Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Milan Nešković: Treba nam pozitivna selekcija u društvu, posebno u kulturi, obrazovanju i zdravstvu - Čitajte u Originalu

U pozorišnoj sezoni koja je za nama, Milan Nešković režirao je, tako se već sada priča, kultnu predstavu "Kralj Betajnove" Ivana Cankara i to povodom obeležavanja jubileja, 70 godina postojanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Već sada, u planu ima režiju "Nečiste krvi" u Srpskom narodnom pozorištu. Nešković je, inače, već odavno prisutan u srpskom teatru. Njegove predstave igraju se u gotovo svim beogradskim pozorištima i višestruko je nagrađivan. Zato i nije, naročito u njegovom slučaju, sve tako "šuplje"...
Razgovarao Dimitrije Đurić
Datum: 07/09/2018

Milan Nešković: Treba nam pozitivna selekcija u društvu, posebno u kulturi, obrazovanju i zdravstvu - Čitajte u Originalu

Foto: Igor Pavićević

Razgovor sa Milanom Neškovićem počeo je kao zubarski pregled. Ali ne samo zato što je on na ovaj intervju došao sa operacije zuba. Stvarno smo se zavalili u fotelje, i u susret novoj pozorišnoj sezoni, pregledali sve "kvarove" koji su obeležili prethodnu i ne samo prethodnu pozorišnu sezonu. Zato smo, odmah na početku, konstatovali šta je za "popravku", a šta za "vađenje", pa je, kako to sa njim biva, ovo bio jedan opušten razgovor, kao kod zubara.

U pozorišnoj sezoni koja je za nama, Milan Nešković režirao je, tako se već sada priča, kultnu predstavu "Kralj Betajnove" Ivana Cankara i to povodom obeležavanja jubileja, 70 godina postojanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Već sada, u planu ima režiju "Nečiste krvi" u Srpskom narodnom pozorištu. Nešković je, inače, već odavno prisutan u srpskom teatru. Njegove predstave igraju se u gotovo svim beogradskim pozorištima i višestruko je nagrađivan. Zato i nije, naročito u njegovom slučaju, sve tako "šuplje"...

 

... Ali, kakve su zubobolje u pozorištu?

O karijesu koji je nagrizao pozorište i kulturu, više se ne može govoriti. Taj zub je iznutra šupalj, iako mu je fasada i dalje dobra. Ali, pozorište je u odnosu na film, pa i kulturu uopšte, relativno fantastično. Naša pozorišta su i dalje puna, ali delom zbog toga što mi izbeljujemo zube, ne bi li oni spolja izgledali sjajno, dok su iznutra žuti ili šuplji.

 

Šta je važnije u pozorištu?

Kao i u životu, šta je važnije? Forma ili suština? Suština, naravno, ono što je unutra. A šta je suština pozorišta, to ne znam. Fakultet sam upisao pre četrnaest godina, ne bih li suštinu pozorišta otkrivao do kraja života. Nema nijedne knjige iz koje to može da se nauči.

Nije problem u novcu, jer ga ima. Problem je u tome gde taj novac ide, kome se daje, a to je problem kvaliteta. Nemojmo da se žalimo, moj sestra je psihijatar koja radi za mnogo manju platu od mene, i to ozbiljan posao sa ljudima koji joj prete na dnevnoj bazi. Kao, znam gde ti dete ide u vrtić, ako mi ne prepišeš lekove. A radi sa bolesnicima zavisnosti. Ona radi za mnogo manju platu, za mnogo manja izdavanja u zdravstvu, nego što je to po čoveku u umetnosti. I nije samo kultura zapostavljena, ovde je sve zapostavljeno. A mi iz kulture smo najglasniji kad kukamo, naročito glumci, jer su prepoznatljivi.

Nama je neophodna, pre svega, jedna pozitivna, umesto negativne selekcije u društvu. A ja smatram kulturu, obrazovanje i zdravlje najvažnijim. Tako, na primer, nama decu uče najgori studenti, ogorčeni prosvetni radnici za mizerne plate. Taj devastiran sistem vrednosti ne može niko da ispravi, a najmanje može pozorište. Ja mogu da postavljam pitanja, a nekada me je i sramota. Šest, sedam, prethodnih ministara kulture bili su pozorišni ljudi, pa je pozorište i dalje na istom mestu. Da ne govorim o drugim umetnostima... Mi iz pozorišta bismo mogli i malo da ućutimo.

 

Kako, kad je, evo, pre izvesnog vremena ponovo isplivala priča o Narodnom pozorištu, o načinima i uslovima u kojima ljudi tamo rade? Da li se sećaš tih naslova: glumci na lizing, kultura na tenderu...?

Tako je u svim pozorištima. Recimo, kada je preminuo Nebojša Glogovac, njegovo mesto u JDP-u je zamrznuto, pa tako nijedan mladi glumac zbog takve nesreće koja je zadesila našu kulturu, ne može da bude tračak nade, neki novi Nebojša Glogovac, jer je na snazi zabrana zapošljavanja. Problem Narodnog pozorišta i agencija sa kojima ono sarađuje je mnogo ozbiljniji od takvih senzacionalističkih naslova. Državne institucije kulture ne žele da umetnike plaćaju putem ugovora o autorskom delu, jer bi tako morali da im plate doprinose, zdravstveno i penziono osiguranje. Tako mladi umetnik koji je dobio šansu da, na primer, režira u Narodnom pozorištu, ukoliko mu se desi neka povreda na radu, on, u stvari, kao da nije tu. Jer, njega je angažovala neka agencija. Pri čemu je tu Narodno pozorište potpuno čisto, ono je angažovalo nekog umetnika preko neke agencije. Sve je, nazigled, legalno. I to se ne odnosi samo na Narodno pozorište, nego na sva pozorišta. Degradirani smo svi, i ponekad mi se čini kao da se mentalno vraćamo u devedesete...

 

Da li su ti događanja u vezi sa proterivanjem Nušićijade iz Ivanjice ličila na to što nazivaš mentalnim povratkom u devedesete?

Sama činjenica da neko nekome otima kulturnu manifestaciju je, pre svega, zabrinjavajuća. Mada, nisam siguran. Raduje me što se neko otima, u ovom slučaju vlast u Ivanjici, o manifestaciju koju su napravili mladi ljudi i koja je bila odlična i sad je pripisuje sebi. Naravno, pod uslovom da ovi što su je oteli sa njom naprave nešto dobro, a onima sa proteranom, u egzilu, želim sve najbolje i da dugo traju. Neka prave Nušićijade po čitavoj Srbiji, Nušić je to zaslužio.

 

CEO INTERVJU PROČITAJTE U NOVOM BROJU MAGAZINA ORIGINAL KOJI SE DOBIJA NA POKLON UZ NOVI BROJ NEDELJNIKA OD 6. SEPTEMBRA. PRONAĐITE GA NA KIOSCIMA, ALI I U DIGITALNOJ VERZIJI DOSTUPNOJ NA NOVINARNICA.NET.

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.