Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Ljudi za ljude

Jeste li čuli za psihodramu: Lečenje psihe kroz igru i glumu

Njen osnivač J. L. Moreno psihodramu je definisao kao poseban psihoterapijski metod, a inspiraciju za njen nastanak pronašao je u spontanoj dečjoj igri, posmatrajući decu u bečkim parkovima. Pored toga, Moreno je znao važnost scene, tj. pozorišta za razvoj ljudske civilizacije. O psihodrami za Original govori Biljana Slavković sa Instituta za psihodramu u Beogradu
Piše Zorica Marković
Datum: 29/06/2018

Jeste li čuli za psihodramu: Lečenje psihe kroz igru i glumu

Foto: Profimedia

Kada je pre godinu dana princ Hari javno priznao da je išao na psihoterapiju da bi sebi pomogao da preboli smrt majke od pre dvadeset godina, učinio je to da bi oni čija duša ne zaceljuje potražili pomoć. Najčešće ne možemo sami da prevaziđemo neke situacije, i nije mnogo važno da li se nešto smatra "teškim" ili "lakim" i koliko je traumatično, ako je za tu osobu -- nepremostivo. Osim analize, razgovora i različitih terapeutskih pravaca, jedan od vrlo kreativnih, angažovanih i efikasnih načina rada na sebi, sa sobom, jeste psihodrama.

Biljana Slavković, psihodramska psihoterapeutkinja sa Instituta za psihodramu u Beogradu, koja ima izuzetno iskustvo u radu sa klijentima, otkriva nam da je psihodramu moguće primeniti na širok spektar ljudi, da nije „elitistička", a može se primenjivati kako sa decom, tako i sa odraslim i starim ljudima; sa svima koji su motivisani za lične promene. Biljana nam objašnjava da je psihodrama nastala u Beču 1921. godine, a da je njen osnivač Jakob Levi Moreno, Jevrejin rumunskog porekla koji je kao dečak putovao preko Srbije, na putu za Austriju u koju se sa porodicom preselio.

"Ona se paralelno razvijala sa drugim psihoterapijskim školama (na primer sa već razvijenom psihoanalizom). Moreno je psihodramu definisao kao poseban psihoterapijski metod, a inspiraciju za njen nastanak pronašao je u spontanoj dečjoj igri, posmatrajući decu u bečkim parkovima. Pored toga, Moreno je znao važnost scene, tj. pozorišta za razvoj ljudske civilizacije. Šekspir je pisao „Ceo svet je pozornica..." i „ Naša sudbina nije u zvezdama već u nama samima".

Antički teatar bio je značajan izvor za Morenovu psihodramu, budući da se bavi, između ostalog, duševnim stanjima protagonista, univerzalnim istinama, relacijama, sa katarzom na sceni tokom koje gledalac otkriva sebe. Takođe, vreme između dva svetska rata je vreme egzistencijalizma -- pravca u filozofiji i umetnosti koji se fokusira na postojanje čoveka u teškim posleratnim vremenima i neminovnim promenama tadašnjeg sveta.

Anegdota kaže da se Moreno kao student posle predavanja obratio uvaženom osnivaču psihoanalize Sigmundu Frojdu sledećim rečima: „Doktore Frojd, vaše predavanje je bilo zanimljivo, ali, dok vi tumačite ljudske snove, ja planiram da ih ohrabrim da iznova sanjaju!"

Naša sagovornica kaže da se mnogi najčešće obrate za pomoć kada im je akutno teško u vezi sa nekim problemima i kada osete da ne mogu više da se sami nose sa tim.

"Često ljudi znaju tačno šta je u pitanju mada to ne mogu da reše. U tom trenutku im je neophodan ’važan drugi’, tj. terapeutkinja/terapeut koji omogućava siguran, kontinuiran odnos, svoje prisustvo. Taj tzv. terapijski savez omogućava da se klijenti u psihodrami pozabave rešavanjem različitih poteškoća: da razumeju i ovladaju neprijatnim simptomima (npr. napetost, anksioznost, panika, problemi u spavanju, ishrani, pad energije, produžena tuga i bezvoljnost, dekoncentrisanost, psihički i fizički umor, preplavljujuća različita osećanja, korišćenje supstanci itd.), zatim da iznađu konstruktivne strategije za prevladavanje nekih životnih izazova i situacija -- gubitke voljenih osoba, raskid emocionalnih veza, probleme u komunikaciji (u školi, na poslu, u emocionalnim vezama), situacije trpljenja nekog vida nasilja (u partnerskoj vezi, u porodici). Na kraju, kada su u pitanju trajnije promene, a one su često i najvažniji cilj psihodramske terapije, govorimo o promeni psihološke dinamike i nekih karakteristika ličnosti."

Ova faza rada podrazumeva bavljenje unutrašnjim konfliktima koji su najčešće nastali rano u detinjstvu.

"Ako nismo imali dovoljno podsticaja kao dete pa smo odrasli u nedovoljno sigurnu odraslu osobu, kroz psihodramu se možemo osnažiti i izgraditi veće samopouzdanje. U psihodramskom procesu tako razgrađujemo neprijatna i često autodestruktivna osećanja krivice, niskog samopoštovanja -- učimo da sebe više prihvatamo i volimo. Povećanje kapaciteta za osećanja sreće i zadovoljstva utiče i na naše sveukupne potencijale, pa to predstavlja najznačajniji ishod uspešne psihodramske terapije."

Moreno je zapazio da kada pričamo o nečemu naša osećanja ne moraju da prate tu situaciju. Međutim, kada na sceni postavimo priču i počnemo da je odigravamo, birajući članove grupe da preuzmu uloge koje smo pokazali, pokreću se osećanja, nekada neizgovorena, potisnuta ili zaboravljena, kaže Biljana.

"Iako postoji dogovor sa terapeutkinjom/terapeutom o cilju psihodramskog rada, često nas tok psihodramske akcije vodi ka otkrićima nečega što o sebi ili drugima nismo znali, ili nam je bilo teško da o tome mislimo. Ponekad je potrebno da se više puta vratimo na iste teme, i svaki put skinemo po jedan sloj -- kao kada ljuštimo luk. Postupnost je bitna i zbog toga da nas teška osećanja ne bi preplavila i uplašila, svaki ’oljušteni sloj luka’ otkrije po deo slagalice kojoj težimo. A univerzalno težimo da nam psihodrama omogući da povratimo spontanost, da se rasplašimo, da se ohrabrimo, da ožalimo... kao i da pogledamo u budućnost i otkrijemo koliko kapaciteta, talenata, želja i snova nosimo u sebi. Kada to osetimo, doživimo i neku vrstu magije. To u psihodrami nazivamo katarzom, i tada smo najspremniji za željenu promenu."
S obzirom na to da je Moreno smatrao da je druga osoba dragocena za naš razvoj, i da se svako od nas razvija isključivo u relacijama, bilo je logično što je osmislio grupnu psihoterapiju -- model rada u kome pojedinac može mnogo toga, u saradnji sa drugim članovima grupe. Biljana otkriva da psihodrama može da se primeni i individualno, ali najčešće je u pitanju rad u grupi, a dužina zavisi i od stanja i od motivacije i mnogih drugih okolnosti. Uobičajena psihodramska terapijska grupa u Institutu za psihodramu u Beogradu odvija se jednom nedeljno, sa stalnim članovima; ako je grupa poluotvorena, to znači da periodično (recimo svake godine) može da primi nove članove dok „stari" članovi završavaju svoj proces i odlaze iz grupe. Svaka psihodramska grupa ima svoj „život" -- postoje faze u razvoju grupe i grupnog procesa, kaže ova psihoterapeutkinja.
"Važno je napomenuti da se grupa bazira na pravilima poverljivosti, dobronamernosti i sigurnosti i kao takva je podržavajuća, pa pruža prostor da se bavimo i onim što nam je teško ili bolno; da rešimo neke stare ili aktuelne probleme, da se pripremimo za buduće situacije (npr. za polaganje teškog pismenog zadatka ili ispita). Psihodramska grupa nam omogućava da kažemo šta nas boli i šta nam je potrebno, a da nas niko zbog toga ne procenjuje ili osuđuje. U psihodrami, bilo kao protagonista ili igrajući uloge otvara se prostor da doživimo nešto što nismo ni sanjali da je moguće, jer je naš psihički svet neiscrpan!"

Biljana kaže da se neretko iznova oduševljava snagom grupe, da pomogne svakom članu da se izrazi i razvije, da je ohrabri način na koji se ljudi izbore sa najtežim životnim iskustvima, ali da i sama stalno uči i razvija se sa svojim klijentima.

Ova psihodramska psihoterapeutkinja objašnjava da analiza uloga u psihodrami ima zaista snažno dijagnostičko sredstvo, a njihova prorada na sceni ima terapijsko dejstvo.

"Moreno je svoju teoriju uloga koncipirao na sledeći način: smatrao je da se svaka ličnost sastoji od niza uloga (psiholoških, fizičkih, socijalnih), a ’uloga nije rigidni obrazac ponašanja nego fleksibilni i kreativni deo svake ličnosti’. Kroz oprobavanje u različitim ulogama tokom psihodramske terapije, širi se tzv. repertoar uloga i mogu se prevazići rigidni obrasci nastali tokom odrastanja.

Kada neka uloga prevladava -- recimo uloga osobe sa preteranim očekivanjima, to istovremeno utiče na izostanak ili slabost uloge ’osobe koja je zadovoljna svojim postignućima’, a održava ulogu ’nesigurne osobe’, jer se savršenost po prirodi ne može dostići. Osobe koje previše očekuju od sebe često nisu u stanju da vrednuju svoje realne kapacitete, a neretko imaju i slična, preterana očekivanja od drugih. Na taj način život postaje opterećen nezadovoljstvom i strahovima od neuspeha. Sve to sprečava osobu da koristi i razvija svoje prirodne potencijale. Kroz psihodramu omogućavamo da osoba zahvaljujući stimulaciji njene spontanosti ’razgrađuje’ naučenu ulogu ’uvek može bolje i moraš da budeš savršen’. Paralelno se stvaraju nove uloge koje su konstruktivne i predstavljaju put za sveukupni razvoj ličnosti. U našem primeru bi to bile nove uloge ’prihvatam svoja ograničenja’ i ’zadovoljan sam sobom’.
Kada su uloge u većem balansu, to utiče i na naše odnose, stvaramo nove oblike ponašanja i kvalitetnije veze sa ljudima."
Zbog onog nesvesnog u nama, može se javiti otpor, i "sabotirati nas", tj. time sami sabotiramo sebe, ali uloga terapeuta je da to prepozna i da analizira otpor sa klijentom i na taj način se pokreće proces rada na sebi. Naravno, i za ovakav vid terapije potrebno je biti motivisan da bi bila efikasna.

Ipak, psihodrama kao grupna terapija nije adekvatna za one osobe koje imaju antisocijalno ponašanje, što znači da ne poštuju društvene norme, i često ne uvažavaju druge osobe, njihove želje i osećanja; bliska im je manipulacija u odnosima pa je ponašanje tih ljudi destruktivno, ističe naša sagovornica.

"Iznenađujuće je da čak i tada psihodrama može, ako se sprovodi posebno osmišljena sa grupom npr. mladih ljudi koji imaju poremećaje u ponašanju, da umnogome pomogne da se oni menjaju kako bi mogli da stvaraju kvalitetnije veze sa ljudima", kaže Biljana Slavković.

"Iskustva cenjene Suzi Tejlor, edukatorke i terapeutkinje iz Britanske psihodramske asocijacije (BPA), govori o efikasnosti psihodrame u resocijalizaciji ljudi koji su osuđeni za seksualne delikte. Suzi Tejlor kao član tima u posebno koncipiranom programu u jednom britanskom zatvoru godinama uspešno primenjuje psihodramu sa osuđenicima. Pomenuti program ima kao cilj i prevenciju nasilnog ponašanja osuđenika kada jednom odsluže kaznu i izađu iz zatvora, a to jeste značajno i za sveukupnu bezbednost zajednice. Moreno je smatrao da je ’osnovni cilj psihodramske terapije pojedinca put ka boljem svetu’, pa i na taj način možemo da razumemo domete ovog pristupa."
Psihodrama nam pomaže da otkrivamo sebe i rastemo. Tako se oslobađamo rigidnih obrazaca koji su nastali tokom odrastanja, a zbog kojih ne razvijamo svoje prirodne potencijale.

Biljana Slavković kaže, da bismo znali kuda idemo, neophodno je da se "sada i ovde u psihodramskoj sceni" povežemo sa onim što je bilo ranije.

"Kreativnim postavljanjem situacija na psihodramskoj sceni možemo da odigramo situaciju u kojoj smo kao odrasli vrlo nesigurni i da postavimo pitanje kako da se rešimo nesigurnosti. Kada ste se ranije tako osećali, pitaće terapeutkinja. Kao odgovor na ovo pitanje ćemo verovatno otkriti dete u sebi i povezati se sa njim (posebno ako je to dete bilo stidljivo, usamljeno, nedovoljno voljeno ili veoma ljuto jer je neshvaćeno). Naš odrasli deo koji ima iskustvo i zna mnogo može isceliteljski da razume i prihvati to teško iskustvo deteta. Tada govorimo o emocionalnom korektivnom iskustvu. Članovi grupe i terapeutkinja pomažu protagonisti psihodrame da ohrabri svoje ’unutrašnje dete’ kroz odigravanje te uloge -- i samo tada će iskustvo nesigurnosti iz detinjstva koje reprezentuje uloga ’unutrašnjeg deteta’ manje uticati na odrasli život protagoniste. Počeće izgradnja nove uloge -- osećanja sigurnosti u sebe."
Vrlo je važno znati da je moguće osloboditi se prošlosti. Biljana kaže da je važno da prošlost osvestimo, da je razumemo, da proradimo teške trenutke u sadašnjosti, u bezbednom psihodramskom prostoru, u odnosu poverenja sa članovima grupe i terapeutkinjom. Tada teški događaji koje smo doživeli više neće imati silinu da i dalje intenzivno utiču na našu sadašnjost, govori ona, i naglašava da je ovo važno i izvodljivo u radu sa osobama koje su doživele razorne traume i izgubile poverenje u sebe i u svet.

"Kada u terapijskom procesu žalimo za onim što smo izgubili ili nismo imali, kada proradimo sva osećanja, tek tada teške doživljaje možemo da odložimo na policu u svojoj mentalnoj biblioteci. Iskustvo je tu na polici, možemo ga pogledati kada želimo ali i vratiti na policu. Integrisano je u naš život, i tako otvara prostor za spontanu sadašnjost koja nije više ’rukovođena’ onim što nekada ljudi doživljavaju kao neizbežno ili kao sudbinu nad kojom nemaju nikakvu moć", kaže Biljana.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.