Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Ekskluzivni intervju Sara Jo: Nema kompromisa, ili znaš zašto se žrtvuješ, ili odmah ostavi sve po strani

Sara je u intervjuu za Original otkirla zašto nikada neće pevati neki drugi žarni i šta je sve potrebno da bi uspeo u Srbiji
Razgovarala Jovana Radovanović
Datum: 04/12/2017

Ekskluzivni intervju Sara Jo: Nema kompromisa, ili znaš zašto se žrtvuješ, ili odmah ostavi sve po strani

Foto: Igor Pavićević

Zahvaljujući pesmi "Nemam vremena za to" Sara Jovanović uspešno se odvojila od imidža tinejdž zvezde koji ju je pratio od učešća u emisiji Prvi glas Srbije i hrabro zakoračila u "ozbiljnije" muzičke vode. Ona je u razgovoru za Orginal otkrila kako je izvela tranziciju, zašto nikada neće pevati neki drugi žarni i šta je sve potrebno da bi uspeo u Srbiji - da ne kažemo postao popularan, jer Sara tu reč ne voli i ne koristi je.

 

Uplivala si u muzički pravac koji nije u velikoj meri zastupljen u Srbiji. Da si bila svesna rizika?

Ta reč "rizik" me prati od prijave za Prvi glas Srbije. A ja nikada nisam verovala u to. Jer kad bih se opredelila za neki drugi žanr koji meni ne prija i u koji ne verujem, ne bih doživela ni pet odsto stvari koje sam do sad iskusila. Ljudi su me zavoleli upravo zbog mog stila i interpretacije.

I na tu reč se ne obazirem. Ona mi je samo podstrek.

Imala sam sreće da me ljudi upoznaju putem šoua koji je veoma gledan. I evo me pet godina kasnije, sve ide kako treba, zadovoljna sam i publika ceni to što radim.

 

Prvi glas Srbije ti je doneo popularnost, ali i publiku koja je poprilično mlada. Koliko je bilo teško izaći iz tih okvira tinejdž zvezde?

Ja sam u Prvom glasu Srbije napunila 18 godina, bila sam vrlo mlada. Nisam znala mnogo o muzičkoj industriji i niko nije mogao da me pripremi. Zaista je teško ući u tu priču tako mlad, neiskusan, na takav bum način. Ali, uvek kažem, bilo je uspona i padova, ali to je deo sazrevanja. I zato i na Prvi glas, i na TLZP, i na Evroviziju gledam kao na iskustva koja su mi mnogo značila i neki početak. Sve je to bila jaka osnova. Ali prava priča je krenula posle toga, jer sam ja do tada pevala tuđe pesme. I bilo je teško naći svoj izraz i kako da se predstavim publici da bi me zapamtila kao Saru Jo, a ne kao učesnika nekog programa koji peva tuđe pesme.

 

Kako je izgledao taj put "pronalaska" i stvaranja onoga što si danas?

Bilo je teško. Ni ja nisam znala sa sigurnošću šta želim. Naravno, daleko od toga da sam pravila kompromise. Uvek sam radila ono što mi se radilo i ono što volim, ali bitno je pronaći svoj zvuk, nešto upečatljivo, što kad čuješ odmah znaš ko je izvođač. Mislim da je za to potrebno vremena i iskustva.

MTV je mnogo uticao na mene, jer sam kao klinka pratila izvođače koji nisu samo glas, već su specifični i pružaju nešto više. I to ne mora da bude koreografija, nije svako Bijonse. Ali ako je trebalo da biram između nekog izvođača koji peva savršeno i precizno, ili nekog izvođača kao na primer Ejmi Vajnhaus koja ima savršenu boju gasa i interpretaciju, ja bih se uvek opredelila za nju. I takvi izvođači su mi pomogli da doživim scenu na pravi način i da gledam dalje od glasa.

I koliko god bilo teško, jer mi nemamo mašineriju kakva stoji iza svetskih pevača, i što sam starija, sve više cenim ovakav put. Jer tamo ljudi bukvalno postaju proizvodi i ne pitaju se mnogo, a ja ne znam da li bih mogla tako nešto da izdržim. Vrlo mi je bitno da se ja pitam, jer ja stojim iza te pesme, iza tog spota, nastupa i zato mi prija što sam dosta samostalna i što radim ono što mi se radi. Ljudi koji se nađu na muzičkoj sceni zbog instant zarade imaju kratak rok. Oni nemaju šta da pruže publici.

 

Da li je teško ostati dosledan u vreme kada klinci u Srbiji slušaju neku drugu muziku?

Ja iskreno ne verujem u priču da se u Srbiji najviše sluša i traži jedan žanr. Pre bih rekla da nema opcija. U poslednje vreme se toliko ističe taj jedan žanr da jednostavno nema prostora da ti biraš šta bi da slušaš. Ali opet poslednju godinu-dve imam nadu kao nikada pre, jer sam otkrila neke nove izvođače, jer su društvene mreže otvorile ove kanale, te mediji nisu jedini izvor. Zaista verujem da će to doći na svoje.

Veoma je važno biti dosledan, ali i slušati ljude oko sebe, savete roditelja, savete saradnika. Ipak, moram da istaknem da mreže nose i neke negativne strane. Danas svako može da komentariše ispod fotografije, objave, spota i svako ima mišljenje. Posle Prvog glasa Srbije, kada sam objavila prvi i drugi singl, dosta sam se obazirala na te komentare, čitala, pratila. I nije da ti negativni komentari samo pokvare raspoloženje, već te navedu da promeniš mišljenje o nečemu što si već odlučio da uradiš, o nekom novom singlu. I mislim da je to velika greška. Kada se baviš umetnošću, uvek moraš najviše sebe da slušaš. Naravno da je važno poslušati saradnike i druge ljude, ali na kraju, ipak ti stojiš iza svog dela i zato ne mislim da treba da se obazireš na komentare. Ali da je pritisak veliki, veliki je.

 

Kako si se ti izborila sa negativnim komentarima?

Posle nekoliko godina stekneš iskustvo. Shvatila sam da ne treba shvatati ozbiljno pojedine komentare, da je mnogo važnije da pratim sebe i svoj osećaj. Mnogi su protumačili tekst "Nemam vremena za to" potpuno pogrešno, da se ja ne obazirem na komentare, da me baš briga za njih. Što naravno nije istina. Poenta je bila da je najbolje biti svoj, slušati svoju intuiciju, i ako si tu iz nekih iskrenih pobuda, ljudi će te zavoleti.

 

Da li društvene mreže ipak imaju veliki uticaj na mlade autore poput tebe?

Ogroman plus kod društvenih mreža i generalno interneta je to što te jedan ili nekoliko klikova deli od bilo koje informacije. I to je za moj žanr veliki plus. Jer najčešće se moji singlovi ne uklapaju u kriterijume srpskih radio-stanica, i nema mnogo prostora na televiziji gde ja mogu da izvodim svoju muziku. Muzički programi su vrlo siromašni.

Ali veliki minus je to što klinci, čini mi se, žive život kroz kameru. Naravno, ne svi, i ne smemo generalizovati, ali to primećujem i na svojim i na tuđim nastupima. Zvučaću kao da imam ne znam koliko godina, ali ja sam naučena da kada odeš na koncert, ti očima, i svakim drugim delom tela treba da upijaš to iskustvo. I okej je napraviti fotografiju kao uspomenu, ali mi mnogo smeta ta potreba beleženja svega putem telefona. To je, čini mi se, postalo mahinalno. Iskoristi se par sekundi za Instagram ili Fejs, da bi ljudi videli da si negde bio. I to mi smeta. Daleko od toga da se to događa na svakom nastupu, ali dešavalo se da mi zapadne publika koja više obraća pažnju na to da li je snimila nešto, a ne da li uživa u trenutku, peva, skače. I iz perspektive izvođača, ako je umereno, drago ti je. Ali ako ode u neku drugu krajnost, ako se ja dajem, a nemam fidbek, ja počnem da venem.

Takođe, danas se sve svodi na to ko koliko ima šerova i lajkova. Ljudi su počeli da gledaju izviđače kroz broj lajkova i pratilaca, i što ih više ima, to se pretpostavlja da je kvalitetniji, da ima više posla, više nastupa. I svi zaboravljaju da postoji nešto što se zove kupovina pratilaca i lajkova, i meni je to dovoljno da dovedem u pitanje svaki profil, i da mi taj broj postane nebitan. Kod jednog izvođača je najbitniji nastup. Ti ne možeš da kupiš publiku i znam mnoge primere koji imaju milione pregleda, a ne mogu da skupe nekoliko nastupa godišnje. Ti brojevi ne moraju ništa da znače, što je teško objasniti klincima. A na nastupu ne možeš da foliraš, ne možeš ništa da kupiš, ti ljudi su tu zbog tebe i na tebi je da opravdaš njihova očekivanja.

 

Mladi čine jezgro tvojih slušalaca. Da li osećaš neku vrstu odgovornosti kada je reč o tvom uticaju na njih?

Iskreno ne znam da li je to do mog stila i/ili vaspitanja, ali ja nikada nisam osetila neki pritisak niti sam imala potrebu da se suzdržavam. Uglavnom se ponašam kako se osećam. Smatram da je veoma bitno da roditelji, koji su temelj vaspitanja tinejdžera, objasne - kao što su meni moji - da to što pratiš nekoga sa muzičke scene znači da ga pratiš isključivo zbog muzike. Koliko god sam ja volela neke izvođače, nikad nisam išla u krajnost da ih opsesivno pratim i kopiram. I mislim da se ta osnova, kako ti doživljavaš uzor i šta on predstavlja, stiče u kući.

Što se tiče mene kao pojave na muzičkoj sceni, moj trenutni cilj je zabava. Ja sam performer, volim da zabavim ljude. Živim za trenutak kada sam na sceni, kada se desi ta razmena energije. To volim da pružim i kroz emotivnu pesmu, i kroz neku energičniju, ali nikada ne bih dozvolila da mi tekst bude besmislen. Čak i pesme koje su rađene za dobar provod, za đuskanje, uvek imaju poruku i mislim da je to bitno.

 

Šta savetuješ klincima koji žele da se upuste u muzičke vode?

Pre svega da proćaskaju sami sa sobom najiskrenije i najotvorenije i da se ozbiljno zapitaju da li je to njihov poziv. Da li su spremni da žrtvuju maltene sve, da mnogo rade na sebi, da budu posvećeni ne 100 odsto, nego 120. Da li misle da imaju šta da pruže, svoj izraz, svoju priču. Ako je odgovor "da", onda sam ja sigurna da će se to žrtvovanje i rad na sebi isplatiti kad-tad. Da, ako je nekome neki poziv određen, onda je to - to. Najviše se ježim priča "morao sam da počnem nešto drugo da pevam, ili da radim zato što od ovoga nisam mogao da živim".

Kada bi se ispostavilo da zaista ne mogu ovu priču da izguram, ja ne bih nikada prešla u neki drugi žanr samo zato što on donosi više para. Pre bih se zaposlila - uskoro ću diplomirati - kao profesorka ili šta god ima veze sa jezicima, i živela bih srećnije nego neko ko živi double life - u smislu voli nešto, a radi nešto drugo. Nema kompromisa sa sobom. Ili si iskren, znaš šta hoćeš, zašto se žrtvuješ, ili je bolje odmah da tu ne tako iskrenu želju ostaviš po strani.

Ne postoji nikakav recept na koji način da dopreš do publike. Najlakše mi je da dam svoj primer. Ja sam se iz zabave i radoznalosti prijavila na takmičenje koje je doživelo veliku popularnost i uspela sam na brži način da dođem do publike, ali isto tako Marko Mandić, moj prijatelj i kolega, započeo je svoju priču isključivo na društvenim mrežama, odnosno YouTubeu. I on je uspeo da se probije. Postoji milion načina, ali prvi i osnovni korak je da se ljudi dobro zapitaju šta zaista žele.

 

O čemu ti "ćaskaš sama sa sobom"? Koje su to dileme koje rešavaš na taj način?

Meni je drugo ime analiza. Svi moji prijatelji znaju koliko razmišljam o nekim stvarima. I privatno i poslovno. To donekle može da bude plus, nikad ne radim nešto traljavo, tek da bih uradila, ali mogu da odem i u drugu krajnost i da svaki mogući scenario analiziram do najsitnijeg detalja i da sebe ugušim time. Do sada sam samo izbacivala singlove, mogu samo da zamislim šta će biti kad bude došlo vreme za album.

 

Kada će doći to vreme?

Treba još neke stvari da se sklope i nameste. Nisam žurila sa tim jer mislim da je to korak koji je ozbiljan, koji podrazumeva mnogo promena. Volela bih jednog dana da imam svoj bend, još bogatiji scenski nastup. Imam svakakve ideje, ali sve to mora da ide korak po korak, da još malo potvrdim svoj izraz i da nađem saradnike. Pa kad budem osetila da je pravo vreme, sešću u studio i živeću tamo pola godine.

I ne znam koliko će to da traje. Vikler može da napravi album za tri dana, neko to radi godinama, stvarno se nikad ne zna.

 

Imaš li želju da se probiješ i van granica Srbije?

Dok sam bila mlađa, mnogo me je više privlačilo pevanje na engleskom, jer sam takve pesme slušala, i imala sam problem da propevam na srpskom. Sad što sam starija, sve sam svesnija šta predstavlja ta njihova muzička scena. Da ozbiljno ostavljaju po strani slobodu. A ovde koliko god doživeo neku vidljivost i koliko god da se baviš javnim poslom, nekako je opušteno, nema preterivanja i mislim da je to veliki plus. Naravno da bih volela da pevam na engleskom, i na italijanskom, španskom, pre svega zato što volim jezike. A opet, nikad ne reci nikad, život voli da nas demantuje.

 

Govorila si o prednostima rada u Srbiji, a šta ti otežava posao?

Prva stvar koja mi pada na pamet je nemogućnost izvedbe numera, u smislu vrlo siromašne muzičke emisije, a to je ono što najviše volim - da nastupam. Ne znam da li sam posle Prvog glasa Srbije imala prilike da imam bogatu scenu, ne znam da li sam posle toga imala sličnu mogućnost. To bi trebalo da se podrazumeva, ali ga nema. Zatim, verovatno bi bilo lakše da postoji neka jača mašinerija, i koliko god volim da budem samostalna, treba mi pomoć da bih realizovala svoje želje.

Takođe, čini mi se da je najgora stvar koja se dešava u poslednje vreme to što se prave strašni muzički hibridi. Žanrovski se meša nespojivo. Ne bih da govorim o konkretnim primerima, ali to mešanje žanrova je užasno. I klinci danas ne mogu da razlikuju žanrove, stvara se konfuzija. Ali primećujem da se u poslednjih nekoliko godina skupila jedna fantastična ekipa kod nas koja bi imala šta da pruži publici.

 

Šta je sledeće i koliko će biti teško prevazići uspeh koji je postigla pesma "Nemam vremena za to"?

Posle "Nemam vremena za to" zapitala sam se "šta sad", jer nikada nisam doživela bolje reakcije, i zaista je doživljavam kao neku vrstu prekretnice. Mnogo mi znači kako publika reaguje i što sam dobila jednu vrstu priznanja i od starije publike. Jer nisam, kao Majli Sajrus, morala da ližem čekić da bih se odvojila od nekog "Hana Montana looka".

I zato smo se letos ozbiljno bacili na posao, uradili smo par pesama, ali nijednu nisam osetila dovoljno, kao neki nastavak "Nemam vremena za to". A zatim se desila jedna mnogo slatka situacija - Skaj Vikler s kojim sam radila jednu vrlo lepu kampanju, hteo je da me upozna sa dečkom iz Kragujevca, jer pravi neverovatne matrice. Reč je o Predragu Ristiću, poznatijem kao Meta. Bila sam malo skeptična, ali kada sam čula njegove matrice, usred kafića u kom smo sedeli, htela sam da vrištim. I presrećna sam što sam našla novog saradnika. Već sam izabrala jednu, i pre par nedelja smo počeli da radimo na tekstu. I ne mogu da dočekam da publici predstavim krajnji rezultat. Mislim da će to biti dobar nastavak pesme "Nemam vremena za to", što mi je veoma bitno, jer sam se plašila da ne razočaram ljude.

 

Ko su ljudi sa kojima bi volela da sarađuješ sa naše scene i da li možemo da očekujemo neku saradnju?

Mnogo volim Who See. Iste godine smo išli na Evroviziju, veoma mi se dopada to što rade, njihovi tekstovi, muzika i volela bih da snimimo duet.

Takođe volim energiju Zemlje gruva, i ako ništa drugo, volela bih neke nastupe da doživim sa njima.

Naravno, volela bih da sarađujem ponovo sa Markom Mandićem, koji je sada potpuno promenio stil i jedva čekam da objavi nove pesme.

 Nadam se da će potrajati saradnja sa Viklerom. Tu je i Vukašin Marković, Irie FM, koji pravi revoluciju na našoj muzičkoj sceni. Imam toliko poštovanje za njega i njegovu hrabrost. Bojana Vunturišević je takođe sjajna. I bojim se da sam nekog zaboravila, jer se u poslednje vreme pojavilo toliko sjajnih izvođača. I prema svima njima osećam veliku zahvalnost, jer su utabali put za sve nas.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.