Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Arno Gujon: Svaki korak je važan, a svaki dobar čin kad-tad ima efekat

On je Arno Gujon, čovek koji je odavno prestao da broji koliko je puta bio na Kosovu da ljudima odnese humanitarnu pomoć. Rođen je 1985. godine u Grenoblu, kako kaže, bez kapi srpske krvi, a izborio se sa svim padežima, akcentima, rodovima i brojevima. U Srbiji je danas domaćin, tečno govori naš jezik (neko bi rekao pravilnije i od mnogih Srba) i ima svoje "omiljene đakonije" u srpskoj kuhinji. A njegov neverovatan podvig - pored toga što je naučio srpski-- jeste da je potpuno nepoznatim ljudima udaljenim više od hiljadu kilometara ulepšao detinjstvo i sumornu stvarnost, ne tražeći pritom od njih ništa. To nije mala stvar
Piše Slobodan Maričić, fotografije Igor Pavićević
Datum: 20/11/2017

Arno Gujon: Svaki korak je važan, a svaki dobar čin kad-tad ima efekat

Beograd, znate, ima jednog svog Beograđanina, a rođenog Francuza (jer u Beogradu nije bitno ko je odakle, nego ko je Beograđanin), kojeg je nedavno nešto mučio genitiv jednine, što on prilično često radi ljudima.

"Vidim da svugde piše 'Sajam knjiga', ali zar ne bi bilo logičnije da bude 'Sajam knjige'? (Genitiv jednine, a ne množine)", napisao je na Tviteru.

Kao i uvek, ubrzo je u komentarima počela svađa šta je ispravno, a šta ne i uzaludno ubeđivanje nepoznatih ljudi ko je u pravu, iako teško da će bilo ko promeniti mišljenje.

"Može i jedno i drugo. Kao sajam sira, sajam meda...", objašnjava rođeni Francuz, a Beograđanin, kojeg je zbunio genitiv jednine.

On je Arno Gujon, čovek koji je odavno prestao da broji koliko je puta bio na Kosovu da ljudima odnese humanitarnu pomoć. Rođen je 1985. godine u Grenoblu, kako kaže, bez kapi srpske krvi, a izborio se sa svim padežima, akcentima, rodovima i brojevima.

U Srbiji je danas domaćin, tečno govori naš jezik (neko bi rekao pravilnije i od mnogih Srba) i ima svoje "omiljene đakonije" u srpskoj kuhinji. A njegov neverovatan podvig -- pored toga što je naučio srpski -- jeste da je potpuno nepoznatim ljudima udaljenim više od hiljadu kilometara ulepšao detinjstvo i sumornu stvarnost, ne tražeći pritom od njih ništa. To nije mala stvar.

Gujon je osnivač nevladine humanitarne organizacije "Solidarnost za Kosovo". Od 2012. godine, on svakog leta četrdesetak kosovske dece vodi na more, a trenutno sa svojom organizacijom gradi jednu farmu za tov svinja kod Novog Brda i sprema novi humanitarni konvoj tokom jeseni.

"U prethodnih 13 godina organizovali smo 40 konvoja humanitarne pomoći u vrednosti od preko 3,5 miliona evra. U školstvo, zdravstvo, poljoprivredu direktno smo uložili milion i po evra u saradnji sa Eparhijom raško-prizrenskom. Obnovili smo 27 škola, izgradili četiri farme, jednu fabriku za preradu voća i povrća, jednu mlekaru i postavili plastenike. U Francuskoj smo održali preko 100 javnih tribina u kojima smo objašnjavali situaciju na Kosovu i šta to mi radimo, kako žive Srbi... Pokušavamo da probudimo tu svest u ljudima da moramo da budemo solidarni, da probudimo to uspavano francusko-srpsko prijateljstvo. Uspevamo u tome, okupili smo oko 10.000 donatora", kaže Gujon za Original.

 

Ali, naravno, deca ko deca, najviše se obraduju lopti, lutki...

Da, svake godine imamo božićni konvoj i tada idemo od sela do sela, od kuće do kuće, da delimo humanitarnu pomoć i naravno deci poklone za Novu godinu. Tada neki prvi put u životu vide loptu, lutku... To zvuči neverovatno, ali u tim selima to bude jedini poklon koji su ikada dobili.

 

U jednoj od poslednjih humanitarnih akcija isporučili ste sedam klavira za muzičku školu u Stanišoru, selu sa otprilike 200 stanovnika. Kako se Bah, Mocart i Betoven snalaze tamo?

To je jedina muzička škola koja postoji u enklavama i jedina aktivnost koju Srbi iz tog i okolnih sela imaju. Tamo se svako dete bavi muzikom i svira neki instrument. Mnogo su vredni, redovno idu na časove... Kada ste u Stanišoru i slušate kako dete svira Baha, Mocarta ili Betovena -- dakle u mestu u kojem nemaju ništa, gde žive u siromaštvu i nemaju osnovne slobode, ali slušate najlepšu muziku na svetu -- onda se osećate kao da ste u nekoj velikoj dvorani. Važno je da Srbi na Kosovu ne zapostave kulturu jer je to ono što nas čini ljudima.

 

Takođe, vodili ste kosovsku decu više puta na more.

Tako je. Deci je to prilika da prvi put vide more. Jedno dete se toliko iznenadilo kad je ušlo u vodu da je uzviknulo "Pa more je slano!". To je lepo čuti i videti. Ne možete ni da zamislite kako je lep osećaj kada vidite decu koja širom otvorenih očiju gledaju pučinu mora, kakav im je osmeh na licu kada proplivaju, kad se iznenade što je more slano, što je more veliko... To su zaista lepi trenuci.

 

Jedna stvar koju sam primetio jeste da vaša organizacija ne nosi na Kosovo samo humanitarnu pomoć, već da radite na tome da postoji nešto samoodrživo kako bi ljudi mogli da žive i bez humanitarne pomoći.

Da, to je cilj. Pored humanitarnih konvoja koji su nažalost i dalje potrebni i koji su od vitalnog značaja za Srbe na Kosovu, radimo i na samoodrživim projektima. Cilj je dupli -- prvi da obezbedimo ljudima u enklavama posao, da žive od svojih ruku, a ne od humanitarne pomoći. To je izuzetno važno, oni su vredni ljudi, ne žele da žive od humanitarne pomoći. Drugi cilj jeste da tim farmama i fabrikama dostavimo, narodnim kuhinjama, u kojima se svakog dana hrani 2.000 osoba na celom Kosovu i Metohiji, dovoljno hrane za celu godinu.

 

Šta vam ljudi kažu na sve to, presreću li vas na ulici? Koliko sam pročitao, jedan taksista je čak odbio da vam naplati vožnju i umesto toga je on vama dao 20 evra.

To se dešava često, ljudi lepo reaguju, ohrabruju nas... Taj taksista je dao 20 evra za naše akcije i, kako je rekao, 'našu braću dole'. To je znak poverenja i nešto što mi stvarno uliva dodatnu motivaciju da nastavim.

 

Da se vratimo na sam početak -- prvu akciju ste pokrenuli 2004. godine, a izjavili ste da ste za srpsko-francuske odnose još kao dete slušali od oca Iva i dede Žilbera koji su, kako ste rekli, "istoričari u duši".

Tačno, oni jesu istoričari u duši, negovali su tradiciju i staro francusko-srpsko prijateljstvo koje povezuje naša dva naroda od Prvog svetskog rata, i to nije bilo samo mrtvo slovo na papiru u našoj porodici. Zbog toga sam se uvek osećao blisko sa Srbima i Srbijom, iako nisam poznavao nijednog Srbina. Nakon antisrpskih pogroma imao sam želju da pomognem, osećao sam da je to moja dužnost, da mogu nešto konkretno i pozitivno da učinim. Pošto je ceo svet zaboravio naše stare prijatelje, odlučio sam da sa rođenim bratom na delu pokažem da ih mi nismo zaboravili. Tako je sve počelo, jednim konvojem.

 

Kako je to tada izgledalo? Imali ste 19 godina, a najstariji u konvoju bio je vaš brat Bertran koji je imao 21. Išli ste u nepoznato, nepoznatim putem, u drugu državu...

To je bila avantura, nismo znali ništa o Kosovu, nismo znali jezik, administrativne prepreke... Bilo je dosta komplikovano, namučili smo se, ali smo uspeli da stignemo do severa Kosova i da dostavimo humanitarnu pomoć koja je u to vreme bila skromna, ali je bila neki kamen temeljac. Od tog momenta znao sam da ću opet da dolazim, da ću još više da radim i da je to tek početak. Nisam se prevario -- 13 godina kasnije mi smo i dalje tu. Danas vodimo humanitarnu organizaciju koja je jedna od najvećih i najozbiljnijih za pomoć Srbima na Kosovu.

 

Tada niste ni slutili da ćete živeti u Beogradu i da će Beograd postati vaš dom?

Da, da mi je neko pre 13 godina rekao da ću jednog dana živeti u Beogradu, pričati srpski i da će organizacija dostići ovoliki obim, ne bih mu poverovao. Ipak, išlo je postepeno, iz godine u godinu organizacija se sve više razvijala, ja sam se razvijao uz nju i sve više se vezivao sa Srbijom i Srbima.

 

U jednoj emisiji ste izjavili da ste u jednom trenutku imali ponudu Loreala da tamo radite za lepu platu, ali ste odbili zbog humanitarne organizacije. Kako ste rekli, to je bila vaša prva odluka koju ste doneli kao Srbin -- srcem, ne razumom.

Da, tada je organizacija "Solidarnost za Kosovo" dostigla svoj vrhunac kao organizacija bazirana na dobrovoljnom radu. Tada sam organizaciji posvećivao sve svoje vikende i odmore. Onda mi je ponuđeno iz Loreala da za njih radim kao inženjer, pošto sam to po struci. To je lepa firma sa lepim platama... I lep život u Parizu. Znao sam ako prihvatim da ću u materijalnom smislu imati lep život, ali sam isto tako znao da više neću moći da se bavim humanitarnim radom. Odbio sam i odlučio da probam da profesionalizujem organizaciju "Solidarnost za Kosovo". Uspeli smo, mnogo mi je drago što sam tu odluku doneo srcem, a ne razumom kako bi možda mnogi učinili.

 

Te iste godine, a bila je 2010, upoznali ste svoju suprugu, i to u Zvorniku, iako ste u Francuskoj živeli maltene grad do grada.

Ona je iz Ansija, rođena je tamo i srpskog je porekla, a ja sam iz Grenobla. To su dva gradića jedan blizu drugog, ali smo se upoznali u Zvorniku gde sam ja radio. Baš je tad došla u posetu porodici, a pre toga dve godine nije bila u Srbiji. Slučajno smo se sreli, shvatila je da sam Francuz, a ja da je ona Srpkinja iz Francuske. Njen put išao je iz Srbije do Francuske, moj od Francuske do Srbije i eto, sreli smo se u jednoj tački.

 

Imate dve ćerke, dali ste im imena Milena i Irena...

Da, to su imena koja mogu da se izgovore i na francuskom i na srpskom, to je bilo veoma važno. Francusko-srpska smo porodica, bilo je važno da poštujemo i srpsku i francusku etimologiju za imena naše dece. Pažljivo smo birali i dobru smo odluku doneli. To su lepa imena i za Francuze i za Srbe.

 

U kući pričate i na francuskom i na srpskom?

Tako je, drugo dete je još malo, ali prvo razume sve perfektno i priča na oba jezika, kako god da joj se obratimo. Lepo je to videti, drago mi je što će ona već u detinjstvu savladati dva jezika i što će se manje mučiti nego što sam se ja mučio za učenje srpskog.

 

Ali bude ponekad i manjih problema... Na primer, "slučaj šerpa".

Moja supruga je učila srpski u svojoj porodici, tako da perfektno zna taj svakodnevni rečnik. Ja sam učio veštački, pošto sam bio uglavnom u Francuskoj, kroz knjige i novine. Prvo sam savladao i usvojio taj zvanični rečnik i književni jezik. Znao sam i neke stvari koje ona možda nije znala, ali obične reči poput "šerpa" ili "čekić" nisam znao. Bilo je takvih anegdota, ona mi kaže "daj mi šerpu", a ja joj kažem "šta je to, šta da ti dam?".

 

Srpski učite više od deset godina. Kako ste počeli? Pročitao sam negde da vam je inspiracija bio Vojkan Pajo Vuković -- Srbin sa Kosova koji govori četiri jezika.

Da, Pajo je mladi Srbin iz Banje, to je u Metohiji. Upoznao sam ga tokom prve godine našeg dolaska u enklave. Pitao sam se kako ćemo razgovarati sa tim ljudima, ponekad je bilo problematično čak i na engleskom. Onda mi je prišao mladić koji mi se obratio na tečnom francuskom. Iznenadio sam se, kako on može da zna francuski, gde je naučio? Posle sam saznao da je godinama učio sa francuskim vojnicima na Kosovu. Pored francuskog, perfektno zna i engleski, učio je i ruski, a albanski je naučio sa albanskom decom pre rata. On je bukvalno poliglota. Ostavio je dubok utisak na mene... Ako on može u svom selu da nauči francuski, mogu i ja u Francuskoj da naučim srpski.

 

Jedna od lepših vaših izjava na koju sam naleteo jeste da vam je bavljenje srpskim jezikom, kako ste rekli, kao matematika.

Odavno sam izbrojao, tamo kad su me mučili ti padeži, da u zavisnosti od padeža, roda i broja reč može da se piše i izgovara na 42 načina. To je mnogo teško, kao neka vrsta matematike. Još ako dodate tome i različite akcente... E to je onda prava matematika. Težak jezik, ali milozvučan i veoma lep.

 

I danas tečno govorite srpski i živite u Beogradu sa svojom porodicom. Kako vam se čini Beograd?

Veoma mi se sviđa, po meri je čoveka. Nije ni preveliki, ni premali. Ima mnogo kulturnih dešavanja, to mi se mnogo sviđa. Često idem u pozorište, ima mnogo izložbi, promocija knjiga, a uskoro počinje i sajam.

 

Sajam knjiga.

Sajam knjiga ili knjige, kako god, ha-ha. Mnogo mi se dopada. Osećamo se dobro ovde, ne nameravamo da odemo.

 

Imate li omiljeni deo grada?

Svakako da je Kalemegdan prelep, a i tamo je Spomenik zahvalnosti Francuskoj. Naša odgovornost kao Francuza jeste da opravdamo taj spomenik našim akcijama i rečima. Ne zaboravimo da su Francuzi tokom Prvog svetskog rata zaslužili poverenje Srba, bili su uz njih. Mi se trudimo da budemo i danas uz vas.

 

Novinari vas, pretpostavljam, često pitaju kakvi su Srbi, o njihovim vrlinama i manama.

Da, često me to pitaju, ali nije toliko važno kako vas drugi vide, već kako vi vidite sebe. Nema razloga da zbog iskrivljene slike o Srbima dobijete kompleks da niste dovoljno dobri. Svaki stranac koji je došao ovde i svaki turista će reći isto -- da ste gostoprimljiv narod, tolerantan i miran. To sam uvideo i prvi put kad sam došao na Kosovo, tamo gde ljudi žive veoma teško i gde bi trebalo da očekujete malo više napetosti, a zapravo imate neverovatnu otvorenost. Negujte to i zanemarite kako vas drugi vide, to nije tako bitno.

 

Izjavili ste jednom da su Srbi svesni svojih mana, ali ne i svojih vrlina.

To je tačno. Srbi mnogo preispituju sami sebe, što je dobro u smislu da možete jasno da uvidite kakve su vam mane, a sa druge strane možda ne negujete dovoljno samopouzdanja jer ne gledate svoje vrline. Imate mnogo vrlina koje drugi narodi nemaju, a niste ni svesni toga. Radite na svojim manama, kad već znate koje su i otkrijte u potpunosti svoje vrline koje tako očaravaju turiste i strance.

 

Jedna od zanimljivih vaših izjava na koje sam naleteo u pripremi ovog intervjua jeste da "francuskih pet minuta vredi 15 srpskih, a francuskih pola sata dva srpska sata".

To je ta nepouzdana tačnost u Srbiji, kao drugi način merenja vremena, ha-ha. Kada postaneš svestan da postoji ta razlika, onda nema više problema. Kada vam neko kaže da dođete za pet minuta, dođete za pola sata i to je to.

 

Ali zato kada nešto treba da se uradi vrlo brzo...

Da, u Srbiji mogu neverovatne stvari da se završe za dan-dva, a za koje bi u Francuskoj bilo potrebno mesec dana. Ljudi su mnogo snalažljivi i navikli da rade u brzini i pod stresom.

 

Ali samo kad moraju.

I kad nema drugog izbora, ha-ha. U svakom slučaju, to jeste dobra stvar.

 

Da li ste kojim slučajem u Beogradu i Srbiji našli neku dovoljno dobru zamenu za francuski sir i vino?

Kad sam u Srbiji, jedem srpski, sviđaju mi se hrana i piće. Volim rakiju i pasulj, to su mi dve omiljene đakonije. Nije teško zavoleti srpsku hranu, stvarno je dobra, kao i piće. Ljudi su ponosni na to sa razlogom. Jedino za sir nisam našao zamenu još, to uvozim iz Francuske svaki put kad idem. Imam dovoljno zaliha u frižideru.

 

Tu negde između učenja srpskog i humanitarnih konvoja objavili ste i knjigu Svi moji putevi vode ka Srbiji. Predgovor i pogovor napisali su iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić i Duško Kovačević.

Velika mi je čast što su njih dvojica prihvatili moj poziv, to su dve osobe koje izuzetno cenim. Oni su sada moji prijatelji. To su veliki umovi koji će ostaviti traga u srpskom narodu. U knjizi govorim o susretima sa Srbima na Kosovu i sa Srbima uopšte, kako gledam na Srbiju i Srbe i odgovaram šta me je navelo da se kao mlad Francuz doselim ovde i toliko približim Srbima.

 

A prva knjiga koju ste pročitali je Meda peva bluz, upravo od Dušana Kovačevića. On vam je tu knjigu kasnije i potpisao.

Da, to je prva knjiga, i to dečja, u to vreme nisam bio sposoban da čitam ništa drugo. Tada nisam znao ko je Dušan Kovačević, a nekoliko godina kasnije, kad sam saznao ko je on i šta radi, shvatio sam da je to čovek koji je napisao prvu knjigu koju sam pročitao na srpskom jeziku. Upoznali smo se, rekao sam mu to, on ju je potpisao i bio sam mnogo srećan. Lepo je što je prst sudbine uredio da ga upoznam.

 

A šta trenutno čitate? Čuo sam da vam je omiljeni Andrić.

Uglavnom knjige na srpskom. Trenutno od Dejana Stojiljkovića Konstantinovo raskršće. O Nišu je, ima dosta istorijskih činjenica, zanimljivo je i jezik na kojem Dejan piše je zaista lep. Ne samo što uživam već i učim čitajući takve knjige.

 

Dobili ste i pasoš, bivši predsednik Tomislav Nikolić vas je odlikovao Zlatnom medaljom za izuzetne zasluge u oblasti humanitarnog rada.

To je velika čast. Pasoš mi mnogo znači u svakodnevnom životu, ali mi je mnogo važno takođe jer se među Srbima nikada nisam osećao kao stranac. Sada se sa pasošem osećam kao puni pripadnik srpskog društva. Odlikovanje je takođe važno, ne samo za mene već i za sve volontere, moju porodicu, za sve koji nas podržavaju godinama da vide da su naši napori i naša pomoć priznati. To je priznanje koje mnogo znači za naš dalji rad i dodatno motiviše.

 

S obzirom na sve ovo o čemu smo pričali, kako se osećate kada pogledate iza sebe? Neke devojčice kojima ste dali lutke pre 14 godina sada su već majke.

Generacije se menjaju, vreme prolazi... Prošle godine sam dao lutku jednoj devojčici, a pre nekoliko godina sam nosio poklone njenoj majci. I mi smo uz njih odrasli. Oni nikada neće popustiti, a na nama je da ih ne napuštamo.

 

Imali ste i jednu veoma lepu izjavu koja mi deluje kao da je poenta svega što radite. Ta vaša rečenica glasi: "Potrebno je malo da bi se nešto pokrenulo i promenilo, možda nećemo promeniti svet, ali ćemo doprineti da bude bolji."

Tačno, život i budućnost zavise od nas samih, od naših malih koraka koje pravimo svakog dana. Možda nećemo promeniti svet, ali možemo da utičemo na budućnost. Svaki korak je važan, a svaki dobar čin imaće svoj efekat kad-tad, kao što je taj mali prvi konvoj humanitarne pomoći bio možda beznačajan u datom trenutku, ali je bio pozitivan i nekoliko godina kasnije pretvorio se u ozbiljnu humanitarnu organizaciju koja direktno poboljšava živote deci na Kosovu i Metohiji.

 

I zahvaljujući tom konvoju vi sa suprugom živite ovde, imate decu. U Beogradu, kao domaćin, ne kao stranac.

Upravo tako, to je promenilo moj život. Treba da budemo svesni toga i da prepoznamo svoje male korake kojim menjamo sebe i svet oko nas.

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.