuba domaćoj muzičkoj industriji otvorio novu priču jer je doneo pare koje su se do tada gubile na besplatnom daunloudu. Time što smo digitalizovali sav naš sadržaj došli smo do toga da svetski provajderi čiste sav nelegalni materijal, što je veoma dobro, bilo da se radi o muzici ili o filmu.

Onog trenutka kad smo se digitalizovali kao muzička industrija, napravili smo zajedničke Jutjub kanale koji nam donose novac. Svaki pojedinačni kanal ne donosi profit, ali kad si organizovan u mrežu, onda te Gugl pronađe i preko tebe plasira reklame. Ili kako neki kažu - koliki ti je broj subscribera, toliko vrediš. Cela naša muzička industrija je stala ispod jedne jedinstvene mreže koju smo napravili. Svaka velika mreža ima veliki broj subscribera, a veliki oglašivači na takve mreže stavljaju skupe oglase. Kad pričamo o Jutjubu, treba reći i da je zahvaljujući njemu muzička industrija u Srbiji postala ozbiljna "izvozna grana" jer novac koji se isplaćuje domaćim kućama dolazi iskorišćavanjem dela sredstava iz inostranstva, pa je to automatski i podizanje kreditnog rejtinga države. Inače, kreativna industrija u Srbiji učestvuje sa 4,6% BDP-a, a toliko donose i banke, pa zato ljude iz kulture ne treba potcenjivati i iz tog razloga.

Radio si čuvene turneje srpskih rok bendova koji su pratili turneju DOS-a pred 5. oktobar.

Bile su dve turneje, "Izađi na crtu" i "Nije ljudski ćutati". To je bio način da se mladi animiraju da izađu na izbore. To se radilo preko koncerata rok bendova koji su organizovani u Srbiji čak i u gradovima u kojima je bilo teško to produkcijski izvesti. Bendovi su bili protiv Miloševića, a dobili su priliku da sviraju na vrhunskoj opremi, kao što su mladi ljudi dobili mogućnost da prvi put u svojim mestima vide te izvođače. A šta se desilo posle 5. oktobra, to samo političari znaju. Zašto su te ljude koji su im pomogli da dođu do mladih ljudi koji su glasali za njih, sklonili iz medija.

Mislim da je i tu došlo do neminovne tranzicije svega onoga što nam se dešava i u ostalim segmentima, da su pojedini vlasnici privatnih medija shvatili da im je mnogo bolje da se ne zameraju određenim političkim strukturama i da ne puštaju rokenrol koji može biti angažovan. Kad si na vlasti, uvek imaš paranoju da su protiv tebe.

 

 

 

 

 

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.