SVET DANAS

Da li je u interaktivnosti budućnost televizije

Vrati se, uradi nešto drugačije, dođi do drugačijeg ishoda. Ponovi isto što si uradio i dobićeš isti ishod
Piše: Džejms Ponivozik / The New York Times International Report
Datum: 28/02/2019

Da li je u interaktivnosti budućnost televizije

"Bandersnatch" je ubedio publiku da nudi više mogućnosti od svih drugih priča. Fion Vajthed kao Stefan

Protekla godina završila se TV filmom koji je imao više krajeva. Ova godina počela je godišnjicom TV serije koja nas je ostavila bez ikakvog kraja.

"Bandersnatch", nova interaktivna – epizoda? film? igrica? – franšize "Black Mirror" na Netfliksu, i "Sopranovi", koja je pre dvadeset godina počela da se prikazuje 10. januara, predstavljaju izdanke dve potpuno drugačije televizijske epohe. Prva dopušta gledaocu da određuje pravac kretanja priče, dok je druga delo tvorca koji se odupirao podilaženju publici i završio seriju ogromnim znakom pitanja.

Međutim, ma koliko ove dve stvari bile različite, na neki čudan način savršeno su komplementarne. Svaka je primer tenzije između dva načina posmatranja fikcije. Da li je priča slagalica koju treba sklopiti ili misterija koja treba da nas kopka?

"Bandersnatch", koji je premijerno prikazan 28. decembra, pun je trikova. Omogućava vam da kontrolišete Stefana (Fion Vajthed), dizajnera video-igrica, koji 1984. godine stvara sopstvenu igru u kojoj sami birate put. Dok gledate film i birate u kojem će se pravcu priča kretati, učite kako da upravljate kodovima. Možete da ubijete svog oca, ali i ne morate. A nakon što pređete kraj – većina krajeva je nesrećna – možete da sve uradite iz početka. Najveći trik koji "Bandersnatch" ima u rukavu jeste pokušaj da ubedi gledaoca da nudi više mogućnosti nego bilo koja druga priča. Istina je, međutim, da ih je manje nego igde drugde. Svaka priča je puna tačaka u kojima su likovi mogli da izaberu drugačiji put i priča bi se odvijala drugačije. U linearnoj priči, nikada ne znate šta je sve moglo biti i zato su mogućnosti beskrajne. Činjenica da možete ići napred i nikada ne biti do kraja sigurni šta je moglo da se desi, deo je onoga što priči daje dirljivost i pronicljivost.

Isto važi i u životu. Živeti sa žaljenjem je razlog što su nastale spiritualne prakse učenja kako da pustimo prošlost i prihvatimo sadašnji trenutak. Ali taj trenutak može biti nedovoljan. Može da začikava mišlju o boljem trenutku, negde na alternativnoj liniji stvarnosti. Želite da sve uradite iz početka. Želite da znate šta je moglo da se desi. Upravo je to ideja koja stoji u temelju priča kao što je "Dan mrmota".

"Bandersnatch" bukvalizuje tu ideju: vrati se, uradi nešto drugačije, dođi do drugačijeg ishoda. Ponovi isto što si uradio i dobićeš isti ishod.

U avanturi u kojoj sami biramo put postoji jedna egocentrična zabluda: da smo sami, da mi sami, a nas predstavlja glavni junak, imamo sposobnost da menjamo sopstvene odluke. Sve drugo je automatsko i odgovara na zadati input već određenim autputom. To je fikcija samo po sebi. Možete da donesete drugačiju odluku ukoliko ponovo proživite scenu iz svog života. Ali isto tako bi to mogao vaš ljubavnik, šef, pas. Ako samo mi reagujemo drugačije, to ne garantuje određeni ishod.

"Bandersnatch" je nesvestan ograničenja interaktivnog ispredanja priče. Stefan pravi najuspešniju verziju svoje igrice i objašnjava svoju tajnu: "Pokušavao sam da igraču dam previše mogućnosti", kaže on svom terapeutu. "Oni sada imaju iluziju slobodne volje, ali zapravo sam ja taj koji odlučuje o kraju."

"Bandersnatch" može biti zabavan, ukoliko vas intrigira ta struktura slagalice, ali i nije neka priča. To je uglavnom zato što je zaplet neinspirativan; Stefan je neshvaćeni genije sa dubokom traumom (smrt njegove majke). Još važnije, Stefan nije neki lik zato što i ne može da bude – on je sredstvo. Vi donosite odluke na koje nikako ne utiču njegove želje ili to ko je on zapravo. To ne daje ni približan osećaj onome kad stignete do kraja priče i shvatite da od vas jedino zavisi "Šta sad?".

Većina ljudi mrzi kada ne zna odgovor na to pitanje. Kao dokaz imamo povratak "Sopranovih" i, sa njima, raspravu o famoznoj poslednjoj sceni u kojoj Toni Soprano sedi sa svojom porodicom u restoranu.

Debatu dodatno raspiruju reči jednog od tvoraca serije, Dejvida Čejsa, u novoj knjizi The Sopranos Sessions u kojoj on o poslednjim trenucima serije priča kao o "onoj sceni smrti". I ne shvata šta je rekao, dok jedan od sagovornika to ne istakne, kada Čejs opsuje i kaže da je mislio na prvobitnu ideju za kraj serije koja je podrazumevala da Toni umre na sastanku sa drugim mafijašem.

Da li je Čejs otkrio nešto? Ili je jednostavno dodao još jedan sloj onoga "šta je moglo da bude", pre nego što nas vrati na status kvo? Nije ni važno. Kada je Čejs završio seriju, ona je postala vlasništvo svih nas.

Za mene bi, da je Toni umro, to bio baš loš potez. Bio bi to tako tipičan kraj serije koja je bila sve osim tipična. Ali ne znam ništa više od vas. Kraj nas ostavlja da se pitamo kakvom smo se kraju nadali i zašto.

Za takvu vrstu fikcije postoji reč: interaktivna.

© 2019 The New York Times


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.