Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Minja Bogavac: Umetnici u Srbiji žive jadno, kao i svi ostali pošteni ljudi

Pre nego što je saopšteno da je imenovana za novu upravnicu šabačkog pozorišta, pozorišna umetnica Milena Minja Bogavac dala je intervju za magazin Original u kom je govorila o Sterijinoj nagradi, čiji je jedan od ovogodišnjih laureata, o pozorištu, medijima i društvu
Piše Dimitrije Đurić
Datum: 03/08/2018

Minja Bogavac: Umetnici u Srbiji žive jadno, kao i svi ostali pošteni ljudi

Foto: Igor Pavićević

Na koricama drama i romana je Milena, a Minja ispod stihova ili novinskih članka. Pozorišna umetnica i autorka Milena Minja Bogavac tako je udesila da “veća” dela predstavlja imenom, a ona “manja” nadimkom, ali da, šta god napisala, iza toga stane “imenom i prezimenom”, časno i pošteno, do kraja. Kao što je to bilo u mejlu, ispod odgovora za ovaj intervju koje je napisala.

A u pisanje se zaljubila još kao beba, dok su je roditelji, novinari, uspavljivali uz zvuke pisaće mašine, da bi danas sopstvenim rečima, pisanim ili izgovorenim, “razbuđivala”, u svakom smislu. “Pametnija sam kad pišem”, rekla je. I tako ona “gura to svoje” već petnaestak godina, da bi joj (tek) na ovogodišnjem Festivalu nacionalne drame i pozorišta u Novom Sadu bila dodeljena najprestižnija “Sterijina” nagrada za tekst savremene drame, za njen “Jami distrikt”.

Izgleda da je onaj ko je trebalo čitao vašu prošlogodišnju reakciju na odluku žirija Sterijinog pozorja da, umesto što nikome nije dodelio nagradu, trebalo da je dodeli vama, pa ste ove godine jedan od dobitnika te prestižne nagrade.  I sama predstava „Jami distrikt“ osvojila je sedam nagrada.

Sterijina nagrada jeste najznačajnije pozorišno priznanje u našoj zemlji, ali naša zemlja nije velika. Nema mnogo pozorišta, niti mnogo umetnika koji se za nju takmiče. Pre ili kasnije, dobiće je svako ko ne odustane od ozbiljnog bavljenja pozorištem, pa kada među kolegama imamo nekog kome to priznanje izmiče, često kažemo: “Sve ti je to pitanje vremena”. Dakle: samo ti guraj to svoje, pa će i Sterija jednom da dođe! To donekle relativizuje prestiž ovog priznanja, ali i dalje nije povod da ga sasvim obezvredimo ili ukinemo. Kakvo nam je društvo, takvo nam je pozorište; kakvo nam je pozorište, takve su nam i nagrade. Od Sterije, nemamo bolju, niti možemo da napravimo neku još stariju i ugledniju… U tom smislu, odlukom da se nagrada dodeli čitavoj publici, žiri prošlogodišnjeg Pozorja, zaista je napravio neku vrstu skandala. Ali, kakvog? Pa, to čak nije ni duhovito! Niti je to neki zanimljiv umetnički hir, niti je kolegijalno, niti pristojno… niti – u krajnjoj liniji: patriotski… jer, šta god značila ta kontroverzna reč “patriotizam”, sigurna sam da se ne odnosi na bahato i namerno puštanje niz vodu ono malo institucija koje su nam preostale, da nas drže u stanju društva. Kada bi žiri Sterijinog pozorja činili neki super-ljudi ili na primer marsovci, koji lokalnu pozorišnu scenu mogu da posmatraju objektivno, ovakva vrsta kritike možda bi mogla da se razume. Ali, u tom žiriju sede naše kolege. To su saradnici onih ljudi čije predstave su gledali. Umetnici koji i sami čine kontekst u kom žiriraju. Mi gledamo njihove predstave: neke su dobre, neke manje dobre… u svakom slučaju: znamo šta misle da je dobro pozorište, jer su nam to pokazali na svakoj svojoj premijeri… I kako je moguće da su odjednom te naše kolege upale u kolektivni trip više vrednosti? Šta ih je to izdiglo na taj Olimp, da nam odatle svima poruče: vi ste prosečni, a nagradu zaslužuju ovi jadni ljudi iz publike, ovi ničim izazvani građani koji trpe i plaćaju te vaše predstave… Ne znam. Meni je to bilo dosta uvredljivo. Napisala sam im otvoreno pismo i objavila ga na Fejsbuku, više radi šale među kolegama, ali se zatim ispostavilo da je moje pismo prenela “Politika”. Tako je dobilo neki status zvaničnog stava, i da - izgleda kako je nekom zaista upalo u oči da ja već izvesno vreme “guram to svoje”, a od Pozorja ne dobijam ni poziv u selekciju… A možda i nije bilo tako. Možda je jednostavno u pitanju “Jami distrikt” koji je pre sedam Sterijinih, već imao dvanaest drugih regionalnih nagrada i više od trideset izvođenja za samo godinu dana. Hoću da kažem: u pitanju je jedna zaista uspešna predstava. Ne bi bilo fer da je Sterijino pozorje ignorisalo i to ne zbog prošlogodišnjeg skandala, kome je sada trebalo vaditi fleke, već zbog činjenice da je u pitanju jedna od najigranijih predstava iz prethodne sezone.

Kad sam već dodao ovaj, inače, uvreženi epitet „prestižna“ Sterijinoj nagradi, sećam se da ste dan po dobijanju nagrade objavili simpatičan i duhovit tvit: „Sedi u pidžami, puši, pije kafu i žicka čestitke na tviteru“. Da li je taj tvit, u stvari, najtačnija predstava o glamuroznom i prestižnom životu umetnika u Srbiji ili stvar izbora?

Ma, kakav glamur, kakve gluposti! Umetnici u Srbiji žive jadno, kao i svi ostali pošteni ljudi. Naša jedina privilegija jeste činjenica da se bavimo stvarima u kojim uživamo, koje nas zanimaju, iz kojih učimo i koje nam donose radost. Takođe, imamo i prednost da na predstave svojih kolega uglavnom ulazimo besplatno, što jeste olakšica za kućni budžet, ali je i deo našeg posla. U svim ostalim aspektima, mi smo isto što i publika. Živimo i radimo u prekarijatu neoliberalnog kapitalizma. Primera radi, Sterijina nagrada jedna je od retkih koje imaju i svoj novčani deo, ali u večini slučajeva, taj novčani deo završi na šalterima: posluži, dakle, za otplatu nekih nagomilanih računa. Možda nekome posluži i za produženi vikend na moru, ne baš u Kanu, ali u Čanju … Međutim, tu naravno ima i nešto i drugo. To je onaj deo nagrade koji se uplaćuje na račun vaše sujete, a taj je račun kod većine umetnika debeo, nezasit i krajnje opasan. Nema gore nego kad umislite da ste “umetnička gromada”, “nacionalno blago” ili “genijalna veličina”. Vama lično, ta vrsta ludila može i da prija, ali vašim predstavama dokazno škodi. Zato se uvek treba držati umereno podignute glave, sa obe noge čvrsto na zemlji, ili na sceni – ako ste izabrali da vam scena bude radno mesto. Treba se zezati sa svojim uspehom, isto kao i s neuspehom, jer su obe stvari savršeno irelevantne. “Niko ne preživi život”, što bi rekla Sara Kejn… Ili drugim rečima: svi ćemo mi na kraju umreti. Važno je samo da se do tada što bolje zanimamo, a nije ni malo zanimljivo biti sujetni magarac, koji umišlja da je bolji od drugih zato što ima nekakvu nagradu. Na kraju dana, nagrade su samo dokaz da ste dobro uradili svoj posao. Umetnici ih dobijaju mnogo češće nego hirurzi ili pekari, što ni u kom slučaju ne znači da su ovi drugi manje važni ili da svoj posao rade lošije.

Rekli ste, povodom nagrade, da vam je neko od prijatelja čestitao rečima da mu je drago što je nagradu dobila osoba koja se više „loži“ na pozorište, nego na sebe, odnosno svoje stvaralaštvo. U kom smislu se „ložite“, zašto vam je pozorište važno, osim toga što je to, jednostavno, vaš poziv?

Sa jedne strane, to je jednostavno moj poziv, sa druge: to je poziv koji traži celo vaše biće. Nema tu ni “p” od privatnog života, niti “s” od slobodnog vremena. Porodica biva neminovno uvučena u vaše plemenite egzibicije; ljubavi su vam pozorišne ili nepotpune, hobija je malo i baš teško dišu, s obzirom da pre ili kasnije svi završe u pozorištu. Naprimer: ako volim da štrikam, to će voleti i neka moja junakinja. Ako počnem da treniram boks, to će se videti u scenskim borbama iz mojih predstava. Ako volim da pevam, napraviću mjuzikl; ako volim da fotografišem, sama ću napraviti fotke za program ili video… Ako patim, patiću na sceni, ako se radujem – opet ću se radovati tamo. Pozorište je disciplina koja čovekom govori o čovečanstvu i ako se desi da ste taj pozorišni čovek - vi, ništa u vašem životu neće ostati potpuno odvojeno, od toga što radite. To ne znači da postajete nezainteresovani za društvo, razne teme ili druge ljude. Naprotiv: stalno vam treba podsticaj, stalno tražite materijal koji onda stavljate na scenu i tu ga analizirate.    

Idete u ekstremne emocije, kopate po svojim mrakovima, obraćate pažnju na ljude kao da ih skenirate, gledate njihove postupke, slušate kako govore, pamtite njihove kretnje, rečenice i simptomske radnje. Sve što vam se desi u životu, nekad će vam trebati na sceni i sve što ste naučili na sceni, nekad će vam trebati van nje. Tako linija između scene i života prestaje da postoji, pa to više nije samo poziv - to sam cela ja. Ne mogu da volim ljude koji mi kažu da ne vole pozorište. Mogu da pokušam da ih ubedim da mu daju još jednu šansu, ali sve dalje od toga – postaje stravičan napor. Kao da volite nekog ko vam otvoreno kaže da vas prezire… Pozorište je potpuno isto što i život, samo su bolja svetla, pa se jasnije vidi šta je važno, a šta manje važno. Pod tim svetlima, međutim, prepoznajete i one koji su tu samo u prolazu. Želeli bi da budu glumci, više nego da se bave glumom; da potpišu neku dramu, više nego da je pišu; da daju intervju o svojoj novoj režiji, ali da ne moraju baš svaki dan da vode probu. To je u redu, to nije nikakav prekršaj, ali - nismo isto. Oni mogu da se bave pozorištem, a ja ne mogu a da se ne bavim. Mislim da je Milena Depolo, moja draga koleginica sa klase, ovakvom čestitkom na Sterijinoj nagradi htela da mi kaže baš to. Da je pozorište moja svrha, a ne sredstvo za nešto drugo. Volim što je tako, jer je to jedini način na koji umem da živim pošteno. I prema sebi, i prema ostatku sveta.

Prepoznatljivi ste po „drugačijem“ pristupu pozorištu, dramskom tekstu, nazovimo ga „nekonvencionalnim“, zbog čega vam je on izazovniji od onog uobičajenog pristupa? Tekst drame „Jami distrikt“ je, takođe, nastao na taj način, svojevrsnim radioničarskim radom, istraživanjem?

Ja nisam dramska spisateljica, nego pozorišna umetnica i autorka. Školovala sam se da budem dramaturškinja i naučila da vladam pravilima tog zanata. Ipak, da bi zanat postao ono što zovemo umetnost, pravila se moraju kršiti, ispitivati, izmišljati nova. Drugačije ne bi bilo zanimljivo, a pozorište je poslednje mesto na svetu gde treba trpeti dosadu i rutinu. Tu konvencije i postoje da bi se rušile. Da nije tako, glumci bi i dalje nosili jareće kože i koturne… Ovim, zapravo, hoću da kažem da svako vreme ima svoj duh i pozorište koje nastaje u duhu tog vremena. Mi danas živimo u ludilu postmoderne i više nemamo strpljenja za dobro skrojene komade, linearne narative, realističnu dramsku radnju… Gluma na nivou “budi neko drugi”, potpuno je prevaziđena stvar. To rade političari, to danas radi svako ko ima Instagram. Takođe, živimo u vremenu kada su novi mediji u tretiranju fikcije, otišli korak dalje od pozorišta. To nije minus, već plus za pozorišnu umetnost, jer je – udaljivši se od fikcije, pozorište osvojilo prostor istine. Zato se bavim dokumentarnim pozorištem, a dokumentarizam je proces i ono što se u procesu dogodi. Nije mi dovoljno da pišem komade koji za temu imaju neke društvene probleme, već pokušavam da pravim pozorište koje na te probleme direktno utiče. Mogla bih da prolazim kroz svoje spisateljske procese sama, u tišini svoje sobe i da zatim pozorištima isporučujem komade, ali taj život čini mi se stravično dosadnim, pre svega jer se živi na nepristojnoj udaljenosti od scene. Zato pišem u pozorištu, na probi, kroz radionice, zajedno sa svim ostalim saradnicima. Volim pozorište baš zbog toga što je kolektivni čin i bavim se osmišljavanjem tehnika kojima se može kolektivno pisati. Takve tehnike, odvele su me na teren režije, pa kada hoću da objasnim kako pravim predstave, kažem da pišem u prostoru i režiram na papiru. Ne mislim da je to nešto preterano inventivno. Pozorište je napustilo dramsku paradigmu, pre nego što sam ja počela u njemu da radim, a postoji niz pozorišnih škola u kojima se režija i dramaturgija ni ne posmatraju kao dva odvojena posla. To je isti posao, u dve faze. Dobro je, međutim, što i naša pozorišna javnost počinje to da shvata. Sterijina nagrada za “Jami distrikt” kao komad nastao kroz saradnju reditelja, tri glumice, kompozitora i dramaturškinje, prvi je ovakav komad koji je dobio to priznanje. Ono nije manje moje, zato što je tekst pisan zajednički. Paradoksalno: još je više moje, jer je nagrađena disciplina i način pisanja za pozorište koji već dugo istražujem i praktikujem.  

Da li vas zbog takvog načina rada, reditelji sami biraju za saradnju, ili vi birate njih? Kokan Mladenović je režirao „Jami distrikt“, a on je takođe poznat po inovativnim teatarskim pristupima. Koliko sam mogao da primetim, ne menjate tako često saradnike u pozorištu.

Kada kažem “moje pozorište”, pre svega mislim na moje ljude. Moja prva rediteljka bila je i moja starija sestra, Jelena Bogavac. Ona je i danas moja najbliža saradnica, režirala je skoro sve moje komade, a bezbroj je tekstova koje smo pisale zajedno, kroz proces… ili čak izvodile zajedno, na sceni. Zato kad kažem da su moji saradnici moja porodica, uopšte ne preterujem i ne patetišem. Radeći kao porodična trupa, Jelena i ja smo se okružile umetnicima koji nam nikad nisu bili samo saradnici, već prijatelji, prijateljice, kumovi… tako reći: proširena porodica. Od nekog trenutka, istinski sam se zainteresovala za rad sa mladima i pozorišnu pedagogiju. Tada sam upoznala svog najboljeg prijatelja, Vojkana Arsića, direktora organizacije Centar E8, i s njim počela da razvijam metod zvani “pozorište kao omladinski rad”. Na granici umetnosti i aktivizma, okupili smo oko sebe novu generaciju saradnika, koji su praktično porasli u našem pozorištu. Naše pozorište, raslo je zajedno sa njima, pa se iz Centra E8 razvio Reflektor teatar, kao ćerka-organizacija koja se bavi isključivo produkcijom predstava. Ta se ekipa preklopila s ekipom okupljenom oko Jelenine i moje trupe, pa danas svi radimo zajedno, kao Centar E8, kao Reflektor teatar i kao Drama Mental Studio… Naravno, sarađujemo i sa drugim umetnicima i institucijama kulture. U našu ekipu stalno dolaze novi ljudi i dobro je dok dolaze i ne odlaze. Imam, dakle, sreću da nikad nisam morala da čekam reditelje da me izaberu, niti da ih vučem za rukav i pričam kako sam ja izabrala njih. Do saradnje s Kokanom, došlo je preko moje višegodišnje saradnje sa Markom Grubićem, pa se desilo ono da reditelj mog kompozitora postane i moj reditelj. Bila je ovo inspirišuća i zanimljiva saradnja, iz koje sam puno naučila i ne bih imala ništa protiv kad bismo je ponovili.    

Predstava “Jami distrikt” problematizuje pitanja nacije i nacionalnih država u 21. veku, rekao bih i da ih preispituje, o čemu je, složićemo se, važno govoriti i o čemu se, na različite načine, i više govori van pozorišta. U čemu je razlika između govorenja o naciji i nacionalnim držvama u, recimo, novinama, i u pozorištu?

Razlika je očigledna: novine su na papiru, a pozorište je u prostoru. Novine su u dve dimenzije, a pozorište ih ima više. Od novina se može napraviti fišek za jaja, što sa predstavom ide malo teže i najzad: novine su mnogo korisnije prilikom pranja prozora… Ok, šalim se! Ali, to radim iz čiste nemoći da artikulišem jedan problem koji tu postoji, a koji mi se čini veoma važnim. U pitanju je poroblem odgovornosti za javnu reč. Novine su izmišljene kao javno glasilo i sredstvo informisanja. Pozorište bi trebalo da bude prostor umetnosti, autorskih vizija, potpune slobode u interpretaciji sveta… Živimo, međutim, u vremenu kada se čini da ova dva koncepta menjaju strane. Na kioscima – dominira fikcija. Državni budžet pršti od suficita, Srbiji raste ugled u međunarodnoj zajednici, nikada nismo priznali Kosovo, već nam je bolje, samo smo glupi, pa to još nismo prmetili… Sa druge strane, u pozorištu, sve se jasnije nazire snažna tendencija dokumentarizma, sve se smelije zadire u društvo i prostor čiste politike. Konfuzno je i nejasno kuda ti procesi vode, ali mi se ponekad čini da šira javnost, očekuje od pozorišta ono što bi trebalo da rade novine i da, istovremeno, od novina ne očekuje ništa…  Da li se sećate, na primer, kako je odjeknula Frljićeva predstava “Zoran Đinđić”? Mesecima smo raspravljali da li je Frljić rekao istinu ili je njom manipulisao, potpuno zaboravljajući na Frljićevo rediteljsko pravo da u svojoj predstavi, ako tako želi, izmišlja podatke i iznosi lične stavove. Zadatak da se utvrdi istina o ubistvu premijera, jeste zadatak sudstva, a novine su tu da na sudstvo naprave pritisak da to i učini. Ipak, novine su tih dana bile pune rasprava o jednoj predstavi: da li je pamfletska ili nije (?), a sudstvo je, sa svojim slučajem, ostalo tamo gde je i bilo. Kada nam novine uskrate istinu, tražimo je na drugim mestima. Ali, onda nije pitanje zašto je to mesto pozorište, već zašto smo kao društvo dozvolili da nas mediji lažu i da za te laži niko ne snosi odgovornost?!

Koliki efekat, odnosno uticaj imaju ovakve predstave na širu društvenu zajednicu, ako smisao predstave i jeste osvešćivanje posledica nacionalizma, ratova, budući da je pozorišna publika, ma koliko pozorišna jesu puna, prilično uska, da ne kažem i da je čine ljudi koji o problemima iz, na primer, “Jami distrikta” već znaju mnogo ili dovoljno?

Večito pitanje. Pokušaću da odgovorim pitanjem. Ako je istina da pozorišna publika o ovim stvarima zna dovoljno, kako je moguće da nam se, u stvarnosti, stalno ponavljaju iste greške?! … Ovo vaše pitanje počiva na pretpostavci da je pozorište zabava za višu i srednju klasu. I dobro, hajde da se složimo da to i jeste tako. Ali, hajde onda i da se zapitamo ko čini tu klasu! Političari, advokati, profesori, lekari, pravnici, novinari, pisci, preduzetnici, menadžeri, ekonomisti, naučni radnici, studenti i radnici u kulturi… Ko ima uticaj na takozvanu širu društvenu zajednicu, ako ne upravo ovi ljudi? Ko ih leči, školuje, informiše, zastupa pred zakonom, ko im daje posao, odobrava pozajmice… i najzad: ko je odgovoran ako, kao društvo, uklizamo u zlo? Ja razumem da ljudi bez obrazovanja, ljudi nižih primanja i svi oni ljudi kojima pozorište nije dostupno, jesu idealno podložni svakom vidu manipulacije. Njih je lako zavesti u nacionalizam, oni će prvi poći u rat i biće odlično topovsko meso… Ali, nisu krivci oni, već onaj ko ih je zaveo. Ne mislim, dakle, da je uska pozorišna publika sastavljena od samih prosvećenih internacionalista, dok je “šire društveno polje” nekakav slabo kontrolisani zverinjak, koji jedva čeka da zgrabi noževe, zapeva himnu i krene u rat. Naprotiv: taj zverinjak smo mi. Baš mi, u lepoj odeći, s počasnim kartama i mestom u loži. Super smo pametni i elokventni kad treba da objasnimo kako nismo ni za šta krivi. Ali, jesmo i bićemo krivi sve dok se ne suočimo sa sopstvenom odgovornošću za stanje u društvu. Ako i nismo lično nikoga poslali u rat, dozvolili smo da ga pošalje neko drugi. Nismo bili dovoljno jasni i dovoljno odlučni da tom nekom kažemo: NE.  

Predstave po vašim tekstovima često se u javnosti predstavljaju kao kontroverzne, šta god to značilo. Ako samo za primer uzmemo “Jami distrikt” koji za temu ima, suštinski, emancipatorsku temu, zašto bi to neko nazivao “kontroverznim”?

Svaki dan se pitam to isto i ne uspevam da razumem. Nisam ljubiteljka teorija zavere, ali iz ovakvog etiketiranja suštinski emancipatorskih tema, nameće se zaključak da neko ima interes od naše gluposti. Nekom smo najbolji kada smo infantilni, preplašeni i spremni za boj, bez pitanja ko nam je neprijatelj i zašto baš on.  

Dešava se i da iz neobjašnjivih razloga predstave budu zabranjene, kao što se to nedavno desilo sa predstavom “Stvar izbora: Zašto slušam Marčela”, u Vršcu. Šta mislite o tome, zašto bi neka tako efemerna stvar, kao što je pozorišna predstava, bila problem bilo kome? Setimo se i da je svojevremeno zabranjivana i vaša predstava “Crvena – Samoubistvo nacije“.

Obe predstave su, u nekoj meri, moje, što me dovodi u stanje egzaltacije i vrištanja od smeha. Uroš Mladenović, autor predstave “Stvar izbora”, i ja smo se upoznali radeći na “Crvenoj”. Nije nam bilo ni na kraj pameti da ćemo uskoro postati najzabranjivaniji pozorišni umetnici u zemlji, pa ako smo za “Crvenu” još i naslućivali da je provokativna, na “Stvar izbora” gledali smo kao na predstavu za decu i mlade, na nešto apsolutno nežno i dobro, od početka do kraja neupitno, u svakom segmentu i svakoj poruci.  “Crvena” je predstava o nasilju nad ženama. “Stvar izbora” je predstava o odrastanju, o tome da je moguće biti sve što želiš da budeš kad porasteš, bez obzira odakle dolaziš i ko su ti roditelji. Ni jedna ni druga nisu antidržavne, naprotriv: ja mislim da su patriotske. “Crvena” ukazuje na mizoginiju kao stvarni uzrok demografske katastrofe. “Stvar izbora” šalje pozitivne poruke mladim ljudima… Hvala leskovačkom i vršačkom upravniku! U oba slučaja, pomogli su nam da se za naše predstave čuje čak i u Skupštini.  Učinili su mnogo za naše pozorište, i to na sopstvenu štetu.

Šta mislite o teatarskim repertoarima u Beogradu? Šta im nedostaje, a šta, eventualno, vidite kao pozitivne pomake?

Pratim nezavisnu scenu, repertoar Bitef teatra, Bitef i nekoliko drugih festivala. U JDP, Atelje 212, KPGT i BDP odlazim onda kada sam sigurna da za to ima razloga. Ostala pozorišta slabo posećujem: život je previše kratak da bismo gledali bulevarske predstave… Ima, međutim, jedna vrlo pozitivna stvar, a to je činjenica da sve češće idem u Narodno pozorište i da iz njega izlazim oduševljena umetničkim dometom i kritičkim angažmanom. Od “Rodoljubaca” u režiji Andraša Urbana, ovo pozorište, koje je nekada bilo simbol konzervativnog, pod umetničkim vođstvom Željka Hubača, počelo je da se menja u najpozitivnijem mogućem pravcu. To mi vraća veru u repertoarsko pozorište i volela bih da Narodno postane primer i za druge, velike institucije. Ono u čemu, međutim, vidim najveći problem, jeste nedostatak izvođačkih prostora za umetnike s nezavisne scene. Za kratko vreme, zatvorili su se Mikser Haus i Reks; DAH teatar se preselio u mnogo neadekvatniji prostor; u opštinskim ustanovama kulture igra se sve i svašta, nema nikakve repertoarske politike, pa tamo uvek idete na sopstveni rizik. KC Grad, Dorćol Platz, Magacin u Kraljevića Marka – sve to jesu prostori u kojima nezavisne trupe mogu da gostuju, ali u svakom od njih postoji niz tehničkih problema, kojima se nije uvek lako prilagoditi. Takođe, nedostaje nam više omladinskih  pozorišta. To što postoji jedan Dadov ili jedan Krsmanac, za grad ove veličine, isto je kao da ne postoji ništa. Dom omladine nudi komercijalne sadržaje, a SKC je do te mere ojađen da mi je teško da svojim mladim saradnicima objasnim kako je u naše vreme to mesto bilo kultno. Priča se o tome da će DKSG biti pripojen SKC-u. To je jedinstven slučaj da se dobar kulturni centar, stavlja u ruke onom lošijem… Mislim i da se Beograd nikada nije oporavio od gubitka Malog pozorišta “Duško Radović”. Dok je vodila ovo pozorište, Anja Suša je uspela da ga dovede na nivo jednog od najboljih dečijih i omladinskih pozorišta u Evropi. Sada, u lepo renoviranoj zgradi, deca gledaju neke zeke, mede i bajke, kojih se, do kraja osnovne škole, više neće ni sećati, a čini se da smo i mi zaboravili šta je ovo pozorište bilo, u svom slavnom periodu.

Da li je za vas pitanje zašto vas nema u etabliranim pozorišnim kućama ili za upravnike tih pozorišta?

Zar me nema? … Ah, vidi stvarno! Ima me na repertoaru Bitef teatra i u CZKDu.  U vrednosno-estetskom univerzumu u kome živim, ovo su dva najetabliranija pozorišta u zemlji. U ostala ću rado doći, ako me pozovu. Nije da su mi baš zatrpali inboks ponudama, ali – da budem sasvim poštena, nije ni da ja spavam ispred njihovih kancelarija. Radim na nezavisnoj sceni, gde svega ima malo, osim slobode. Ona mi je veoma važna, što me verovatno ne čini najpoželjnijom umetnicom u pozorišnom mejnstrimu. Rizična sam, glasna, laka na tviteru i izražavanju ličnih stavova, a malo je upravnika spremnih da zbog takvih svaki čas podnose službene beleške.

Šta mislite o pokretu #MeToo kojim je učinjena svojevrsna revolucija u holivudskoj filmskoj industriji?

Niko ne sme da trpi nasilje i niko ne treba pred njim da žmuri. Ispostavilo se da je Holivud, o kome maštamo kao o prostoru slobode, brutalan, patrijarhalan, dobro osvetljen i lepo ukrašen, pa ipak - neoliberalni horor. Neki su iznenađeni. Da budem iskrena: ja i nisam. Ako je Holivud ono mesto u koje gleda cela planeta, zašto bi tamo bilo drugačije nego u ostatku sveta? Nadam se da će nas globalna zagledanost u Holivud, na slučaju #MeToo, naučiti da se nasilje ne događa drugima, koji su gori od nas. Nasilje se događa svima. Svi smo deo problema i svi moramo biti deo rešenja.

Jeste li imali prilike da čujete za slične skandale i na našim prostorima? Zašto bi glumci, glumice, zaposleni u bilo kojoj oblasti rada, ćutali o tako strašnom problemu?

Živimo stvarnost femicida. Desetine žena svake godine biva ubijeno u podrodično-partnerskom nasilju; zakoni su na našoj strani, ali način na koji se sprovde, to jest: ne sprovode  – obesmišljava čitavu stvar. O nasilju se izveštava na senzacionalistički način, čime se ni malo ne pomaže, već se dodatno pogoršava. Žene ćute o nasilju koje trpe, da ne bi postale i žrtve medija… i to, očigledno, nije problem koji se rešava jednom uredbom. Potrebna nam je potpuna promena svesti, kada su u pitanju svi oblici rodno zasnovanog nasilja. Ukoliko danas uvedemo feminističko obrazovanje u škole, neka promena mogla bi da se oseti za tridesetak godina. To možda jeste dug period, ali svaki dan čekanja, odlaganja i nečinjenja pravi našu situaciju još gorom.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.