SVET DANAS

Autobuska stanica u Teksasu: Ostrvo Elis 21. veka

Na hiljade ljudi koji beže od siromaštva i nasilja Centralne Amerike stižu u SAD
Meni Fernandez, Mičel Friman, Ilana Panič Linsman i Sara Almuhtar
Datum: 21/09/2018

Autobuska stanica u Teksasu: Ostrvo Elis 21. veka

Posle opasnog pešačenja i pritvora, migranti čekaju na autobuskoj stanici u Mekalenu, Teksas. Fotografija: Ilana Panič Linsman za Njujork tajms

MEKALEN, Teksas – Za hiljade imigranata bez dokumenata u istočnom Teksasu, prepuna autobuska stanica u centru Mekalena postala je novo ostrvo Elis. Danima čekaju u redovima, nedavno pušteni iz pritvora tolikom brzinom da nisu stigli da ušniraju cipele. Drže torbe koje su im dale lokalne vlasti čvrsto uza sebe a decu još čvršće.

Poput ostrva Elis, istorijskog imigrantskog prolaza u Njujoršku luku, autobuska stanica je ulazna i izlazna tačka višemesečnog putovanja migranata do jugozapadne granice SAD i dalje.

Ali, za razliku od ostrva Elis, svi imigranti koji prođu kroz teksaski terminal – mladi, stari, bolesni, zdravi – bili su zatvoreni kada su došli u Sjedinjene Države.

Većina imigranata koji dolaze do granice pobegli su iz svojih domova u Centralnoj Americi i putovali su kroz Meksiko. Dok neki uđu u SAD preko Kalifornije ili Arizone, većina pređe Rio Grande u Teksasu a onda se ili predaju ili ih uhvate agenti granične patrole.

Zatvaraju ih u federalne ustanove u Mekalenu i drugim gradovima južnog Teksasa, a onda puštaju.

Vladini autobusi mnoge od njih dovezu do stanice u centru grada. Čekaju u redovima ispred, unutra dobijaju autobusku kartu i onda odlaze do obližnjeg centra za imigrante kojim upravlja katolička humanitarna organizacija. Kasnije se ukrcavaju na autobuse za druge gradove u zemlji gde će se pridružiti rođacima koji već žive u SAD.

Hiljade ljudi svakodnevno stižu do američke granice. Neki beže pred nasiljem, siromaštvom i bandama u rodnim zemljama. Većina je iz Gvatemale, Hondurasa i Salvadora, nekih od najsiromašnijih i haotičnijih zemalja na svetu.

"U našoj zemlji je ekonomija u tako lošem stanju da ne može da se živi", rekla je jedna 36-godišnja majka koja je sa četvoro dece krenula iz Olanča u Hondurasu i za 33 dana prešla 3.200 kilometara.

"Videli smo druge kako ovde uspevaju, pa smo odlučili da pokušamo. To je plan imigranata – doći ovde i promeniti se nabolje, zar ne?"

Nedavno je oko 125 imigranata bez dokumenata pušteno iz pritvora i dovezeno do stanice.

Četiri autobusa su ih ostavljala u grupama od tridesetak ljudi od kasnog jutra do ranog popodneva. Stajali su u redu ispred sporednog ulaza u stanicu.

Neki su čvrsto stezali plave kutije koje su dobili od vlasti po puštanju. U njima su punjači za GPS monitore koje moraju da nose na članku. Neki od njih se polako kreću jer nemaju pertle. Dok su bili u pritvoru, pertle su im konfiskovane jer se smatraju predmetom opasnim po zdravlje i vraćene su im kada su ih pustili.

Većina njih je u pritvoru bila svega nekoliko dana, mahom zbog toga jer nemaju krivični dosije. Nanogice treba da prate njihovo kretanje i da ih spreče da pobegnu dok imigracioni sudovi procesuiraju njihove slučajeve. Neki su podneli zahteve za azil jer se plaše progona u rodnim zemljama.

Huana Suzana Orosko Gomez (21) stajala je ispred autobuske stanice držeći trogodišnju ćerku u rukama. Opisala je putovanje iz Gvatemale koje bi bilo neverovatno da nije toliko uobičajeno za ljude u redu. "Prešli smo planinu do granice."

Ona i drugi okupili su se ispred autobuske stanice. Neki su rizikovali živote kako bi ovde došli, plativši hiljade dolara krijumčarima poznatim pod nadimkom „kojoti“ da ih prevezu, ili su sami krenuli na put. Stotine tela je proteklih godina pronađeno u pustinji južnog Teksasa severno od autobuske stanice – migranti koji su umrli od dehidracije, toplotnog udara ili hipotermije.

Mnogi su pušteni iz mesta koje su nazvali La Hielera – Hladnjača. Tako zovu centar za procesuiranje granične policije u Mekalenu, poznat po ledenim uslovima.

Svim imigrantima na autobuskoj stanici pomaže Katolička humanitarna organizacija doline Rio Grandea, koja vodi imigrantski centar udaljen nekoliko blokova. Njihovi volonteri pomažu migrantima da nabave autobuske karte i odvode ih do centra gde mogu nešto da pojedu, odmore se, pozovu rodbinu, dobiju novu odeću – sve besplatno.

Bez pomoći tog centra i ad hok sistema koji je uspostavljen, scena ispred autobuske stanice bila bi konfuzna i haotična. Broj od oko 125 migranata koji su tog dana ostavljeni ispred stanice je uobičajen. Od 2014, centar je pomogao gotovo 100.000 migranata.

Za gotovo sve njih njihov imigrantski status nije bio siguran. Ali su spremni za sve što ih čeka. "Želim da radim u Majamiju", kaže 27-godišnji Gerardo Mendoza iz Hondurasa. "Želim da igram fudbal u školi", kaže 16-godišnji Antoni iz Gvatemale.

"Ovo je prelepo", rekao je Nelson (35) iz Hondurasa. "Da li su cele Sjedinjene Države ovakve?"

© 2018 The New York Times


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.