SVET DANAS

Za populizam su krive elite: Šta se dešava sa liberalnim demokratijama?

Reakcija antiestablišmenta može da usledi kada postoji duboki razdor u sistemu, kao što je slučaj sa Brazilom. Ali do njega može da dođe i kad vlade rade nepopularne stvari
Maks Fišer
Datum: 05/12/2018

Za populizam su krive elite: Šta se dešava sa liberalnim demokratijama?

Populističke reakcije rezultat su korupcije i elita koje nisu ispunile obećanja. Fotografija: Markus Šrajber/Associated Press

Svakome ko se imalo interesuje za budućnost demokratije, skorašnji događaji predstavljaju misteriju.

Izbor Žaira Bolsonara u Brazilu previše liči na talas desničarskog populizma koji je preplavio Evropu i Sjedinjene Države da bi bio odbačen kao slučajnost. Bolsonaro je iskoristio bes na brazilski establišment tako što je obećao vladavinu čvrste ruke.

Dodatni naglasak ovom globalnom pomeranju usledio je nekoliko sati posle Bolsonarove pobede 28. oktobra kada je nemačka kancelarka Angela Merkel, stub evropske stabilnosti, najavila da se neće ponovo kandidovati.

U Sjedinjenim Državama, demokrate su preuzele kontrolu nad Predstavničkim domom na izborima 6. novembra zahvaljujući brojnim urbanim biračima koje je odbila demagogija o rasi koju propoveda američki predsednik Donald Tramp. Republikanci su, ipak, povećali svoju većinu u Senatu i oni kandidati koji su prihvatili predsednika prošli su bolje od umerenih republikanaca, potvrdivši tako otpornost njegovog populizma razdora.

Pa ipak, ne postoji očigledna veza između populizma na Zapadu i uspona Bolsonara. Figure poput mađarskog premijera Viktora Orbana i Trampa uzdigle su se napadima na migrante, što nije slučaj u Brazilu. Bolsonaro je iskoristio korupciju i kriminal koji su izrazito latinoamerički.

Moguće je da izbori u Brazilu sa drugim populističkim trendovima predstavljaju nešto više od jednog talasa. Istraživanja pokazuju da oni naglašavaju slabost i tenzije uobičajene za liberalnu demokratiju koje mogu da je u vreme stresa razore. Kada se to dogodi, birači slede svoje osnovne instinkte i biraju snažne, "mi protiv njih“ kandidate.

"Većina pokušaja u demokratiji se na kraju završi povratkom na autoritarni režim", naveo je politički naučnik Džej Ulfelder 2012, u vreme kada su populisti u Venecueli, Ekvadoru i Nikaragvi unazadili ljudska prava na sličan način kao i danas.

"Mislim da ćemo više napredovati ako na ove režime gledamo na konačnu državu ka kojoj će većina demokratija skliznuti", dodao je on.

Postoji raskorak između toga kako se liberalna demokratija, koja štiti prava pojedinaca i vladavinu prava, prodaje, i kako to radi.

Često je predstavljena kao vladavina naroda. Ali izbori i javno mnjenje su samo deo sistema kojim vladaju institucije i normi koje štite opšte dobro. Taj raskorak je početak problema.

Kada institucije ne ispune obećanja, birači postaju skeptični prema koncentraciji moći u rukama birokrata i elite. Zbog toga žele da ih zamene institucijama kojima narod direktno upravlja.

Reakcija antiestablišmenta može da usledi kada postoji duboki razdor u sistemu, kao što je slučaj sa Brazilom. Ali do njega može da dođe i kad vlade rade nepopularne stvari.

To je prouzrokovalo mnogo nestabilnosti u Evropi gde lideri smatraju da su evrozona i imigracione reforme od suštinskog značaja za opstanak Evrope. Ali te mere su nepopularne kod birača koji smatraju da je sistem osmišljen tako da ignoriše ono što oni žele.

To otvara prostor autsajderima da dođu na vlast tako što će žrtvovati spoljne ili monetarne interese obećavajući poštovanje volje naroda.

Evropsku uniju, koja nikada nije uspela da izgradi identitet koji nije povezan sa bankarima ili tehnokratama, lako je odbaciti kao neprijatelja narodne volje.

U Latinskoj Americi, institucionalni neuspesi su još teži sa korupcijom u svim političkim partijama. Birači su svesni korupcije jer su pravosudni sistemi postali mnogo snažniji da je iskorene.

Populistička reakcija ima tendenciju da se pojavi kao želja za vladavinom većine koja deluje demokratski i pod nekim uslovima, kao pitanje života i smrti.

Ljudi su plemenski nastrojeni. Njihovi instinkti su da vidimo sebe u takmičenju sa drugim grupama. Liberalna demokratija, gde svi dobijaju kada su prava svih zaštićena, od nas traži da potisnemo te impulse.

Plemenski instinkti imaju tendenciju da u vreme nemaštine ili nesigurnosti iskoče napred, kada je naš kapacitet da smislimo velike ideje na najnižem nivou.

Kada ljudi veruju da su ugroženi, njihov osećaj zajednice se smanji, pokazalo je istraživanje Dafne Kaneti-Nisim, političkog psihologa sa Univerziteta Merilend. Oni tada sve više podržavaju politiku kontrole manjina, a manje pluralizam.

Surova kampanja osvetničkog nasilja koju vodi filipinski predsednik Rodrigo Duterte za probleme države okrivljuje nepoželjnu društvenu klasu – u njegovoj verziji, ogromnu armiju narko dilera i korisnika – i obećava njihovu kontrolu silom.

U Evropi i SAD postoji osećaj da su beli hrišćani pod opsadom. Beli birači koji su prigrlili nacionalizam predsednika Trampa sve više se boje manjina.

Studija koju je u tri zemlje sprovela Marta Mačlevska sa Poljske akademije nauka pokazala je da nevolja često počne kada članovi određene društvene grupe veruju da status njihove grupe propada u odnosu na druge.

Zbog toga članovi te grupe mnogo više brinu o svom grupnom identitetu a ljude van grupe doživljavaju kao pretnju.

To je možda dovelo do toga da belci iz Evrope i Amerike koji brinu da će izgubiti specijalno mesto u društvu počnu da podržavaju populiste, a srednji sloj Brazilaca da teži kontroli siromašnih zajednica.

Liberalna demokratija ima nezavisne sudove i ustavnu zaštitu koji bi trebalo da drže pod kontrolom plemenske impulse i uvode jednakost. Ali ljudima čiji se impulsi kontrolišu, to se čini tiranskim. Populističko obećanje da će ih srušiti čini se kao sloboda iako je retko i donosi. Stručnjaci pokušavaju da shvate šta će se dogoditi demokratiji čiji je rast zastao pre deset godina i sada je u recesiji.

Brazil nagoveštava jednu mogućnost. Iskustvo Latinske Amerike – gde su birači vodili zemlje od perioda demokratije do populističke vladavine – možda je prirodan difolt. Pola veka demokratske stabilnosti Zapada možda je izuzetak, proizvod hladnoratovskih neprijateljstava.

Dugo smo verovali da će demokratije u regionima Latinske Amerike ili Jugoistočne Azije uhvatiti korak sa Zapadom. Možda i hoće. A možda smo grešili sve vreme.

© 2018 The New York Times


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.