SVET DANAS

Suočavanje s mračnom prošlošću Amerike: Ovako su linčovali ljude

Priznavanje 4.400 Afroamerikanaca koji su linčovani
Kembel Robertson
Datum: 23/06/2018

Suočavanje s mračnom prošlošću Amerike: Ovako su linčovali ljude

Nacionalni memorijal za mir i pravdu u Montgomeriju, Alabama, gde se nalazi statua roba, stubovi sa imenima linčovanih žrtava i izložba osuđenih na smrtnu kaznu. Fotografija: Odra Melton za Njujork tajms

MONTGOMERI, Alabama – Odbor za pomilovanja i uslovne kazne Alabame je mesto gde ljudi preuzimaju odgovornost za svoje zločine i izražavaju kajanje. Svega nekoliko metara dalje niz ulicu nalazi se drugačiji centar za rehabilitaciju zemlje koja nije poštovala iste standarde.

Nedavno otvoreni Nacionalni memorijal za mir i pravdu, koji se prostire na dva i po hektara, zahteva suočavanje sa zločinima o kojima se u Americi retko priča: linčovanjima hiljada crnaca tokom decenija rasističkog terora.

U centru je prolaz sa 800 čeličnih stubova koji vise sa krova, a na svakom je ime okruga i ljudi koji su tamo linčovani, većina je pomenuta po imenu a mnogi su i "nepoznati". Stubovi su u početku u liniji oka, ali kako se pod postepeno spušta, do kraja hodnika vise iznad, tako da se nađete u položaju posmatrača linčovanja.

Neka linčovanja su opisana u zvaničnim beleškama: Parks Banks, linčovan u Misisipiju 1922. jer je imao fotografiju belkinje; Kejleb Grejdi, obešen u Kentakiju 1894. jer je "hodao iza žene svog belog poslodavca", Meri Tarner, koja je zbog protivljenja linčovanju svog supruga, obešena naglavačke, spaljena i potom rasporena, a njeno nerođeno dete je palo na zemlju.

"Samo treba da vidite imena svih ovih ljudi", kaže Brajan Stivenson, osnivač "Inicijative za jednaku pravdu", organizacije koja je podigla memorijal. Stivenson i manja grupa njegovih kolega godinama su u arhivima i okružnim bibliotekama tragali za podacima o linčovanjima. Napravili su katalog od gotovo 4.400.

Inspirisan Memorijalom Holokausta u Berlinu i Muzejom aparthejda u Johanezburgu, Stivenson je procenio da je memorijal najmoćniji način da se opiše veličina krvoprolića. U okviru spomenika su i duplikati svakog stuba koji će biti poslati u okruge gde su linčovanja organizovana. Ljudi iz tih okruga mogu da ih traže – a mnogi i jesu – ali moraju da dokažu da su se lokalno potrudili da se "suoče sa rasnom i ekonomskom nepravdom".

Za Stivensona, čiji su pradeda i prababa bili robovi u Virdžiniji, planovi za memorijal i muzej potiču posle decenija provedenih u sudnicama Alabame gde je iz prve ruke video kako pravosuđe sa izrazitom surovošću ili nezainteresovanošću tretira Afroamerikance.

Stivenson je pisao o "pravednoj milosti", verovanju da onima koji su počinili zločin treba pružiti šansu da se iskupe. Za to uverenje borio se tokom cele karijere u ime svojih klijenata i veruje da se ono može primeniti i na belu Ameriku čiju brutalnost memorijal čuva.

"Verujem da svakog od nas ne definiše najgora stvar koju smo uradili. Verujem da je to tačno za sve", rekao je on.

Ali, dodaje, istorija se mora priznati i moramo se suočiti sa svojim destruktivnim nasleđem.

"Ne govorim o američkoj istoriji kako bih kaznio Ameriku. Želim da oslobodim Ameriku i mislim da je za nas kao organizaciju važno to da uradimo, da stvorimo identitet koji je koliko je god moguće udaljen od kažnjavanja", rekao je on.

Nekoliko blokova dalje, u zgradi koja je nekada bila tržnica robova u Montgomeriju, nalazi se Muzej nasleđa, partner memorijalu.

To nije konvencionalan muzej. Možda se najbolje može opisati kao prezentacija argumenata, podržana izveštajima iz prve ruke i savremenim dokumentima, da sistem ropstva nije okončan već da je napredovao.

Među svedočenjima je i ono Entonija Reja Hintona koji je 28 godina proveo čekajući izvršenje smrtne kazne u Alabami jer ga je potpuno belačka porota pogrešno osudila za dva ubistva.

Hinton iz prve ruke zna koliko tvrdoglava pravda može da bude, ali je iskren: da su se ljudi samo predali, on bi bio mrtav.

"Odbijam da verujem da nema nade jer sam ja proizvod onoga što može da se dogodi ako se borite. Ako se mi ne borimo, ko će se onda boriti?"

© 2018 The New York Times


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.