Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Ljudi za ljude

Snaga objektiva: Fotografije koje su pokrenule lavinu

Njegove fotografije izbeglica sigurno ste videli na Fejsbuku. Potresni kadrovi izazvali su veliku pažnju naše i svetske javnosti. Igor Čoko, koji za sebe kaže da je antropolog sa foto-aparatom u ruci, izazvao je lavinu koja je prerasla u empatiju. Njegove fotografije objavljene su u još devet zemalja, a strašne, paklene prizore humanitarne katastrofe video je ceo svet. Rezultat je pomoć za izbeglice koja i sada stiže sa raznih strana, i što je još važnije, svet nije ostao ravnodušan, iako se već saživeo sa problemom izbeglica
Piše Ana Mitić
Datum: 10/03/2017

Snaga objektiva: Fotografije koje su pokrenule lavinu

Foto: Igor Čoko

Kada je fotografisao Haziza - jednog od hiljada izbeglica koje su na balkanskoj ruti, zbog zatvorenih granica, sada zarobljene u napuštenim magacinima kod Železničke stanice Beograd - koji svira flautu u stanju duševnog mira u potpunom haosu, Igor Čoko nije znao šta će izazvati.

Njegove fotografije izbeglica sigurno ste videli na Fejsbuku. Potresni kadrovi izazvali su veliku pažnju naše i svetske javnosti. Čoko, koji za sebe kaže da je antropolog sa foto-aparatom u ruci, izazvao je lavinu koja je prerasla u empatiju. Njegove fotografije objavljene su u još devet zemalja, a strašne, paklene prizore humanitarne katastrofe video je ceo svet. Rezultat je pomoć za izbeglice koja i sada stiže sa raznih strana, i što je još važnije, svet nije ostao ravnodušan, iako se već saživeo sa problemom izbeglica. Njegove fotografije kao da su lupile šamar opomene da na ovaj problem ne sme da se žmuri.

Foto: Igor Čoko
Foto: Igor Čoko

 

"Duže vreme pratim priču o izbeglicama, ali sve je krenulo da se razvija u decembru 2016. kada sam prvi put posetio skladište i napravio fotografiju Haziza koji svira flautu u tom odvratnom prostoru. Ona je došla do Sanjina Pejkovića iz Švedske, izbeglice iz Bosne, koji je doajen u skupljanju pomoći za ljude koji prolaze balkanskom rutom. Zamolio me je da je upotrebi za kampanju prikupljanja pomoći. Odjek je bio neverovatan. Sanjin je uspeo da prikupi oko 30.000 evra koje je transferovao za hranu i osnovne potrepštine. Došao je u Srbiju i doneo prvi kontingent pomoći. Napravili smo još jednu seriju fotografija kada je pao prvi sneg i objavili na Fejsbuku. I desio se potpuni bum – 1.700 šerova i jedna nestvarna situacija - počeli su da me zovu mediji, humanitarci, civili da pitaju kako da pomognu ljudima na bilo kakav način, videvši u kakvim uslovima žive. Pokrenuo se čitav lanac, čak su ljudi iz sveta došli u Srbiju. Upoznao sam Nunja Felicija koji je iz Lisabona došao ovde na tri dana, a evo ga, još je tu. Stvorila se neverovatna empatija", priča Čoko.

Izbeglice koje u napuštenim magacinima borave već skoro osam meseci do zime su bile nevidljive. Ono što je nezamislivo -- da se u centru evropske metropole dešava humanitarna katastrofa - pokazao je Igorov objektiv.

"Sneg je otkrio kompletan pakao", ističe on.

A fotografija svoju snagu. U ovoj situaciji pokazala je svoju angažovanost.

"Od jednog skrivenog događaja izbeglice u skladištima postale su globalni fenomen. Dešavalo se da tamo bude više medija nego izbeglica u momentu kada se deli ručak. Posle su došli i 'veliki igrači' koji su doneli i šatore, mobilne toalete, ogrev... Jer izbeglice se greju na pružne pragove koji su kancerogeni", priča Čoko.

Zašto su baš njegove fotografije obišle svet, iako su i drugi foto-reporteri išli u skladište? Ili šta je to što on ima, a drugi koji su izbeglice gledali kroz objektiv nemaju?

Razlog je što ih je on gledao drugim očima. Očima izbeglice. Jer je i sam bio u njihovoj koži.

Foto: Igor Čoko
Foto: Igor Čoko

 

 

"Ja sam 1995. iz Hrvatske došao u Srbiju i bio sam smešten u kolektivnom centru u Kruševcu koji se ne razlikuje mnogo od skladišta, bio je malo humaniji. Ali estetika, pozadina, maltene ista. To me je podsetilo na ono što sam ja prošao. Deset dana puta kroz Bosnu, od nemila do nedraga, dolazak na granicu, zatvorene granice, pa borba da se pređe granica, pa borba da se nešto napravi od života... Pa eto, uspeo sam nešto da napravim od života, što zaista želim i tim ljudima. Samo što mislim da je njihov problem što su zarobljeni i što je perspektiva vrlo, vrlo neizvesna. Takve su okolnosti da je veoma teško očekivati da se oni izbore za neko bolje sutra."

Neobično je kako se dva puta našao u istoj životnoj situaciji, ali sa različitih strana. Njemu su pomogli, a sad je on u prilici da pomogne.

"Veoma mi je drago što barem na neki način mogu da pomognem. Jer, znam, i meni su pomogli. I ja sam prošao nešto slično. Prolazio sam u koloni kroz Posavinu, razorena sela, bez igde ičega. Ljudi koji nisu imali ništa davali su to što su imali. Bukvalno. Malo, ali od srca. Meni je neko pružio ruku, drago mi je što ja sad nekome mogu da pružim ruku. Makar kroz fotografiju. To je ta karma."

Seća se kako se nakon "Oluje" zatekao u Dvoru na Uni kao regrutovan student kog su doveli da brani granice. Taj trenutak prepoznaje kao ključan u interakciji sa izbeglicama.

"Došao sam u jednom trenutku, nakon raznih avantura, 40 kilometara pređenih peške i dolaska u Banjaluku, na bukvalno nultu tačku života. Sve ono što sam imao do tog trenutka u životu bilo je što tog trenutka imam na sebi. Iza mene je bio život koji je bio u plamenu. Koji ne postoji. Ispred mene ne znam šta se dešava. Prvi put u životu idem u Srbiju. Tako je i sa njima. I zato je to prepoznavanje trenutka. I oni to osećaju."

Prilično vreme je proveo sa izbeglicama. Jer tamo sa njima mora da se bude da bi priča dobila intenzitet. Slušao ih, pričao, jeo, delio prostor u kojem spavaju dok udišu kancerogena isparenja, a pacovi šetaju naokolo, dok se kupaju vodom iz bureta dok minus ledi sve, video njihov šok kada su prvi put u životu ugledali sneg... Miris iz hangara dugo ostaje u nozdrvama, a kiselina ne može da se spere. Treba vremena čoveku da se posle odlaska tamo vrati u realnost, da se restartuje, opisuje Igor Čoko.

Foto: Igor Čoko
Foto: Igor Čoko

 

 

"Video sam kako su isprebijani i izujedani od mađarskih pasa. Preživljavali su torturu i u Bugarskoj gde su bukvalno lovljeni kao životinje. Na granici sa Hrvatskoj gde su ih pljačkali, uzimali im telefone, terali ih da leže na snegu... Ima nekih stvari koje nisu bile za fotografisanje. I nisam fotografisao sve. Iako je bilo fotografija koje bi možda bile za Pulicera. Tako sam stekao njihovo poverenje: pristupajući im kao ljudima od krvi i mesa koji su u problemu i treba da ispričaju priču o agoniji kroz koju prolaze na što neposredniji i način", kaže.

Antropolog po struci, na taj način ih je i posmatrao. To znači potpuni ulazak u njihovu priču.

"Kad radim sa njima, ja sam deo njih. Ja sam izbeglica iz Sirije, iz Avganistana, koji sedi sa njima, čuči u vatri, komunicira... fotografija dolazi tek na kraju."

Kaže da jednostavno mora da postoji empatija, da moraš da "uđeš u čoveka" i da se stvori neka interakcija, da se uhvati emocija da bi bilo što autentičnije.

"Sve su to manje-više iste sudbine. Problem je što su ljudi još u nekom žaru puta i nadaju se i dalje. Njihovo glavno pitanje je kad će da se otvore granice. Bojim se momenta kada shvate da od toga nema ništa, trenutka razočaranja. Jer oni će proći, otići u EU, doći do svog cilja i tek tamo, na tom konačnom cilju kom streme, sačekaće ih glavno razočaranje", konstatuje Čoko.

Na tom putu mnogi su ostali bez porodica ili je deo porodice ostao u drugoj zemlji. Ima i mnogo maloletnika koji su sami i prepušteni sebi, i "hrana" su za trgovce ljudima. Priča mi o malom Hazizu koji ima samo osam godina i otac mu je uhapšen u Hrvatskoj. On je tu najmlađi stanovnik. Ima kataraktu. U međuvremenu je dobio upalu pluća...

U skladištima je posebno pakleno kad se uđe noću. Ljudi umotani u ćebad. Dok gore vatre, u mraku se vide samo njihove oči.

"Dobro je neko rekao da je to Alepo u malom. Stravično su dugotrajne posledice ovakvog života. Oni su sigurno upotrebili za loženje pet koloseka tih kancerogenih drva. To udišu jer permanentno gori oko 30 malih vatri", opisuje Igor.

Neki od njih žive u vagonima koji nikuda ne idu. Simbolika njihovog života tragično se prelama na tim kolosecima.

"U njihovim očima vidi se umor, patnja, očaj... Kad ih fotografišem, gledam ih u oči. Prilazim im kao ljudima, ne kao objektima za fotografisanje, pokušavam da dođem do njihovih emocija", objašnjava Čoko.

Foto Igor Pavicevic
Foto Igor Pavicevic

 

 

Testirali su ga. Jednom su ga vodili da vidi čoveka koji ima otvorene rane. To nije bilo za slikanje. To je bilo za lekara. U takvim trenucima surovi profesionalizam pada u vodu jer nema tu šta da traži.

"To su situacije u kojima se vidi nezamisliva ljudska patnja. Agonija. Boli vas zajedno. Primate njihovu energiju i prenosite emociju i poruku. I verovatno se zbog takvog mog pristupa desio talas empatije."

Izbeglice su u Srbiji u statusu kvo. Ali vrlo su zahvalni Srbiji.

"Bez obzira na to što žive u onom paklu od hangara, ovde ne doživljavaju torturu i niko ih ne maltretira. Ali ovo nije njihov cilj i njihova želja. Ovde su zarobljeni", priča Igor Čoko.

U znak zahvalnosti što im pomaže, jednom su napravili "žurku". Primili su ga u svoj "prostor" i napravili večeru. Ni od čega su napravili večeru, ističe Čoko.

"Tu se vidi ta njihova dobronamernost i susretljivost, da su to ljudi koji su nekud krenuli pa zapeli."

Od prvih fotografija koje je snimio njegova priča se sada pretvorila u misiju.

"To je sada preraslo u nešto više. Nema stajanja. Drago mi je što je to postalo vidljivo ljudima da se pokrenu i angažuju da urade nešto. A urađeno je mnogo. Svakodnevno dobijam mejlove zainteresovanih da pomognu."

Očekuje i nada se da će izbeglice iz skladišta kod stanice naći svoje mesto negde drugde, da će se izvući sa tog koloseka.

"To su izgubljene duše na nekom svom putu. Ako nismo preko fotografije pokazali kako žive i sa čim se suočavaju, onda humanost i empatija mogu da odu dođavola."

 

 

 

 

 

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.