SVET DANAS

"Gde ste mučeni i kad?": Suđenje ubicama u Kambodži otkriva traumatizovanu zemlju

Država gde je svako ili preživeli ili bivši ubica
Set Majdans
Datum: 16/12/2018

"Gde ste mučeni i kad?": Suđenje ubicama u Kambodži otkriva traumatizovanu zemlju

Najmanje 1,7 miliona Kambodžanaca umrlo je pod vladavinom Crvenih Kmera. Fotografija: Set Majdans/Njujork tajms

"Gde ste mučeni i kad?"

Bilo je to obično pitanje na suđenju prepunom surovosti i patnje koju su tokom četiri godine brutalne vladavine naneli Crveni Kmeri narodu u Kambodži.

Da li je svedok bičevan, prebijen, davljen u vodi ili plastičnom kesom? Da li mu je mučitelj gurao štap u rane, da li su mu čupali nokte, da li su mu za uši zakačili električne žice?

Da li ga je komandant zatvora Kaing Guek Eav, poznat po nadimku Doik, lično tukao dok nije ostao bez daha ili je stajao po strani, gledao i smejao se, kako su neki drugi svedoci rekli?

Doik je bio prvi optuženi na suđenju Crvenim Kmerima koje su organizovale Ujedinjene nacije i koje sam pokrivao više od deset godina do prošlog meseca i konačnih presuda dvojici vođa genocida.

Oni su bili poslednji preživeli grupe revolucionara odgovornih za smrt najmanje 1,7 miliona Kambodžanaca od 1975. do 1979. pogubljenjem, izgladnjivanjem, prinudnim radom ili bolešću.

Ostavili su drugima, poput Doika, da ih ubijaju. On je bio komandant glavnog zatvora Crvenih Kmera, Tuol Slenga ili S-21, gde je najmanje 14.000 ljudi danima ili nedeljama mučeno pre nego što bi ih poslali – gotovo sve – na pogubljenje.

Bilo je to opasno mesto za rad. Jedna trećina zatvorskog osoblja je pogubljena, ponekad zbog toga što su previše entuzijastično mučili zatvorenike koji bi onda umrli.

Za mene, Doik je simbol hladne, bezlične surovosti pokreta koji je živeo po sloganu "Nema svrhe čuvati te, nije gubitak uništiti te".

Stigao sam u Kambodžu 1996, kada je zemlja bila još uvek u ranama i ožiljcima posle četiri godine masovnih ubistava a onda i decenije građanskog rata kada su se Crveni Kmeri vratili u džunglu.

I ranije sam video traume, ali nikada nisam video traumatizovanu naciju. Redovno sam podsećao sebe da su svi odrasli koje sam sreo preživeli ili bivše ubice koji sada pokušavaju da žive sa onim što su videli ili uradili. Gotovo svi, bili oni preživeli ili ubice, izgubili su članove porodica. U sebi su nosili milione malih svetova patnje.

Posetio sam žrtve nagaznih mina i građanskog rata u vojnoj bolnici, mračnom i sumornom mestu bez struje i vode, gde su me ljudi molili da im nabavim štake.

Drugi obogaljeni i odbačeni, prosili su na pijaci.

U državnoj bolnici sam intervjuisao psihijatra – jednog od retkih koji su preživeli Crvene Kmere – koji je lečio preživele. Nije mogao da se koncentriše. Misli su mu klizile ka njegovim gubicima: detetu, supruzi, roditelju. Ali je insistirao da nije traumatizovan.

Jedna 52-godišnja prodavačica pirinča mi je rekla da ima problema sa crevima i da pada u nesvest kada ode u kupatilo. Rekla mi je da pati od grčeva i da se boji da izađe sama. Zatvorila je oči. "Vidim muškarca kako trči i muškarca kako puca", rekla mi je. "Čujem pucnje. Čujem ljude kako govore: 'O, ubili su ga!' Kao da vidim sliku u glavi." Mnogi sa sličnim sećanjima kažu da ih muče pitanja: Ko nam je ovo uradio i zašto?

Suđenje je trebalo da dâ odgovore na ova pitanja i na njemu je prikupljeno prilično istorijskih podataka. Ali je ceo proces doveo do dubljeg pitanja: Šta pokreće ove ubice i mučitelje? Da li su ljudi poput Doika drugačiji od nas ili mi svi u sebi imamo seme koje nas u odgovarajućim uslovima može pretvoriti u zveri?

"Kako ljudska bića postanu deo projekta masovnog ubistva", pitao je Aleksander Laban Hinton u Man or Monster?, svojoj knjizi o Doiku. "Prelako je okarakterisati te ljude kao sociopate ili psihopate. Morate se pozabaviti njihovom čovečnošću."

Doik je na sudu rekao da je revolucionarno ime uzeo iz dečje priče o poslušnom školarcu koji je želeo da ugodi učiteljima. Rekao je da je pokušao da odbije zadatak u Toul Slengu ali da je, kao poslušan školarac, kada je dobio zadatak pokušao da ga radi korektno.

Ponosno je rekao da je izmislio i usavršio neke od metoda mučenja koje je opisao. Kontrolisao je listu onih koji će biti pogubljeni, uključujući i listu sa imenima 17 dece. Na njoj je stajala njegova instrukcija: "Ubijte ih sve."

Stručnjak za istoriju Kambodže Dejvid Čendler bavio se pitanjem odgovornosti u svojoj knjizi Voices from S-21 i zaključio je da "da bismo našli izvor zla koje se svakodnevno sprovodilo u S-21, ne treba da tražimo dalje od nas samih".

Lako je zamisliti, dok je stajao u sudu, da je Doik čovek koji može da komanduje institucijom koja je posvećena mučenju. Za njega, sud nije ništa. Od siline njegove ličnosti svi drugi su delovali manje.

Ponekad je ispravljao svedoke ili advokate koji bi pogrešili sa brojem strane ili referencom. Jednom prilikom, sudija mu je rekao da smeh nije prikladan odgovor na pitanje.

Bio sam fasciniran tim kompleksnim, surovim čovekom koji je tako opipljivo otelotvorio pitanje iz naslova Hintonove knjige: čovek ili čudovište?

Nisam želeo da imam nikakve veze sa tim nasmejanim mučiteljem.

Danima sam ga posmatrao kroz staklo otporno na metke koje je odvajalo gledaoce od suda. I izgleda da je i Doik mene primetio.

Tokom pauze u svedočenju, približio sam se staklenom zidu a on se okrenuo i pogledao me. Mahnuo mi je.

Bez razmišljanja, mahnuo sam i ja njemu.

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 13. decembra. Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.