UMETNOST I DIZAJN

Bila je to kulturna revolucija: Priča o Velvet Undergroundu

Nedisciplinovana izložba o sasvim nedisciplinovanom bendu
Endru Čou
Datum: 01/12/2018

Bila je to kulturna revolucija: Priča o Velvet Undergroundu

Džon Kejl na izložbi o njegovom bendu Velvet Undergound. Fotografija: Rebeka Smajn za Njujork tajms

Džon Kejl nije dugo bio sa Velvet Undergroundom. Četiri godine nakon što je osnovao bend 1964, Lu Rid ga je najurio.

"Bila je to nedisciplinovana umetnost", rekao je on dok je posmatrao "The Velvet Underground Experience", izložbu o uticajnoj rok grupi, otvorenu ovog meseca u Njujorku.

"Bila je i veoma energična i frivolna i prijatna."

Izložba na dva sprata i 1.100 m2 konačno je stigla u rodni grad benda posle Pariza gde ju je videlo 65.000 ljudi.

Poput benda, izložba je bez previše pravila, neorganizovana je, sa snimljenim materijalom koji se nadmeće za pažnju sa pornografskim snimcima i kaleidoskopskim posterima.

Crnobeli snimci prelaze preko ekrana, vojsoveri ozbiljnog tona nestaju pod zvucima snimljenih koncerata i vizuelnim omažima režiserima, slikarima i klasičnim kompozitorima.

Kejl je jedini preživeli član iz originalne postavke benda (bubnjarka Morin Taker došla je u grupu osam meseci kasnije). Šetao je kroz postavku, stajao ispred displeja koji bi mu vraćali neka sećanja. “Ovo je ponekad baš kao udarac u stomak”, rekao je.

Veći deo izložbe fokusiran je na Njujork. Počinje sa problematičnim detinjstvima osnivača – Rida, koji je odrastao na Long Ajlendu, i Kejla, koji je prve godine proveo u Velsu.

U galeriji, Kejl se mršti na snimak sebe kao tinejdžera sa zalizanom kosom kako svira klavir u džez bendu.

Bio sam prestrašen”, kaže on. “Ali ono što se desilo bilo je još strašnije. I bilo je sjajno.”

Crnobele fotografije "Village Voice" fotografa Freda Mekdare prekrivaju jedan zid i prikazuju proteste protiv rata u Vijetnamu i smeli eksperimentalizam kreativnih prostora kao što su "La MaMa" i "Filmmakers' Cinemathique".

Na ovakvom plotdnom tlu su se Lejl i Rid sreli i počeli da stvaraju muziku, razvivši sonično disonantne i lirski sirove pesme poput "Heroin" i "I'm Waiting for the Man". (“Bio je u vrlo krhkom stanju”, kaže Kejl kada opisuje Rida u tinejdžerskim godinama.)

Kejl se trenutak duže zadržao pored fotografije Marlona Branda i Džejmsa Boldvina kako se rukuju.

"Portreti na zidu su portreti neke vrste kulturne revolucije", rekao je Kejl. “Svako je imao kameru od osam milimetara ili možda onu od 16 milimetara. Snimali bi jedan dan, a već sutradan bi neko stavio čaršaf i prikazivao to na platnu.”

Bend je zapao za oko Endiju Vorholu koji je postao njihov menadžer i uključio je grupu i njihovu zastrašujuću estetiku u svoje multimedijalne događaje.

"Obraćali smo se nečem dubokom i unutrašnjem, o heroinu i drogama i ljudima koji se povređuju", rekao je Kejl.

Vorhol je 1965. u bend uključio i nemačku pevačicu Niko i poslao ih na turneju pod nazivom "The Exploding Plastic Inevitable". Kejl se nasmejao na fotografiju na kojoj Niko vozi bend u izudaranom "vinebago" kombiju.

Otišavši iz grupe Kejl je postao uspešan tekstopisac i producent. Trenutno snima album koji bi trebalo da se pojavi 2019.

Kaže da je današnji Njujork senka onoga koji je pokretao muziku Velvet Undergrounda.

"Pomalo je čudno. Kao da gledam repliku", rekao je on. "Šezdesetih mi nije smetalo što je toliko turoban. To nas je hranilo i gurnulo da nešto zaista uradimo."

© 2018 The New York Times


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.