Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Otkrivanje sveta

Aja Sofija: Crkva i džamija ili džamija i crkva

To što je neko crkvu pretvorio u džamiju ili zvonik u minaret ne znači da mi treba da menjamo džamije u crkve ili minarete u zvonike. To što je neko uklonio tragove postojanja naših predaka ne znači da mi treba da eliminišemo tragove postojanja drugih u našem okruženju
Željko Pantelić
Datum: 10/08/2018

Aja Sofija: Crkva i džamija ili džamija i crkva

Foto Profimedia

Sklonost da se prisvajaju i predstavljaju kao svoja dostignuća i zdanja i najokorelijih neprijatelja nikada nije izlazila iz mode. U poslednje vreme su mi sticajem okolnosti došle u ruke brošure i vodiči u kojima se manastir Krka, u istoimenom nacionalnom parku u Hrvatskoj, predstavlja kao "samostan koji su podigli franjevci" u srednjem veku. Bili smo svedoci i pokušaja da se manastiri na Kosovu predstave kao "kosovarski" a u Podgorici se, prošle godine, rasplamsala polemika da li bi ili ne trebalo vraćati krst na Sahat-kulu koji je bio na restauraciji. Zatim se obrisala prašina i sa polemike oko rušenja Njegoševe kapele na Lovćenu, kao i sistematsko uklanjanje ili "prepravljanje" svih simbola koji nisu bili po volji komunističkog režima posle Drugog svetskog rata.

Sve to me je podsetilo na italijansku izreku koju ćete češće čuti od Grka nego od Italijana: "Una faccia una razza" (Isto lice, ista rasa). Istorijski izvori kažu da ju je izmislio Musolini kako bi potvrdio italijansku dominaciju na Mediteranu i supremaciju rimsko-grčke kulture i nasleđa. Zbog toga se u posleratnoj Italiji izbegavala. Vratila se na velika vrata sa filmom Gabrijela Salvatoresa "Mediteraneo" koji je nagrađen Oskarom. Ne bi bilo ozbiljno ulaziti u raspravu o ispravnosti pomenute izreke, ali je indikativno da se na ovim našim prostorima svi isto ponašaju, iako možda nemaju isto lice i ne pripadaju istoj rasi ili etničkoj grupi. Svi imaju želju da se okite tuđim perjem ili da na tuđi trud, rad ili ponos stave svoj simbol.

Postavljanje svojih obeležja na najlepša i najznačajnija zdanja drugih etničkih, verskih ili ideoloških grupa specijalitet je čitavog Sredozemlja. Aja Sofija, dragulj vizantijske kulture i simbol moći cara Justinijana, bila je gotovo hiljadu godina najvažnija, najlepša i najveća hrišćanska, pravoslavna crkva (izuzev poluvekovne epizode u 13. stoleću kada je pretvorena u katoličku katedralu za vreme okupacije Konstantinopolja od strane katoličkih krstaša). Po ulasku Turaka 1453. godine vizantijskoj prestonici je promenjeno ime, dato po njenom osnivaču Konstantinu Velikom, u Istanbul, a njena saborna crkva je pretvorena u džamiju. Aja Sofija je bila džamija sve do dolaska na vlast Ataturka i modernizacije Turske kada je transformisana u muzej. Sa sve izraženijom antievropskom politikom i sve očiglednijom islamizacijom Turske, predsednik Tajip Erdogan koristi, s vremena na vreme, priliku da preko svojih medijskih megafona lansira pretnju da bi Aja Sofija mogla ponovo da bude pretvorena u džamiju.

 Aja Sofija je bila najveća crkva na svetu dok nije napravljena katedrala u Sevilji u 16. veku, ili bolje rečeno, dok seviljska džamija nije "prerađena" u katedralu a veličanstvena Hiralda od minareta pretvorena u zvonik. Simboli zadivljujućih dostignuća mavarskih i berberskih neimara i kalifata Al Andalusa postali su zaštitni znaci glavnog grada hrišćanske Andaluzije i dragulj španske katoličke kraljevine. Ili, šta reći za Mezkitu u Kordobi. Najlepša džamija na svetu sa bezbroj lukova i najromantičnijim vrtom pomorandži napravljena je na mestu gde je bila vizigotska crkva u osmom veku a onda je, po proterivanju Nasrida iz Kordobe, u prvoj polovini 13. veka proglašena za katedralu.

I u Rimu imamo nekoliko eklatantnih primera velelepnih i snažno simboličnih zdanja koja su "pokrštena". Jedno je Panteon, koji je Marko Agripa, rođak prvog imperatora Oktavijana Avgusta, podigao u čast starih i novih bogova i kojem je današnji izgled dao imperator Hadrijan jedan vek kasnije; u sedmom veku je pretvoren u baziliku. Drugo zdanje je Koloseum. Pošto su ga vekovima "čerupali" (kameni blokovi iz Koloseuma su ugrađeni u Baziliku Svetog Petra u Vatikanu, Palatu Venecija i mnoge druge istorijske zgrade, Rimokatolička crkva je odlučila da ga pretvori u Put suza (Via Crucis) i postavi veliki krst. Ne postoje istorijski dokazi da su hrišćani ubijani u Koloseumu, tako da opravdanje za "pokrštavanje" Flavijevog amfiteatra kao mesta stradanja prvih hrišćana ne stoji. I dan-danas Koloseum je jedna od stanica na Putu suza kojim prođe papa svakog Velikog petka pred Vaskrs.

Šta reći o konjima na Crkvi Svetog Marka u Veneciji? Dužd Enriko Dondolo je tokom Četvrtog krstaškog rata i pljačkanja po Konstantinopolju 1204. godine oteo čuvenu kvadrigu i poslao je u Veneciju, gde je pola veka kasnije postavljena na najvažniju crkvu Mletačke republike i postala njen simbol. Kvadriga je ostala na ulazu Crkve Svetog Marka sve dok je Napoleon nije skinuo i otpremio u Pariz kako bi poslužila tamošnjim umetnicima kao uzor da naprave po njoj kvadrigu na Karuselu u Tiljeriju. Po padu Napoleona, kvadriga je vraćena u Veneciju.

O našim spomenicima, zdanjima i istorijskim mestima koji su oskrnavljeni, preinačeni ili uništeni, samo zato što nisu bili kompatibilni sa svetonazorom tadašnjih vlasti a pogotovo tokom komunističkog perioda, više-manje sve se zna.

Međutim, za razliku od Mediterana, na Baltiku je sve drugačije. U glavnom gradu Finske na centralnom trgu gde se nalazi zgrada vlade, univerzitet i katedrala, u sredini je statua ruskog cara Aleksandra II. Tamo je još od perioda kada su Finska i Helsinki bili deo carske Rusije. Na ulazu u helsinšku luku, na Pijačnom trgu, svakog ko dođe s mora u glavni grad Finske dočeka obelisk sa dvoglavim ruskim orlom, postavljen u čast posete carice Aleksandre, supruge cara Nikole Prvog, 1835. godine. Na brdu iznad trga i luke bdi ruska pravoslavna crkva posvećena Bogorodici. Finci su sačuvali i poštuju svoju istoriju, onakvu kakva je bila, uključujući i jednovekovni period u kojem su bili deo Ruske imperije, uprkos ratovima i neprijateljstvu tokom 20. veka.

Kad god pričam ili pišem o ovoj temi, setim se opaske čuvenog španskog istoričara i arabiste Klaudija Sančeza Albornoza: „Kada jedan obrazovan Italijan posmatra akvadukt u Segoviji ili amfiteatar u Meridi, očaran je ali mu ne padne na pamet da traži prava na Španiju jer je nekada bila pod Rimljanima. Dok obrazovani Arapin pred Alhambrom u Granadi ili Mezkitom u Kordobi oseti uvek jaku želju da ih ponovo zauzme." Albornoz možda nije u pravu, ali bih razumeo Arape i muslimane koji kada uđu u Mezkitu u Kordobi, prolazeći kroz čarobni vrt pomorandži, osete melanholiju. Verujem da sličan osećaj imaju i hrišćani kada uđu u Aja Sofiju.

Finci su se ponašali nekoliko decenija ranije, a u brojnim slučajevima i čitav vek, u odnosu na ostale, po današnjim civilizacijskim standardima. I što je još važnije, uče nas jednoj bitnoj stvari: nema traženja reciprociteta da bismo mi bili bolji ili da bismo se ponašali civilizovano. To što je neko promenio ime Konstantinopolju ne znači da mi treba da menjamo imena gradova. To što je neko crkvu pretvorio u džamiju ili zvonik u minaret ne znači da mi treba da menjamo džamije u crkve ili minarete u zvonike. To što je neko uklonio tragove postojanja naših predaka ne znači da mi treba da eliminišemo tragove postojanja drugih u našem okruženju. Biti na ispravnoj strani istorije podrazumeva biti fin, bez ali i ako, kao Finci.

 

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.