AMERIKANA

Njujork je nebo, ali je Portoriko raj

Više od 135.000 Portorikanaca je od uragana Marija u septembru napustilo ostrvo
Luis Fere Sadurni
Datum: 25/04/2018

Njujork je nebo, ali je Portoriko raj

Fotografija: Kristofer Gregori

Noga Enrikea Lopeza je ponovo utrnula. Nesposoban da stoji, Enrike leži na kauču dok mu deca pakuju stvari.

"Da li da damo tati pasoš ovde ili na aerodromu", Hoze Lopez, 55,, pita sestru Magali Lopez.

"Ne, izbubiće ga", kaže 56-godišnja Magali. "Da li smo spakovali mamine lekove?"

Njegova majka Ema Lopez jere pasulj i pirinač, svoj posednji obrok u apartmanu u hotelu u Njujorku.

Enrike, 81 i Ema, 75, kreću na opasan i za njihovu decu zastrašujuć put - avionom idu u Portoriko, pet meseci pošto su zbog uragana Marija morali da napuste svoj dom.

Omarija Lopez, mlađa ćerkaa, muči se sa zatvaranjem jedinog kofera svojih roditelja. Omaira, 44, je tiša nego inače. Brine je majčin Alchajmer i šlog koji je otac doživeo dve nedelje ranije.

Omaira i njeno troje braće i sestara, koji žive u Njujorku, strahovali su od ovog dana i brinu kako će se njihovi roditelji snaći sami na ostrvu koje se i dalje oporavlja od posledica uagana. Ali je par iščekivao svoj povratak kući od kada su otišli sa ostrva u oktobru.

Kao što je Enrike rekao pre nego što je napustio hotel, "ovde sam na nebu ali se vraćam u raj".

Više od 135.000 Portorikanaca je od uragana Marija u septembru napustilo ostrvo. Porodice su trajno promenile svoje adrese i upisale decu u škole na Floridi, u Teksasu i Njujorku.

Mnogi drugi su, međutim, pobegli sa planom da se vrate. Za njih odlazak na sever je bio beg od haosa posle urahana: nestašica struje, nepouzdanih bolnica i dugih redova za gas i hranu. Sada se polako vraćaju.

Za mnoge, povratak kući je radostan. Ali je dolazak kući gorko sladak. Moraju da se suoče sa mestom gde su nestašice struje česte, gde radnje ne rade a obronci su prekriveni crepovima.

Stariji poput Enrikea i Eme su naročito ranjivi. Više od 23 procenta poopulacije Potorika je starije od 60, sto je prosek godina viši nego bilo gde drugde u Latinskoj Americi i taj broj raste kako mladi napuštaju ostrvo.

Povratkom kući, Enrike i Ema su se odrekli prvoklasne medicinske nege u Njujorku u korist nepredvidljivih uslova na ostrvu za kojim su ćeznuli iako će im na njemu potrebe teško biti podmirene.

Magali je želela da joj roditelji ostanu u Njujorku gde bi o njima brinuli. Ali je Hoze popustio.

"Ja na to gledam kao na pitanje bezbednosti. On će pasti" , kaže Magali.

"Pao je ovde", odgovorio je Hoze.

"Ali smo mi bili ovde da mu pomognemo", dodala je ona.

"Sede u hotelskoj sobi i čeznu za domom", rekao je on.

"Pa ćemo zato da ih ostavimo u Portoriku?" odvratila je ona.

Po udaru urgana, bolnice na ostrvu su ostale bez struje a vrućina je mogla da dođe glave bolesnim i starima. Zabrinuta zbog lošeg zdravlja roditelja, Omaira, koja je sa njima živela u Portoriku, prebacila ih je jednim od brojnih humanitarnih letova na kopno.

Tokom prvih nekoliko meseci, Enrike i Ema su išli od deteta do deteta. U novembru su se kvalifikovali za federalni program koji pruža privremeni smeštaj u hotelima. Preselili su se u jedan u Kvinsu ali se nikad nisu navikli i ubrzo su počeli da mole decu da ih vrate u Portoriko.

Ema, blagog glasa i obično tiha počela je da se žali na hladnoću i beskrajne dane koje je provela gledajući kroz prozor hotela.

"Ne želim ovo. Želim da odem", rekla je Ema Omairi jedne večeri u februaru.

"Kada sam bila mala pazila si na mene. Sada ja pazim na tebe", rekla joj je Omaira.

Ali su se čak i u Njujorku Omairini najgori strahovi ostvarli. Enrike je pao jednog dana i dvoje stranaca mu je pomoglo. U februaru je hospitalizovan na četiri dana zbog gria i kasnije je preživeo šlog zbog kojeg je nestabilan na nogama. Enrike sada mrmlja većinu reči.

"Želim tamo da umrem a ne ovde", rekao je Enrike u hotelu. "Njujork je za mlade ljude".

Hoze je odlučio da nema svrhe prkositi ocu. "Rekao sam da je to to. Kupićemo karte, otići dole i nešto smisliti", rekoa je on.

Njihova dvospratna betonska kuča je mahom bila pošteđena oluje ali su drvena ulazna vrata razvaljena. Pa ipak, stigli su kući 48 sati kasnije.

Enrike se zateturao prema stepeništu. Uhvatio je gelender, umalo promašivši prvi stepenik. Udahnuo je jednom, dva puta. Blago se zaljuljao pre nego što je ponovo povratio ravnotežu.

Ema je ciknula i okrenula se Hozeu da mu pomogne.

"Pusti ga da to uradi sam", rekao je Hoze majci. "Neću biti ovde da mu pomognem".

Kada je Enrike podigao kuću pre dve decenije, kada se penzionisao, nije predvideo da bi stepenice mogle da budu problem. Deca su ga molila da se preseli u prizemlje ali je on tvrdoglavo odbijao.

Enrike je proverio svoj dom. Neka okna su bila razbijena. Pumpa za vodu ne radi a i šporet treba popraviti. Proverio je prekidač. Bar je bilo struje.

Nekoliko dana pošto se Hoze vratio u Njujork, Enrike je više sati proveo u hitnoj pomoći. "Pozvao me je i mrmljao je više nego inače", kaže Omaira.

Dok je bila sama, Ema je ostavila otvorenu česmu zbog čega danima nisu imali vode. Konačno, pokvario im se i frižider.

Omaira misli da joj se otac uznemirio zbog čega je imao problema sa disanjem.

"Nikada ga nisam videla kako plače. Sada je jecao", kaže.

Pa ipak, Enrike insistira na tome da se popne svih 16 stepenika do svog kućnog praga.

© 2018 The New York Times


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.