LIČNOSTI

Franko Trinkale je ostao bez teksta: Život u pesmi sicilijanskog "kantastorija"

Trinkale je počeo da peva kao dečak, kada je bio šegrt kod lokalnog berberina. "Naučio sam četiri akorda na gitari i ta četiri akorda su ostala"
Elizabeta Povoledo
Datum: 20/11/2018

Franko Trinkale je ostao bez teksta: Život u pesmi sicilijanskog "kantastorija"

Franku Trinkalu, jednom od sicilijanskih "kantastorija" ili "pevača priča", priznanje je odao njegov rodni grad Militelo. Fotografija: Nadija Šira Koen za Njujork tajms

MILITELO, Sicilija – Prvi put u životu, Franko Trinkale je bio bez teksta. Čovek koji je 60 godina izbacivao pesmu za pesmu o eksploataciji radnika, nejednakosti i političkim i kriminalnim dešavanjima u Italiji u vreme društvenih pobuna, jedva da je mogao da šapuće.

"Izgubio sam glas", rekao je okupljenima koji su došli u gradsku većnicu Militela, njegovog rodnog grada na Siciliji, da mu ukažu poštovanje.

Osamdesettrogodišnji Trinkale je u Militelo stigao za oktobarsko otvaranje izložbe posvećene njegovoj karijeri jednog od poslednjih tradicionalnih "kantastorija" (pevača priča) Sicilije, pevača koji kroz pesmu prepričavaju neke događaje.

Trinkale je mikrofon povezao sa pojačalom, počeo pesmu i njegov snažni tenor je ispunio dvoranu.

Balada je bila priča o samoubilačkom napadu na sedište italijanske vojne policije u Nasriji, u Irak 2003, kada je 18 Italijana i devet iračkih civila poginulo.

Tom prilikom, Trinkale nije koristio trikove svog zanata: gitaru i veliko platno koje obično koriste kantastoriji Sicilije, gde je nacrtan strip koj ilustruje njihove priče.

Izložba u gradskoj skupštini prepuna je ovih panela, živopisnih opisa tradicije kantastorije. Neke je radio Trinkale a druge profesionalni umetnici i ova platna često imaju ironičan pogled na noviju italijansku istoriju, filtriran kroz njegove levičarske stavove i veliko srce.

Tu su prizori masovne migracije sa siromašnog juga na industrijski sever Italije i štrajkovi radnika koji su usledili; priče o mafiji u ovom regionu; i niz političkih figura iz novije istorije, od sedmostrukog premijera Đulija Andreotija koji je umro 2013. do medijskog mogula koji je postao političar Silvija Berluskonija, koji je česta meta Trinkaleovog podbadanja.

Berluskonijevi advokati su jednom prilikom rekli da njihov klijent, protiv koga je podnet niz optužbi, nikada neće dobiti fer suđenje zbog Trinkaleovih pesama koje redovno izvodi sa svog tradicionalnog mesta ispred Milanske katedrale.

"Trinkale je kantastoriju preveo u modernu eru. Transformisao je tu umetnost", rekao je Klaudio Kikoli, urednik lista o kantastoriju.

Tradicionalni kantastorije se bavi folklornim temama i satima može da se peva, kaže. Trinkale je obrađivao teme od terorizma do fudbalske zvezde Maradone u pesmama koje traju tri do četiri minuta.

Trinkale je počeo da peva kao dečak, kada je bio šegrt kod lokalnog berberina. "Naučio sam četiri akorda na gitari i ta četiri akorda su ostala", rekao je on.

"Kada sam bio mali, iskradao bih se iz berbernice i odlazio da otvorenih usta slušam kanstarorije. Oni bi stali na stolicu kako bi bili vidljiviji. Nisu imali mikrofon, samo gitaru i svi ljudi su ih slušali. Tada sam shvatio da tako želim da pevam. Izgleda da sam pomalo egzibicionista", rekao je on.

Trinkale se 1957. preselio u Milano kako bi poboljšao svoju finansijsku situaciju. Situacija mu se znatno poboljšala kada je počeo da peva ispred fabrika u milanskim predgrađima gde su živele i radile hiljade migranata sa juga Italije.

Trinkale im je pevao o njihovim rodnim gradovima, njihovim nadama i propalim snovima i frustracijama dok su okupirali fabrike i zahtevali bolje radne uslove.

Na izložbi je sa ljubavlju pomazio gitaru koju su mu 1968. dali radnici Alfa Romeo fabrike u Arezeu. "Bio sam glas radnika", kaže.

Sa slavom su krenula i putovanja: u Sovjetski Savez gde je pevao na festivalima koji su slavili proletarijat (jedno vreme je bio član Komunističke partije Italije ali je prekinuo odnose sa njima) i u Sjedinjene Države gde je učestvovao na okupljanjima italijanskih emigranata.

Desetak godina bi svakodnevno stajao na Pjaca del Duomo u Milanu, ispred katedrale. Grad mu je 2010. dao najvišu počast, "Ambrogino d'Oro".

Trinkale je poslednjih godina usporio, mada ne svojom voljom. Milano je nedavno promenio zakon o uličnim umetnicima i Trinkale je zbog niza birokratskih prepreka morao da se skloni sa trga.

Sicilijanska provincija Katanija je 2006. kupila arhivu Trinkaleovih pesama, panela, plakata, trofeja, nagrada i dokumentaraca. Ali obećani muzej nikada nije otvoren. ("Stvari su mi hibernirale u Kataniji", progunđao je Trinkale.) Ove godine, gradonačelnik Militela Đovani Burtone je kolekciju dobio na pet godina i nada se da će od nje napraviti turističku atrakciju.

"Kada je nastupio poslednji put u Militelu prošle godine, izveo je nekoliko novih balada", rekao je Burtone. "On nikada ne prestaje."

© 2018 The New York Times

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 15. novembra.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.