MIŠLJENJA I KOMENTARI

Kako Erdogan pobeđuje: Autoritarni instinkti i prezir prema vladavini prava

Predsednik Turske nudi uznemirujući uvid u to kako bi Tramp mogao da postane autokrata kakav očigledno želi da bude
Pol Krugman
Datum: 02/07/2018

Kako Erdogan pobeđuje: Autoritarni instinkti i prezir prema vladavini prava

AP Photo/Emrah Gurel

Predstavnik antiestablišmenta dolazi na vlast posle spornih izbora. Ispostavlja se da je njegova administracija isto tako korumpirana, ali on izbegava pravosudni sistem i ne samo što uspeva da zaustavi istrage o svojoj korupciji - koje njegove pristalice nazivaju "lovom na veštice" - već i konsoliduje svoju vlast i potkopava institucije ("duboka država") koje bi možda mogle da ograniče njegovu moć.

Da li pričam o Donaldu Trampu? Mogao bih. Ali zapravo govorim o Redžepu Tajipu Erdoganu, predsedniku Turske koji uspeva da se izvuče - i pored očigledne korumpiranosti - politizacijom zakona, i koji nudi uznemirujući uvid u to kako bi Tramp mogao da postane autokrata kakav očigledno želi da bude. To ne treba da iznenađuje jer je Tramp, koji voli diktatore, više puta izražavao divljenje prema Erdoganu i njegovom režimu.

Autoritarni instinkti i prezir prema vladavini prava nisu jedine stvari koje su zajedničke Erdoganu i Trampu. Obojica preziru stručnost. Obojica su se okružili ljudima koji su prepoznatljivi po svojoj neukosti i bizarnim stavovima.

Da li je to bitno? U Sjedinjenim Državama, akcije rastu i ekonomija napreduje. Erdogan predsedava u vreme pravog ekonomskog buma. Investitorima i tržištima izgleda da ne smeta ludilo na vrhu. Činjenica da tvorci ekonomske politike nemaju pojma o čemu pričaju, kao da nema nikakvog uticaja.

Sve do trenutka kada bude imala.

Istina je da je većinu vremena, kvalitet ekonomskog vođstva manje važan nego što ljudi misle. Zaista destruktivne politike poput one koja je Venecuelu gurnula u propast su jedna stvar. Ali standardne politike poput promene poreskog zakona retko imaju dramatične posledice. Prošle godine, Tramp i njegovi saveznici u Kongresu su izdejstvovali poreske olakšice od dve bilijarde dolara. To je prilično velika suma ali je imala mali efekat, dobar ili loš.

Suštinski, dokle god ekonomiju ne drmaju žestoki šokovi, politički stavovi nisu bitni. Neko ko gleda na američki rast poslednjih nekoliko godina i ko ne zna da su izbori u SAD održani 2016. nema razloga da misli da se nešto važno dogodilo.

Ali kada do velikih šokova dođe, kvalitet vođe je onda mnogo važan. A to upravo gledamo u Turskoj.

Usput: čak i ako kvalitet ekonomskog vođstva ima značaja samo tokom krize, pomislili biste da će tržišta razmišljati unapred i inkorporirati rizik loše hendlovanih budućih kriza u cene akcija i obveznica. Nekako se to nikada ne desi.

Ono što dobijamo jesu dugi periodi mira praćeni iznenadnom panikom. Studenti međunarodnih makroekonomija vole da citiraju Dornbušov zakon (nazvan po Rudigeru Dornbušu): "Krizama treba mnogo više vremena da dođu nego što mislite, ali kada dođu, dogode se brže nego što možete da zamislite."

Ono što se dešava u Turskoj je klasična kriza valute i duga. Prvo, nacija postaje popularna kod međunarodnih investitora i nabije pozamašan strani dug - u slučaju Turske duguje se domaćim korporacijama.

Onda, iz kog god razloga, počinje da gubi svoju primamljivost: Trenutno, tržišta koja se tek pojavljuju opterećena su porastom dolara i kamata Sjedinjenih Država. A u tom trenutku samonametnuta kriza postaje moguća. Spoljni faktori uzrokuju gubitak poverenja, što dovodi do pada valute zemlje, ali propadajuća valuta izaziva da domaća vrednost onih stranih dugova eksplodira; pogoršava se ekonomija, što dovodi do daljeg pada poverenja i tako dalje.

U to vreme, kvalitet vođstva odjednom počinje mnogo da znači. Potrebni su vam zvaničnici koji razumeju šta se dešava, koji mogu da smisle odgovor i imaju dovoljno kredibiliteta da im tržišta veruju. Erdoganov režim ništa od toga nema.

Da li je onda previranje u Turskoj uvid u ono šta će se desiti SAD pod Trampom? Ne baš: iako Amerika pozajmljuje iz inostranstva, ona pozajmljuje samo u svojoj valuti, što znači da nije podložna klasičnoj krizi tržišta u usponu.

Ali mnogo stvari može da krene po zlu, poput krize spoljne politike ili trgovinskih ratova, a može se reći da Trampov tim nije spreman ni za jednu od ovih mogućnosti. Možda nikad neće morati da se pozabave nekim ozbiljnim izazovima. Ali šta ako budu morali?

© 2018 The New York Times


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.