Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Ljudi za ljude

Nema ravnopravnosti dok nismo svi ravnopravni

Kad kažu "mi smo obični ljudi, mi ne možemo ništa da uradimo", ja u to ne verujem. Svojim dodatnim zalaganjem, aktivizmom, prepoznavanjem različitih stvari, mi menjamo svet. I svi pojedinačno radimo na tome da se ta promena desi i ne smemo nikada da odustanemo od toga, piše u autorskom tekstu za Original Marijana Savić, aktivistkinja i direktorka Udruženja Atina, koje vodi programe zaštite žena žrtava trgovine ljudima. Marijana se u junu 2018. našla na listi Forbsa koji je izdvojio osam žena na svetu, najistaknutijih borkinja za prava žena izbeglica
Datum: 10/07/2018

Nema ravnopravnosti dok nismo svi ravnopravni

Foto: Nedeljnik

Uvek naglašavam koliko je važno da žene i devojčice preuzmu inicijativu, zauzmu se za svoja prava i postanu aktivistkinje koje će podsticati promene. Ali da bi to uopšte mogle da postignu, potrebno nam je društvo jednakih šansi za sve. Moramo se pobrinuti da oni koji su među nama najranjiviji, budu pre svega bezbedni, da imaju prostor za ličnu slobodu, individualni razvoj, učešće u društvenim tokovima. Možda sve ovo za nekoga deluje benigno i kao nešto što se podrazumeva, ali za žene žrtve trgovine ljudima, ovo su nedostižne visine. Iako je 2018. godina, među nama žive žene potpuno izopštene, koje društvo krivi zbog nasilja koje im se dešava. I više je nego vidljiva osuda žena pred kojima je to isto društvo stalno začuđeno - kako nisu dovoljno jake da nasilnika napuste, kao da je to njihova obaveza, kako su provocirale to isto nasilje i zaslužile ga, kao da za tako nešto uopšte ima opravdanja. Upravo ovakva razmišljanja i postupci uporno vraćaju žene u nasilje iz kojeg su pokušale da pobegnu. I upravo ove žene jesu one na kojima se prelamaju sve slabosti našeg društva.

Ono što svaki dan kao aktivistkinja u Udruženju Atina vidim i znam jeste da ovim ženama ne treba ničije sažaljenje niti samilost, njima treba uvažavanje i mogućnost da budu tretirane sa dostojanstvom, da rade, vrate se u škole i žive svoj život na način na koji žele. Treba im ne načelna, već iskrena podrška i pomoć. Često nailazim opet na čuđenje kada kažem da u Srbiji danas žive devojčice koje prinudno udaju, devojčice koje rađaju devojčice i koje su uvedene u krug nemoći, i koje niko ništa ne pita, i koje nemaju alternativu. O tome se skoro i ne govori, jer mnogi biraju da idu drugim putem, da ostanu nesvesni okruženja u kojem živimo, i odbijaju da razumeju da nasilje postoji svuda oko nas i da je samo naš izbor da li ćemo da ga vidimo ili ne. Da je princip jedan i da je nevažno da li je žena Srpkinja, Romkinja, Sirijka.

I upravo je to prepoznalo uredništvo magazina Forbs i uvrstilo ovakav stav i razmišljanje kao njima važne, citirajući i jedan moj pokušaj da ukažem na činjenicu da su naše građanke u Srbiji institucionalno diskriminisane zbog nasilja koje trpe, da se sistem oglušuje o njihove potrebe i da nije u stanju da ih adekvatno zaštiti. Kao i da je ova pojava pogotovo izražena kod žena migrantkinja i izbeglica za koje naši građani nemaju predstavu kroz šta sve prolaze.

Prećutno se prihvata da će te žene brzo otići, iako svi znamo da jedini put kojim mogu otići jeste ako stave glavu u torbu, ako stave sudbinu sebe i svoje dece u ruke nekog krijumčara, jer legalnog načina za to nema. Ali deluje da pošto dolaze izdaleka, pošto nam nisu bliske, ne govore naš jezik, iz drugačije su kulture, da mi i ne možemo nešto posebno da uradimo za njih i bolje ih zaštitimo. Zato naše društvo odlučuje da je bolje da se ne meša. I zato je moja odluka da kroz delovanje Udruženja Atina menjam ovakve nakaradne obrasce i ostajem, kao i ceo tim Atine, duboko posvećena ovim hrabrim ženama zbog kojih i postojimo. Ostajem dosledna principima civilnog društva da mi jesmo u svojoj suštini i treba da budemo korektivni faktor ovog društva, da je na nama da utičemo na administrativne, političke prepreke, na ugrožavajuće društvene stavove.

Društvo koje u prvi plan ne stavlja zaštitu svojih najranjivijih i najobespravljenijih članova, ne može biti društvo koje gradi uspešnu socijalnu koheziju, niti društvo koje se razvija. Stojim jasno na stanovištu da nije samo dovoljno doneti zakone, propisati kazne i odrediti odgovornosti - imamo ih napretek, jer svi se oni u situacijama krize, uključujući krizu institucionalizma u kojoj se Srbija danas nalazi, mogu lako zaobići. Potrebno je da učinimo dodatni napor i priznamo problem nasilja prema ženama kao problem svih nas. Tek tada možemo računati da smo napravili prvi pravi korak ka njegovom trajnom iskorenjivanju, korak ka punoj ravnopravnosti. A složićemo se, nema ravnopravnosti dok nismo svi ravnopravni.

Ono što me nikada nije izneverilo i u šta verujem jeste individualni aktivizam pojedinki i pojedinaca i verujem da mi svi možemo da menjamo stvari. Kad kažu „mi smo obični ljudi, mi ne možemo ništa da uradimo", ja u to ne verujem. Svojim dodatnim zalaganjem, aktivizmom, prepoznavanjem različitih stvari, mi menjamo svet. I svi pojedinačno radimo na tome da se ta promena desi i ne smemo nikada da odustanemo od toga. To je jedini put koji može da učini da mi, nama bliski ljudi, da svi zajedno živimo bolje. To je moto koji je mene, i pre nego što sam ušla u Udruženje Atina, vodio. Verovala sam da preuzimanjem odgovornosti i individualnim aktivizmom možeš da promeniš stvari. Veruj u to od malih nogu. To je nešto što mi pomogne da prebrodim kada je neka priča mnogo teška. To je interakcija, to nije samo davanje, to je i primanje, to je učenje, to je konstantno učenje, razumevanje drugih i samim tim razumevanje sebe. To je nešto što čini da se razvijaš i rasteš, imaš interakciju sa društvom i ljudima oko sebe. Mislim da je lepota u tome. A kad imaš lepotu u životu, onda ti nije teško da to neguješ i nadalje.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.