MIŠLJENJA I KOMENTARI

Rekvijem za američki vek

Svet se promenio. Kina se uzdigla. Američka moć više nije determinanta. Ali da li je američki predsednik Donald Tramp zaista morao maljem da udari po njenim vrednostima?
Rodžer Koen
Datum: 27/09/2018

Rekvijem za američki vek

Foto: Profimedia

DENVER – Služba u Americi kojom je obeležena nedavna smrt senatora Džona Mekejna bila je istovremeno i rekvijem za američki vek. Živeo je u zenitu posleratne američke moći; verovao je i pored prepreka u jedinstvenu sposobnost Amerike da stvori otvoreniji i demokratski svet i smatrao je da je američka reč obećanje slobode.

Ove ideje danas deluju staromodno, relikti koji se lako mogu odbaciti. Možda je zato Mekejnova smrt na trenutak naterala naciju da se zamisli. Svet se promenio. Kina se uzdigla. Američka moć više nije determinanta. Ali da li je američki predsednik Donald Tramp zaista morao maljem da udari po njenim vrednostima, odgovornostima i uporištima prosperiteta?

Prikladno je što Tramp nije prisustvovao ceremonijama. Dvojica muškaraca su prezirala jedan drugoga toliko da ni smrt to nije mogla da promeni. Trampov cilj je bio da uništi svet koji je davao svrhu Mekejnovom životu: Atlantsku alijansu, međunarodni poredak zasnovan na pravilima, odlučan stav prema Rusiji Vladimira Putina. Čast, pristojnost i dužnost su ideje oko kojih je Mekejn formirao svoj život. To su koncepti koji ne znače ništa Trampu, bogatom klincu iz Kvinsa, Njujork, koji je izbegao Vijetnamski rat dijagnozom da ima krivu kičmu.

Predsednik Sjedinjenih Država bio je persona non grata na službama koje su govorile o dvopartijskom sistemu, američkim idealima, žrtvovanju a ne samopromociji, američkoj posvećenosti svetskim idealima koja prevazilazi devizu "plati odmah!" koju Tramp stavlja ispred američke tradicije.

Proteklih godina gledao sam Mekejna na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji. To je uvek bilo neverovatno iskustvo. Znao je ekstreme ljudskog iskustva, živeo je život punim plućima. Njegov glas je imao tu ispunjenost. On je bio čovek od uverenja. Više je voleo da ne bude u pravu nego da se povije.

Mučenje koje je trpeo tokom pet godina zatočeništva ulilo mu je čovečnost koja je prevazilazila politiku, ali nije umanjilo njegovu svadljivu ratobornost. Bombardovao je Vijetnam u izgubljenom ratu konfuznih ciljeva i omamljenosti. Nije poklekao u svom verovanju u "najveću republiku na svetu, naciju ideala a ne krvi i zemlje" što je naveo u oproštajnom pismu. Mekejn je bio svojeglav, ponekad preko svake mere.

Brojne američke mane nisu bile ništa u poređenju sa američkim dostignućima. Tvrdoglavost u eri oportunizma ga je definisala. U trenutku kada se beskičmena Republikanska partija pretvorila u Trampovu partiju, Mekejn je ostao sam kao političar od principa. Njegova partija se promenila. On nije.

Nigde Mekejn nije bio veći nego kada se pričalo o mučenju, praksi koju Tramp očigledno podržava, i to ne samo postavljenjem Đine Haspel – žene koja je tokom Bušove administracije bila duboko uključena u režim "pojačanog ispitivanja" – na čelo CIA. Ovako je Mekejn 2014. odgovorio na izveštaj Obaveštajnog komiteta Senata o Cijinim metodama posle napada na SAD 11. septembra:

"Iz ličnog iskustva znam da će zlostavljanje zatvorenika dati više loših nego dobrih obaveštajnih podataka. Znam da će žrtve mučenja namerno dati netačne informacije ako misle da će im oni koji su ih uhvatili poverovati. Znam da će reći sve što misle da njihovi mučitelji žele da kažu ako veruju da će im to okončati patnje. Povrh svega, znam da mučenje kompromituje ono po čemu se najviše razlikujemo od naših neprijatelja, naše uverenje da svi ljudi, čak i zarobljeni neprijatelji, imaju osnovna ljudska prava koja štite međunarodne konvencije kojima SAD ne samo da su se pridružile već su ih većim delom i napisale."

Važan glas za "osnovna ljudska prava" je otišao. Tramp ne zna koja su to prava. Mekejnov glas je mogao da bude zbrkan ili nestrpljiv, ali nikada nije bio sitničarski.

Nisam se slagao sa Mekejnom po brojnim pitanjima: njegovoj nepopravljivoj želji da bombarduje Iran, njegovom bizarnom stavu prema planu zdravstvenog osiguranja Baraka Obame. Vodio je katastrofalnu kampanju kao republikanski kandidat za predsedničke izbore 2008. Njegov izbor Sare Pejlin kao kolege samo je potcrtao ludilo koje je postalo republikanska karakteristika. Bila je to užasna greška.

Voleo bih da poverujem da naklonost prema Mekejnu znači trenutak kada će se principi i dvostranačje izdići iznad laži i pukotina u američkoj politici. Ali ne verujem, bar ne u skorije vreme. Nacionalistička, nativistička, ksenofobična plima još nije dostigla vrhunac. Po mnogim pitanjima Mekejn je bio dinosaurus. To je zato što su njegove reči iz 2017. ispale iz mode: "Odbacivati obaveze međunarodnog vođstva i našu dužnost da ostanemo 'poslednja najbolja nada za zemlju' zarad nekog polupečenog nacionalizma koji su smislili ljudi koji bi radije da pronađu žrtveno jagnje nego da rešavaju probleme, jeste isto tako nepatriotska kao i naklonost bilo kojoj dogmi prošlosti koju je Amerika poslala na zgarište istorije."

Te reči će odzvanjati bez obzira na sve i preko "Amerika na prvom metu" i ostale hrpe pepela iz Trampovog rečnika.

© 2018 The New York Times


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.