Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Gala Čaki: Slikarka koja je osvojila svet

Gala Čaki, slikarka, doktor umetnosti, ona što nas "dosledno hrani energijom, a na nama je samo da to prepoznamo", osvojila je svet. Bukvalno. Njeni radovi postali su kolekcija savremenog muzeja Al Asmakh u Kataru. Nećemo ni tu Kinu, ni Beč, sva ta bijenala, festivale umetnosti na Javi, u Indoneziji, simpozijume na Siciliji i gde sve ne. Nema mesta za sve ovde, samo proguglajte i padnite u nesvest. Uskoro putuje u Hongkong, gde će predstavljati Srbiju na jednom takmičenju savremenih stvaralaca. Ulog je veliki. Biće to stecište kolekcionara, galerija, direktora muzeja. I njeno ime, njen rad je ušao u igru za nagradu. Dok smo razgovarale, dobila je pismo da će nagradu i dobiti. "Sreća", kaže
Margita Milovanović, Original Magazin
Datum: 23/11/2017

Gala Čaki: Slikarka koja je osvojila svet

Foto: Nemanja Maraš

Gala Čaki je slikarka koja je osvojila svet. Doslovce. Da ne govorimo sad o tome da je u jednoj godini završila dva master studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu - prva koja je to uspela na polju likovnog stvaralaštva - i da su posle stipendije fondacije Ruth Katzman iz Njujorka, koja u jednoj godini dodeljuje samo dve stipendije najtalentovanijim stvaraocima, usledile stipendije u Indiji Raghurajpur International Art/Craft Exchange, kao vid usavršavanja, i stipendija koju je dodelio Artles creative centar, Hämeenkyrö, u Finskoj. Godine 2013. usledio je poziv od Guya Maleveza, galeriste iz Belgije, da oslika istorijski deo grada Namura. Poziv za samostalnu izložbu stigao je i od jedne od najprestižnijih galerija, Artifact na Menhetnu. Godine 2015. Gali se ukazala prilika da izlaže u muzeju Takahara Furusato u Japanu. Njeni radovi postali su kolekcija savremenog muzeja Al Asmakh u Kataru. Nećemo ni tu Kinu, ni Beč, sva ta bijenala, festivale umetnosti na Javi, u Indoneziji, simpozijume na Siciliji i gde sve ne. Nema mesta za sve ovde, samo proguglajte i padnite u nesvest.

Upravo se vratila iz Nemačke, gde je imala čast da radi za jednog od najmoćnijih kolekcionara na svetu.

"Mene interesuju takvi ljudi, ja ih rado zovem 'hodajuće eksplozije'. Od njih učim", ističe.

Uskoro putuje u Hongkong, gde će predstavljati Srbiju na jednom takmičenju savremenih stvaralaca. Ulog je veliki. Biće to stecište kolekcionara, galerija, direktora muzeja. I njeno ime, njen rad je ušao u igru za nagradu. Dok smo razgovarale, dobila je pismo da će nagradu i dobiti. "Sreća", kaže.

Govorimo o Gali koja veruje da je protivljenje ograničenjima prirode najdublji izraz ljudskog duha, kojim jedan stvaralac pretvara sudbinu u lepotu. Da je tragedija ta koja podučava pojedinca da misli sopstvenu slobodu i da na toj osnovi dela. Da estetska dijalektika pomiruje sudbinu i lepotu. Da zato lepota ima tragičnu auru.

Gala koja kaže da je kopati po sebi hrabrost koja nije data svakom. Da preuzimanje brojnih maski ne znači da se unutar nas krije bogatstvo, i da svako od nas živi svoje vreme.

Ako vas imalo dotiče oslikano platno, njena će vas zarobiti: večita, nikad prevaziđena borba erosa i tanatosa, metafizička borba da se unutrašnje ključanje dovede do krotke unutrašnje topline, i ta stroga crvena boja što sluti na tragediju, a iza nje se pomalja samozadovoljno osećanje (ne)razumevanja, (ne)prepoznavanja i dubina.

Dame i gospodo, Gala Čaki, tridesetogodišnjakinja, doktor umetnosti, ona što nas "dosledno hrani energijom, a na nama je samo da to prepoznamo".

"Boje su moja hrana, one me vode. Ja ništa ne krijem u svom stvaralaštvu. Neki bi rekli da prevelika otvorenost nije dobra. Ne biram ja, samo proizilazi. A da li će me to na kraju kazniti pitanje je koje nerado postavljam sebi."

 

"Moje biće jeste dvolično, satkano od jednog bića koje je izuzetno sistematično, te otuda i potreba za tim formalnim obrazovanjem, a sa druge strane je satkano od same emocije i igre", rekla si u jednom intervjuu. Kažeš i da samo obrazovanje, bilo ono formalno ili neformalno, nije u vezi sa stvaralaštvom. Šta jeste? Odakle izvire? Kako se igra, emocija i akademski okviri prepliću, uvrću?

Ja vidim. Zašto vidim? Pitanje je za druge. Moje je da vidim i predstavim viđeno, s tendencijom da će jednog dana to nekom biti važno. Odakle izviru? Od Boga.

Emocija je prvi stepen igre, ona začinje igru. Akademski okviri, obrazovanje, nisu povezani sa igrom stvaranja. Obrazovanje je instrument kojim se briše kompleks, pojam žene u ovom društvu. Nakon odbrane doktorske disertacije, shvatila sam da za iskonsko stvaralaštvo nije potrebno obrazovanje. Ili jeste ili niste."

 

Moram da se dublje osvrnem na tvoju doktorsku izložbu iz protekle godine kada si, prema rečima dekana Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu prof. dr Dimitrija Pecića, "stvorila likovno delo -- trodimenzionalnu sliku, koja omogućava posetiocima kretanje ka drugačijoj, plemenitoj, osetljivoj i uzbudljivoj stvarnosti". Slikarstvo na hologramu. Tada si rekla da si kreativnu pažnju usredsredila na vaskrsavanje prošlih trenutaka. Je li nezaboravljanje moguće?

Doktorskim umetničkim radom stvorila sam jedno ambijentalno, likovno delo, u kojem je uspostavljeno sopstveno, vaskrslo vreme, s tendencijom da ono postane duhovni protivotrov za društvene otrove, vid estetičke alternative moralnom nihilizmu. Inventivnim prikazivanjem likovnog dela, nastojala sam da pomerim granice postojećih kvaliteta likovnog stvaralaštva.

Sama uspomena ne predstavlja sliku. Sadašnjost ne mora da se udalji od sebe kako bi postala uspomena, zato postoje dimenzije uspomene kao prošlosti, koja nikada nije bila sadašnjost. Uplitanje prošlosti u sadašnjost moguće je zato što je u sadašnjosti sve istovremeno doživljeno kao i u prošlosti. Uspomena nije re-prezentacija, već predstavlja jedan specifičan način postojanja. Vaskrsavanje prošlih trenutaka u mom stvaralaštvu jeste ekvivalentno čistom pamćenju, duhovnoj memoriji. Čisto pamćenje je vid predočavanja, koji snima sve događaje iz našeg svakodnevnog života, ne zanemarujući nijedan detalj. Beskorisne uspomene se nalaze u čistom pamćenju kao neaktuelni sadržaji. Čim se dogodi oslabljivanje pažnje na život, one se manifestuju u svesti.

Uspomene i afektivnost tela nas udaljavaju od stvari. Zbog njih ne primećujemo suštinsku razliku između prošlosti i sadašnjosti. Mi praktično zapažamo samo prošlost, jer je prava sadašnjost neshvatljivi progres prošlosti koji nagriza budućnost.

 

Nekako se, dok se posmatra tvoj rad, nameće utisak da težiš prevazilaženju granica sopstvenog uma. Ima li granica, ili se umetnik može stalno iznova rasipati i reinkarnirati?

Ako je svet slike orijentisan prema posmatraču, postavljam često pitanje da li je slika uvek jednako propustljiva za svakoga? Da li je uvek sa one strane isti nestvaran svet? U samoj percepciji iščezava granica između onog što je optički dato i onog što je pridodato. Upravo ono što je nevidljivo je pravo u percepciji.

 

Da li stvaralaštvo i njegove granice prostiranja zavise od postavljenih prostora u kome se oni daju, prikazuju, gledaju?

Prokleta, bizarna stvarnost svemira nam kazuje kako je samo blistavim umovima dostupno da prelaze granice sopstvenog stvaralaštva. Verujem da apsolutna istina ne spoznaje granice prostiranja, ona je savršenstvo i kao takva ne zavisi od postavljenih prostora. Putovanje do spoznaje prisutno je u svim mojim delima. Dela su arhetipi, koje proizvodi nesvesno. Ja sam se sa svim delima identifikovala, u svakom sam prepoznala svoju dušu. Nema stvarnosti osim one koja se nalazi u nama. Mnogo ljudi živi nestvaran život. Ljudi snimaju slike izvan njih samih, stavljajući ih u stvarnost i nikad ne dopuštaju da se svet iznutra spozna. Stvaranje identiteta i podizanje svesti radi doživljavanja Boga jeste moja poruka.

 

U projektu "Odnosi" iz 2014. putuješ stazama svoje psihe i tražiš tragediju, "ubijaš" sebe u potrazi za unutrašnjom beskonačnošću naspram spoljne svakidašnjice. Šta želiš da stvoriš tim svojevrsnim "umetničkim samoubistvom"? Smatraš li i dalje da je tragedija ta koja podučava pojedinca da misli sopstvenu slobodu i da na toj osnovi dela, kako si jednom rekla?

Likovno delo je izvorna nesloga, sukob neba i zemlje, horizont bivstvovanja. U tom sukobu umetnik je sa-borac, sa-igrač, on je posrednik. Likovno delo je prostor-vreme svih stvari u kojem se događa nastajanje i propadanje svakog likovnog stvaraoca. Iz ovog proizilazi da je likovno delo nešto više od stvari, mesto otkrivanja istine. Postoji velika verovatnoća da će se svet likovnog dela pokazati kao paradigma realnog sveta i da će nakon dugog vremena biti prihvaćen kao jedini pravi i istinski svet.

Kako život shvatam kao tragičan i besmislen u samoj njegovoj osnovi, za mene su strani umetnici koji ne pate, jer je u patnji čovekova stvaralačka moć. Sama umetnost je optimistička, bez obzira na to što je proizvod patnje i užasa čoveka. Patnja nema samo fizičko nego i metafizičko značenje, jer je ona metafizika uha božanskog porekla. Ko god je ikad gledao, slušao, čitao velika umetnička dela, imao je utisak da stvaralac nije stvarao sa radošću. Moram da primetim razliku između fušera koji stvara da bi uživao i pravog umetnika. Fušer sam sebe pretvara u publiku, a delo se može podvesti pod autoerotiku, te ne pričinjava radost nikom drugom do njemu samom. Svako veliko umetničko delo jeste rezultat askeze i može biti veliko samo po cenu odricanja života.

Umetnik mora biti uveren da su on i njegovo stvaralaštvo u skladu sa istinom. Na putu ka istini umetnik stvara instinktivno, jer on ne zna zašto u određenom trenutku radi nešto. Tek nakon analize umetnik dolazi do objašnjenja, odgovora koji nema ništa zajedničko sa instinktivnom potrebom da stvara. Stvaralaštvo je vid izražavanja duhovnog dela čoveka.

Umetnost je, kao i zapadna civilizacija, izgubila vezu sa sakralnim i magijskim, koje je njen glavni izvor. Umetnička dela, lišena sakralnog, postaju obezduhovljeno poigravanje, formalno eksperimentisanje ispražnjenog od dubljeg smisla i sadržine. Izgubljeni sadržaj moderne umetnosti valja tražiti u etičkim ciljevima i principima.

 

Ranije te je doticao Emil Sioran, rumunski filozof, za kog si rekla da ljudi poput njega prodiru u mehanizam tvog pogleda na svet, kako bi te učvrstili u odbijanju i nepristajanju na postavljenu stvarnost, i da bez ovog mislioca možda ne bi osvestila svoje jade i obavezu da im se posvetiš. Ko te sada dotiče?

Sioran me je ostavio na miru, sad su na redu Bela Hamvaš i Borhes. Svega par ličnosti oblikuje moj sistem razmišljanja. Vraćam im se konstantno, zavisno od faze u kojoj se nalazim. Siorana ne poimam kao depresivca. On me je naučio kako da priđem patnjama, direktno, i na tome sam mu zahvalna. Niče je opasniji, sa njim odlazim daleko, ponekad toliko daleko da ne mogu da se vratim slikarstvu. Osećam da su odnosi sa tim ljudima dugoročni, bez objašnjenja njihove postavljenosti u mom životu. Zahvalna sam im na pruženosti dela, kroz koje možemo da vidimo.

Borhes je često isticao kako je vreme jedan od najlepših čovekovih izuma. Svako od nas živi svoje vreme, koje može ili ne mora biti paralelno sa ostalima. Vreme je izašlo iz večnog i kao takvo ono želi tamo da se i vrati. Otuda naša čežnja da se vratimo na početak, na večni izvor koji je izvan vremena. Sadašnjost je neuhvatljiva, jer sadrži večni delić prošlosti i delić budućnosti.

 

Rekla si da se tvoja dela mogu podvesti pod vrstu shematskog izražavanja tvog unutrašnjeg života u svoj njegovoj dramatičnoj turbulenciji, te da na taj način ona postaju sveti prostor, svetilište u kojem tvoj ego može da povrati dubinu i kreativnost, koju si izgubila u svetu. Uzevši tvoj likovni opus u obzir, nekako se i nameće utisak da dovodiš u pitanje logiku stvarnosti. Je li to nenamerni, spontani ili tendenciozni pokušaj stvaranja novog sveta, izvan okvira ovoga koji poznajemo, kako bi sačuvala sebe?

Svet umetnosti nastaje na tlu realnog sveta, ali on sam je istovremeno jedna druga stvarnost. Umetnost poseduje moć izgradnje sopstvenog sveta kojim se suprotstavlja realnom svetu, ali u isto vreme biva i ključ za razumevanje tog njoj suprotstavljenog sveta. Likovno delo i njegov svet nalaze se u posebnoj oblasti, koja je krajnje nepoznata i nejasna, a još manje pristupačna svima.

Likovno delo je proizvod posebno obdarenog duha vođenog svojom individualnošću. Ono se ne povodi za opštim zakonima, već je delo tvorevine jedne specifične i opšte sposobnosti koje su oličene u talentu stvaraoca.

Da sam mislila o čuvanju sebe, verovatno nikada ne bih bila ovako slobodna u stvaralaštvu. Svaki moj rad je iskonski, bez ikakve namere da se stvori neka kvazikoncepcija, neki glupi okvir, u kojima brojni delaju, kao po zadatku koji je dat u školi. Moj svet se polako gradi i ta gradnja me vodi ka spoznavanju sebe. Ako jednog dana bude moćan, poput dela poštara Ševala, čuvaće moje stvaralaštvo vekovima.

 

Slikarstvo može biti ljubav i iskonska, nasušna potreba. Kakvog je porekla tvoj stvaralački nagon?

Iskonski. Bez stvaranja, moj život nema smisla. Ja samo vidim boje i imam dužnost da pokažem ljudima ono što vidim. Moram.

Likovno delo postoji čulno, ali postoji radi nečeg ne-čulnog, radi duha koji delo oseća kao svoju potrebu, kao nedostatak sopstvene egzistencije.

Slika nije značajna sama po sebi, već je važna zbog iskušenja u koje postavlja čoveka da nadvlada svoje sablasti i time se približi svojoj ogoljenoj stvarnosti.

 

Otkuda potiče prisutnost paničnog straha koja je vidljiva u tvom stvaralaštvu? 

Prisutnost težnje ka shvatanju umiranja što beskrajno traju oko nas, sve te živote koji su pritajene smrti, jeste ono što me navodi na stvaralaštvo. Estetska dijalektika pomiruje sudbinu i lepotu, te zato lepota ima tragičnu auru, a uživanje publike u njoj je način prihvatanja sudbine bez očajavanja. Umetnik kao tragični junak suprotstavlja se svojom uzvišenošću sudbini. On se uzdiže iznad sopstvenog individualiteta zahtevajući od svoje zajednice oslobođenje od prirodne determinisanosti. Kako uzvišeno nastaje iz uma, njegovo sjedinjavanje sa lepim čini da umetnost postane učiteljica čovečanstva.

Moje stvaralaštvo je stvoreno kao vid buđenja iz dremeža poželjnih osećanja i ponašanja koji su nametnuti sistemom unifikacije jedinki. Kreirajući svoja dela bila sam u neprekidnoj potrazi za dečjim delom svog bića, delom koji se igra, koji je Slobodan da ruši šablone odraslog čoveka. Na ovaj način moja dela postaju poziv posmatraču, onom infantilnom carstvu slobode, nesputanosti i nekonvencionalnosti, koje je sačuvano duboko u nama. Najčešća sudbina umetnika malih kultura je da oni u stvari putuju da bi se vratili, uvek u strahu od sveta kome uporno hrle i udvaraju mu se sa strahopoštovanjem. Moja putovanja imaju pindarovsku sudbinu, nije važno stići, važno je ploviti. Ploviti u strahu sa svojim delima, u kojima je strah prevaziđen. To se zove hrabrost.

 

Vidiš li sliku drugačije jednom kada ona napusti atelje i izloži se oku javnosti? Postaješ li, u neku ruku, posmatrač sopstvenog rada?

Sreću nastanka dobre slike ne umem izreći rečima. A sam prikaz, za biće kao što sam ja, nije bolan, niti olakšavajuć. On je nad. On je moć. Kada uđete u prostoriju u kojoj su izložene slike, Vi morate osetiti moć mojih dela, energiju koja vas razara, jer Vi niste otvoreni, jer Vi ne smete da kopate, jer Vi niste. Ja ne prihvatam mišljenje svojih tumača. Ljudi nisu shvatili da je prošlo vreme za površne, intelektualne igre, da je agonija beskrajno važnija od silogizma, da je očajnički krik snažniji od najsuptilnije misli. Postavljanje sebe kao individue u odnosu na druge ljude, predstavlja jedan proces samooblikovanja, čiji je krajnji cilj postizanje potpune kreativnosti čoveka.

Moje interesovanje ne ide u smeru podražavanja sveta opipljivih fenomena, već u smeru evociranja onih koji su proizvod unutrašnjih doživljaja. Slike preuzete iz čistog pamćenja jesu deo druge stvarnosti. Stvoriti likovno delo koje ima moć da probudi apetit za spoznajom o dubokim, neosvešćenim sadržajima bića jeste umetnost.

Konstantno istraživanje potencijala svesti ja prevodim u likovna dela, koja mi ne nude odgovore na opšta pitanja kojima se bavim. Moja likovna dela su kao neka vrsta budnosti, koja posmatraču nudi iskustvo, a ne konkretne odgovore. Umetnost treba da poseduje sakralni, preobražavajući aspekt, a ne samo da služi profanoj lepoti. Njena magična jedinstvenost je u povezanosti sa živom aurom prostora u kome se nalazi i sa kojim se sjedinjuje.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.