Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Ratko Božović: Najvažnija sposobnost jeste ustati i uspraviti se kad se padne

Gde su profesori danas, to je pitanje za nekadašnjeg profesora - jednom profesor, uvek profesor, kažu - i po statusu i ugledu, i po odgovornosti, i da li je jaz između njih i novih generacija sve veći?
Razgovarala Zorica Marković
Datum: 07/01/2017

Ratko Božović: Najvažnija sposobnost jeste ustati i uspraviti se kad se padne

Foto: Medija centar

Kulturolog Ratko Božović, nekadašnji profesor na Fakultetu političkih nauka, već decenijama skenira srpsko društvo, kao kulturolog i mislilac, kao urednik ili autor brojnih knjiga, ali i kao profesor. Brojne generacije sadašnjih mislilaca prošle su njegovu školu kritičkog sagledavanja života. Nemoguće je raditi bilo koju temu o životu i društvu ili o kulturi, a ne konsultovati profesora Božovića. Razgovor je počeo profesurom i svim onim što se događa u Srbiji, a ne u rijalitiju: da se po novinama provlače profesori optuženi za nasilje nad decom, ali i oni koje su deca šamarala. Profesura, osim što je sa sobom nosila svojevremeno i odgovornost, nosila je i status, ugled, uvažavanje. Bio je to nekad glas razuma, glas koji bi pokrenuo nešto, glas intelektualaca koji su se bunili protiv režima. Gde su profesori danas, to je pitanje za nekadašnjeg profesora - jednom profesor, uvek profesor, kažu - i po statusu i ugledu, i po odgovornosti, i da li je jaz između njih i novih generacija sve veći?

"Harmonije i saglasnosti nema. Niti je može biti. Prisećam se zaboravljene Gramšijeve ideje o tradicionalnoj i organskoj inteligenciji. Tradicionalisti su zatečeni društvenim promenama sa dilemama o njihovom prihvatanju. Organska inteligencija je u njihovom središtu. Ako bismo uprostili dominantne tendencije, onda bismo mogli reći - ako su profesori stigli do moderne, nove generacije su već u postmoderni. Aktuelno bolonjsko usmerenje u visokom obrazovanju uspostavlja se u nas pre nego što je prevrednovan anahronizam akademske četvrti i pre nego što je osmišljena ova nova formacija. Ona opstaje između starog i novog iskustva. Za njeno utemeljenje nisu obezbeđeni ni materijalni ni kadrovski uslovi. Zato se može i dogoditi da kadrovi koji se stvaraju u velikoj meri pragmatski i utilitarno mogu biti daleko od elite koja se stvara na poznatim svetskim univerzitetima. Nema ništa od moći znanja bez uglednih univerziteta. A bez elite znanja nema napretka ni dinamizma promena. Jedino elita znanja može da nadoknadi izgubljeno vreme u društvenoj i civilizacijskoj stagnaciji."

 

Da li je kredibilitet profesora umanjen onda kada su se pojavile lažne doktorske diplome ili kada je uništena srednja klasa?

U vreme tranzicione krize srednji sloj se survao u bezdan siromaštva. Nije postojala nikakva mogućnost da se iz njega reprodukuje bilo kakva elita. Najveći problem je što je srednji sloj pretpostavka za svaku strukturalnu promenu društva. Bez njegovog snažnog uspravljanja zagarantovana je stagnacija, pa i regresija društva. A takozvani elitizam novokomponovanih intelektualaca deluje i humorno i karikaturalno. Na javnoj sceni mnogo je nosilaca titula i kupljenih diploma. Titulomanijom se kao životnim stilom umnožavaju slabe tačke naše kulture, posebno obrazovanja. Najgore je kad se titula pojavljuje kao prikrivanje individualne praznine. Titulomanija u našoj sredini obznanjuje smešnu ozbiljnost, gotovo sprdnju. To su one životne situacije - kad pojedinac nema ni autoriteta ni znanja, a ima značajan društveni status i društvena priznanja. Tako doktorska titula, naročito ona do koje se stiglo plagijatom, deluje neprirodno, naročito kad se zna pamet, kreativnost, vizija sveta i lestvica vrednosti njenog vlasnika. Njihova karakterna struktura, verujem, biće istinski izazov za sadašnje i buduće satiričare. Ovo je vreme za Steriju, Nušića i Domanovića.

Što se tiče profesorskog kredibiliteta, mislim da je on postradao kad je krajem 1999. godine u srpskom parlamentu donet Zakon o univerzitetu i kad je od univerzitetskih profesora zatražena lojalnost aktuelnoj vlasti. Tada svega jedan odsto pripadnika akademske četvrti nije pristalo da se porekne autonomija univerziteta. To je šokantno saznanje o drastičnoj nesaglasnosti profesije i morala.

 

Kako se dogodio taj procep ili nesaglasnost?

Jedan od razloga svakako je karakter srpske inteligencije. Desimir Tošić je zapazio da je takvo stanje u velikoj meri određeno činjenicom da naša inteligencija nije formirana nezavisno od države, kao inteligencija Zapadne Evrope. Njena zavisnost od države postoji do današnjeg dana. Tu bi trebalo tražiti odgovore za podanički mentalitet ovog društvenog sloja. Njemu je bilo važnije mišljenje vlasti nego intelektualnog "esnafa". Mentalitet "poštene inteligencije" iz komunističkih vremena ostavio je svoje tragove, što je vidljivo u aktuelnoj paralizi kritičkog i slobodnog duha.

 

Ali nije uvek bilo tako, nekad su profesori, intelektualci, naučnici bili misleća elita koja je vodila ka promenama?

 Nije bilo tako ni u nedavnoj prošlosti. Ostaje nam da se sa nostalgijom sećamo Beogradskog kruga, sa Radomirom Konstantinovićem na čelu, koji je usred rata bio antiratna opcija i žestoka kritika i rata i autokratskog sistema. Beogradski intelektualci bili su najviše zaokupljeni idejama o slobodi i demokratiji. Vodile su se slobodoumne i aktuelne rasprave. Tada sam i sam imao uvodnu reč u dve zanimljive rasprave - o posrnulim, podaničkim intelektualcima i korupciji koja je dobila zamah u vreme nezapamćene inflacije. Posle 2000. godine, zbog nedosledne politike vladajuće elite i trulih kompromisa, dolazi do izgubljenih nada iskreno opredeljenih za ostvarivanje demokratskog društva. Najposle, shvatili su da su "zaludu krečili". Javna debata i kritička javnost doživele su potpuni debakl.

 

Gde vidite današnje intelektualce, i uopšte, da li je njihova pasivnost znak njihove nemoći da kreiraju bilo kakvu politiku društva?

U društvu u kome smo suočeni sa ličnom i neograničenom vlašću, bezakonjem i demagogijom, teško je poverovati da intelektualci od integriteta mogu na bilo koji način uticati na aktuelne političke procese, utoliko pre što relevantne institucije ili ne postoje ili nisu autonomne. Politika je doživela estradizaciju, pa je kao politička estrada i postala najbliža estradi - kič zabave i razonode.

 

Da li to znači da nestaju intelektualna i građanska neposlušnost?

Da, da, apsolutno znači. Intelektualna neposlušnost, kao individualna sloboda, odlučujuća je kod intelektualca po meri samoopredeljenja i samoodređenja. Tamo gde intelektualac ne može da se usprotivi, da se pobuni, on ne može da brani vrednosti koje je osvojio ili ih osvaja. Tu i gubi svojstva intelektualne elite koja najviše čini kad poriče - u ime vrednosti, racionalnosti i pameti - ono što nije vrednost. Kad to ne čini, dovodi u pitanje i svoju profesiju, i svoju umnost, i svoju savest. Tu se ne može prepoznati ni kao deo intelektualne elite koja brani i dostojanstvo, i slobodu, i zdravlje društvene zajednice, koje je ugroženo u svakom pogledu i na svakom mestu.

 

Jednom ste rekli da je u politici osveta opasan naum. Šta pod tim podrazumevate?

Ne znam koliko ima smisla podsećanje kako smo se odvajkada delili na one koji se nalaze na pravom putu i one koji su izgubili i put i putokaz. Tako su nastajali pravoverni i krivoverni, vernici i nevernici. Nismo se mnogo udaljili od podela na četnike i partizane, čak ni onda kad smo se obučavali za politički pluralizam i višestranačje. Nevolja je u tome što tu lekciju nismo naučili kako valja. To je i razlog što se stara matrica danas obnavlja u karikaturalnom obličju. Pobednici, po našem običaju bahati i samodovoljni, pristižu kao snage koje menjaju munjevitom brzinom sve iz korena jer su njihovi prethodnici sve upropastili čega su se dotakli. U njihovoj verziji, oni su lopovi i kriminalci. Tu se baš niko ne izuzima. Oproštaj su doživeli samo prebezi, koji su se "opametili". Osveta ne samo što nije mudra u osmišljenoj politici već je i pogubna u svojim posledicama.

 

Ako želimo da intelektualna elita bude obnovljena, moramo da je stvaramo. Ali kako ako imamo ogroman "odliv mozgova"? 

Danas ne prestajemo da govorimo o "odlivu mozgova". Odlasci se nastavljaju, i to bez izgleda da se zaustave. Ne postoje podaci koliko je desetina hiljada školovanih napustilo zemlju. Zar i to ne govori dovoljno o našoj sveopštoj rasejanosti i izgubljenosti? Mnogi su spakovali poluprazne kofere i otišli jer nisu hteli da prihvate nacionalšovinistička orgijanja i političke horor-sage. Sve što im je preostalo moglo bi se označiti kao strategija individualnog spasavanja, koje ni korak nije daleko od pukog preživljavanja, ali je veoma udaljeno od rada na sebi i na svom usavršavanju. I preostali, teško će pristati da ostanu u zemlji izrazite stagnacije u kojoj im je priređeno vreme bez perspektive. Deo tog užasa anticipirao je Boris Dežulović kad je izjavio da će roditelji biti sretni ako im ćerke sa završenim fakultetima uspeju da rade kao sobarice u evropskim hotelima. Ako je to njihova perspektiva, onda perspektive i nema. Bilo bi nepravedno ne pomenuti da su se mnogima koji su otputovali ostvarili životni i profesionalni snovi. Tu se najčešće radi o odlascima, ali bez povratka.

 

Danas se ništa ne menja?

Naša priča o odlascima nikako da se okonča. Povodom Međunarodnog dana mladih saznajemo kako u Srbiji svaka druga aktivna mlada osoba nema posao, da ih 80 odsto živi s roditeljima, dok ih 70 odsto želi da ode iz zemlje. Svake godine za SAD i Kanadu ispratimo 40 odsto studenata koji završe beogradski Elektrotehnički fakultet. Za njihov aktuelni odlazak razloge treba videti u nemogućnosti da se ovde potvrde. U ekstremnom siromaštvu, ekonomskoj oskudici i neostvarenoj socijalnoj mobilnosti trebalo je tražiti razloge za masovne odlaske. Kao zatvoreno, srpsko društvo koje se sporo menja, ostalo je zatvoreno za stvaranje društvenih pretpostavki za kreiranje adekvatnog ambijenta za život i uspeće mladih. Nedavno nam je stigla informacija da smo drugi u svetu po odlivu mozgova. Na putu do kakve-takve Evrope, bez kreativnog potencijala mladih, slabi su izgledi da se napravi i korak do održivog društva.

 

Kao kulturolog, kako opisujete kulturu u kojoj je izdvajanje za kulturu 0,1 procenat, a Muzej i dalje ne radi?

Velika popularnost i enormna gledanost rijaliti programa ukazuje na najniži nivo kulture u društvu i pobedu primitivizma nad civilizovanošću. Prekid komunikacije sa svetom pospešio je parazitsku atmosferu, u kojoj se kultura hranila gorkim plodovima populizma i antielitizma. Bio je to trijumf populističke "estetike". Kad kultura postane instrument ili žrtva bilo koje politike, onda su sporne i kultura i politika. Od devedesetih godina prošlog veka kultura u Srbiji opstajala je u atmosferi olovnih pritisaka krize koju su pratili mitotvorni nacionalistički delirijumi sa žestokim populizmom. Trapavim korakom umarširao je ruralni, folklorni "duh" u svakodnevlje. Sankcije su bile posebna nevolja. One su jednostavno nespojive s vrednostima kulture, jer nema kulture bez slobode. O tome nije vodio računa ni svet koji je krotio srpsku politiku. Ukinuti legendarne junake Volta Diznija, bez kojih je nezamislivo detinjstvo, bila je velika greška čuvara svetskog poretka, koji su na taj način hteli da isteraju ovdašnju decu iz veka stripa i planetarne civilizacije.

 

Postoji li kod nas kultura pobeda i poraza ili smo neumereni u njima kao i u jelu i u piću?

U nas ne postoji kultura ni pobede, ni poraza. Izgubili smo meru, hteli bismo da onaj ko pobeđuje, pobeđuje neprestano, u svemu, pa i u sportu. To ne deluje naročito normalno, utoliko pre što je sport antitragična aktivnost u kojoj se ne može neprestano biti na Olimpu. Kad bismo imali kulturu pobeda i poraza, onda bismo više forsirali pregnuće koje nastaje kad se posustane i kad se izgubi dostignuto uspeće. Najvažnija sposobnost jeste ustati i uspraviti se kad se padne.

 

Šta vama najviše smeta u ovom trenutku našeg društva?

Smeta mi nacionalistička isključivost. Opasno je prihvatiti naciju kao alfu i omegu vrednosti, dovoljan "okvir" za utemeljenje kulture, posebno kritičke svesti. Ljosa smatra da je nacionalizam nespojiv sa "idejom slobode". Zato i tvrdi da je nacionalizam zabluda i abnormalnost, oblik fanatizma, arhaična i restriktivna doktrina. Nema saglasnosti između nacionalizma i kulture. Nacionalista najčešće nema distancu prema obožavanoj naciji, zato nema ni dovoljno razumevanja za različitosti. U balkanskim okolnostima većinski narod gledao je na manjinu kao na strano telo, kao na "remetilački" faktor. Ukorenjene predrasude i stereotipna mišljenja teško se menjaju, naročito kada skliznu u patologiju. "Nacionalizam je gadna forma jednakosti", zapaža Mirko Kovač. Tu se gube individualne razlike i identitet ličnosti. Nije slučajno Danilo Kiš zapisao da je nacionalizam paranoja. "Kolektivna i pojedinačna paranoja". Sa paranojom se teško izlazi na kraj.    

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.