Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

In memoriam

"Zvaću te na svaku predstavu koju budem igrao": Oproštajno pismo Sergeja Trifunovića drugu sa klase

"A ti, ako budeš slobodan i raspoložen, ako budeš mogao i hteo, ti dođi. Kako se već budeš osećao, bez presije. I da: zaista bih voleo da me baš ti sačekaš tamo, kad dođe moj čas. Niko drugi. Prvo ti. Ako budeš mogao i hteo, naravno. I znaš šta, Lobanja: srušićemo i to pravilo, dići ćemo lestvicu - srešćemo se mlađi. Puno, puno mlađi..."
Piše Sergej Trifunović
Datum: 17/02/2018

"Zvaću te na svaku predstavu koju budem igrao": Oproštajno pismo Sergeja Trifunovića drugu sa klase

Jedina fotografija na kojoj su Sergej i Nebojša, sa studentskih protesta protiv Miloševića

25. jun, 1990. Bife FDU. Upoznajem ljude koji su sa mnom u užem izboru na akademiji, nas 14. Tu smo dakle, mi odabrani.

Dvadeset dana pre toga:

izbacuju me iz srednje škole pred kraj druge godine,

upisujem vanredno,

polažem celu drugu godinu, svih 13 predmeta za 4 dana vanrednog ispitnog roka,

spremam prijemni (monolog, recitacija, monolog, dve imitacije)

uzimam dokumenta, sedam na voz i bežim iz Užica za Beograd na prijemni na FDU.

Ali to je tema nekog drugog, kung-fu filma.

 

Nije Glogovac čovek za minut ćutanja, to je čovek za deset minuta aplauza. I toliko je trajao taj aplauz njemu to veče u Zvezdara teatru

 

Uzbuđen sam jer tamo, naravno, očekujem da ću naći sebi srodne nemirne duhove koje provincija šutira u guzicu, talentovane avanturiste kojima je i svet mali. Prolazak u uži izbor za mene se nije dovodio u pitanje. Kao i sam upis na Akademiju, da se razumemo. S ove distance, prilično nadobudno za nekog klinca od 17 godina. Srećom, ni tu nisam bio sam. U uži izbor prolazi nas 14, čini mi se samo njih par iz Beograda, ostali uglavnom Valjevo, Pančevo, Sisak, Sremska Mitrovica, Nikšić, Kruševac, Niš, one moje srodne duše, za koje sam duboko verovao da postoje po pripizdinama od Vardara pa do Triglava. No svi su nekako stegnuti, uplašeni, odmeravamo se, od jutra do mraka trudimo se da udovoljimo zahtevnim i velikim profesorima ove monumentalne ustanove koja će nam svima promeniti živote nabolje.

U toj gomilici goluždravaca, tražeći tu srodnu dušu, odmah se povežem sa jednim čičkavim crnomanjastim likom iz Pančeva. Studirao psihologiju dve godine, ćale mu je prota, majka iz Nevesinja, kao i moja poreklom. Brz, duhovit, prešarmantan, sitne pronicljive okice koje nekako postanu nevidljive kad mu se celo lice razvuče u osmeh, pa se i one tako nevidljive smeše. Taj, čini mi se, takođe nema dilemu oko svog prijema u ovu ustanovu snova, i krije svoje čelično samopouzdanje da ne bi smetao tuđim strahovima. Divno, nisam sam. Prećutni sporazum o drugarstvu pada nekako odmah. Nakon pet dana celodnevnog ispitivanja potencijalnih novih studenata ide onaj najbolniji deo, pun jezive neizvesnosti: neko će morati da otpadne.

Sedimo dole, u mraku bifea, pušimo, tu i tamo neko prolomi napetu tišinu, napolju je već uveliko mrak lepljivog letnjeg dana, gore na hodniku gde treba da okače konačne rezultate, promiču senke. Trzamo se na svaku. Konačno, izađe mlađahna ženska osoba i objavi sa vrha stepeništa: "Rezultati su na oglasnoj tabli!" Nastaje stampedo. Za stolom ostajemo samo ja i moj novi prijatelj, stariji neke tri godine od mene. Pogledamo se i kažemo u isto vreme: "Završimo pljugu..." smeh. Gore vriska i cika. Što od oduševljenja, što od bola i razočaranja. Završavamo šmekerski lagano tih 5-6 dimova, pogledamo se opet, bacimo kosku i kažemo, opet u isto vreme: "Ajmo."

 

U gomilici goluždravaca, tražeći tu srodnu dušu, odmah se povežem sa jednim čičkavim crnomanjastim likom iz Pančeva. Studirao psihologiju dve godine, ćale mu je prota, majka iz Nevesinja, kao i moja poreklom. Brz, duhovit, prešarmantan

 

Dolazimo do oglasne table. Devet kandidata. Vidimo njegovo ime na drugom mestu, moje na četvrtom. Mission accomplished. Opet koska i snažan zagrljaj. Lepa i vrlo talentovana I. N., iz Beograda, ne nalazi svoje ime na spisku. Vrlo tiho i hladno, za sebe, kaže: "Ja ću da se ubijem." Okreće se i izleće sa Akademije. Nas dvojica se pogledamo i trk za njom. Stigli smo je jedva dole kod ulice.

Iskusni student psihologije i psiholog naturščik praktikuju svoj life coaching. Student psihologije koji je upravo upisao glumu očigledno zna sa ženama. Gledam ga, slušam i mislim se kako je njegov razoružavajući šarm mnogo jači i ubedljiviji nego sve što je mogao naučiti za te dve godine na Filozofskom. Ja statiram u kukuruzu i hvatam pokoju loptu koja se odbija od obruča. Mnogo suza i više desetina minuta kasnije, I. N. nekako pomirena seda u 67-icu i odlazi kući. Čini mi se, čak i nasmejana. Nas dvojica se pogledasmo još zadovoljniji: svašta smo odradili danas. Upisali glumu, možda i spasli neki život.

 

Foto Profimedia
Foto Profimedia

 

Sretao sam je kasnije, završila je svetsku književnost. Uvek pomislim: good job, Glogovac.

U sledećim danima, ta centralna ličnost naše devetočlane klase, otkrivala je sloj po sloj svoje zamamne ličnosti unedogled, kao da im nije bilo kraja i svaki je bio uzbudljiviji i misteriozniji od prethodnog: neprejebivi igrač bilijara koji ima bilijarski tak iznad kreveta svoje spavaće sobe u Pančevu kraj ogromnog postera Džeka Nikolsona, koji je partije završavao sa smirenošću i snajperskom preciznošću profesionalnog ubice i Majkla Džordana. Pronicljivi i do srži bezobrazan karakter koji kada bi vam zalepio dijagnozu ili presek situacije, mogli biste samo da ućutite ili se iznesete iz prostorije. Srčani fajter koji bi bez problema mogao da se zaleti na njih 20. Beskompromisni glasnogovornik svake situacije koji bi vam odmah skresao istinu u lice i betonirao je tu i odmah. Imali ste pravo samo da se ljutite. Pritom, sa rečima je bio toliko vešt u maloj jedinici vremena, da je bukvalno bio knjiški primer da suština bez forme ne dobacuje daleko.

 

Nas dvojica se pogledasmo još zadovoljniji: svašta smo odradili danas. Upisali glumu, možda i spasli neki život. Sretao sam tu devojku koju smo tešili kasnije, završila je svetsku književnost. Uvek pomislim: good job, Glogovac

 

 

Najduhovitiji i najinteligentniji lik koga ste ikad videli, onaj pored koga su svi hteli da budu, onaj pored koga se uvek valjate po podu od smeha i smejete se i sutradan forama od sinoć. O ženama da ne pričam. Onaj pored koga se osećate bitnijim i jačim. U svim vežbama na prvoj godini glume, koje su ogoljavanje i otkrivanje sebe samog, takozvano: "ja u datim okolnostima", dok smo se mi ostali gubili i nalazili, propadali i dizali, taj čičkavi se praćakao kao u punoj kadi koju je lično napunio i vodu podesio po temperaturi koja mu je savršeno odgovarala. Činilo se da možeš da ga baciš bilo gde i on bi svaku okolnost podredio sebi i okrenuo je u svoju korist. Činilo se da je to mačka kakvu nikada niste videli.

Pošto nismo smeli da se bavimo glumom nigde van Akademije prve dve godine, otišli smo klasno kolektivno u Pančevo, da odgledamo predstavu amaterskog pozorišta "Mušica" po Rucanteovom tekstu, u kome je on igrao glavnu ulogu. Bio je to neki zvanični oproštaj sa amaterizmom. Amaterizmom...??! Ono što smo tamo videli to veče, ostavilo je impresiju u nama kao, verujem, u svakom gledaocu "Radovana III" ili "Kralja Ibija". Predstave se i ne sećam, ali to što smo videli od nesvršenog studenta psihologije bilo je nešto o čemu sam noćima razmišljao.

Naš klasni kolega Boris Pingović se usred njegovih beskrajnih bravura u jednom trenutku uhvatio obema rukama za glavu i prošaputao: "Bože, šta ja tražim na glumi..." Pisac ovih redova, inače sin glumca, odrastao na daskama od svoje osme godine života, trostruki prvak Srbije u recitovanju, dobio je večni kompleks i video kako neko diže lestvicu visoko, na četrnaesti sprat, a on je u prizemlju. I nema lifta. Ne zna ni gde je stepenište. Sve ono što se dalje moglo videti u našem glumačkom i ljudskom odrastanju i sazrevanju u toj "staklenoj bašti" kako je umeo da kaže naš profesor Vlada Jevtović, bilo je za pamćenje.

 

Naš klasni kolega Boris Pingović se usred njegovih beskrajnih bravura u jednom trenutku uhvatio obema rukama za glavu i prošaputao: "Bože, šta ja tražim na glumi..."


Oprostite mi svi fanovi Nebojše Glogovca - Zorana Radmilovića našeg doba - gledali ste "Ubistvo s predumišljajem", "Kengura", "Klopku", "Ustav Republike Hrvatske", predstave "Hadersfild", "Razbijeni krčag" i "Bure baruta", ali najbolje niste videli: Čehovljevu "Prosidbu", Šekspirov "Nenagrađeni ljubavni trud", Rucanteovu "Mušicu", i kunem se, najboljeg "Magbeta" ikada. Nepotrebno je da kažem kako sam upijao svaki njegov gest u tim godinama, trudio se da uhvatim taj nevidljivi i nedokučivi način razmišljanja, učio od njega i vrlo svesno ga imitirao. Imao sam priliku koju retko koji glumac na svetu ima, da imam svog glumačkog idola tu pored sebe, na svojoj klasi. Glumca od koga sam najviše naučio.

Vreme koje je dolazilo donelo nam je svašta. Sve ću to u skladu sa svojom ljubomorom i lepim vaspitanjem sačuvati za sebe, jer mi smo porodica i makar razmenili 15 rečenica u osam godina, porodične stvari ostaju samo u kući i ne iznose se napolje pred svetinu. I kakvi nam god lični odnosi u datom momentu bili, čuvali smo se pred drugima i nismo dali na ovog drugog. To je valjda bezuslovna ljubav i poštovanje.

 

 

U vremenu koje je dolazilo, on je i dalje bio jedini naš glumac koji je nekom svojom ulogom mogao da mi priušti besanu noć. Kad sam iz "Stupice" posle "Hadersfilda" došao kući, šetkao sam se i pušio do 5 ujutru. Opet je lestvica dignuta. Šta je moja sledeća uloga? Hoću li moći da napravim nešto barem približno ovako upečatljivo, duboko i snažno? Kada je otišao Fasbinder, Hana Šigula je zavapila: "Ko će sad od nas tražiti više?!" On je taj koji me je terao da tražim od sebe preko granica, da kopam dublje i jače, samim svojim postojanjem na sceni. Pada mi na pamet rečenica Medžika Džonsona (bez ikakve namere o bilo kakvom poređenju): "Igrao sam svoju košarku, kako sam najbolje znao i umeo. Ali sam uvek sa puno pažnje gledao šta radi Leri Bird. I koliko god sam mislio da napredujem, bio sam vrlo svestan da tamo negde, u polumraku neke sale u Bostonu, Leri vežba..."

 

Imao sam priliku koju retko koji glumac na svetu ima, da imam svog glumačkog idola tu pored sebe, na svojoj klasi. Glumca od koga sam najviše naučio

 

Poslednji slučajni susret pre samo par meseci, ispred Železničke stanice: ja na svojoj plavoj vespi, sunčan i lep dan, naravno koji će mi kaciga, pored mene staje neki motor s moćnijom kubikažom, lik s kacigom diže vizir i kaže: "Gde je kaciga, Trifunoviću?" - "Imaš odličnu radnju na Novom Beogradu, veliki izbor", kažem ja u maniru bezobraznog Glogovca, kako me je i učio. On skida kacigu, ja ga prepoznajem i prasnemo u smeh. Pali se zeleno. "Aj, budi dobar", kaže on i posle mnogo godina vidim taj osmeh, miran i sladak, onaj kad okice postanu nevidljive i celo lice se smeši. "Ljubim te! Ljubi Sunčicu", dovikujem ja i svako opali po gasu na svoju stranu.

Naravno, na kratkom putu do pozorišta, razmišljam o njemu. Kako ga dugo nisam video srećnijeg i zadovoljnijeg. Pomislim odjednom kako sam hteo da siđem s motora i da ga zagrlim. Onda se začudim toj svojoj pomisli. Ajde, ne patetiši, srešćemo se.

Desetak dana pre toga, drugarica mi pošalje fotku koju je uslikala u vreme onih velikih protesta protiv Miloševića, kad je Beograd bio svet. Gledaj šta sam iskopala kod majke, kaže. Ukapiram da je to jedina fotografija nas dvojice. Imamo grupnih fotografija, iz predstava, filmova, sa klase, ali ovo je jedina fotografija na kojoj smo nas dvojica. Pošaljem mu je odmah. Gledaj reko' ovo: duet šiptarski terorista i sirijski izbeglica. Vidim da je dobio, ništa ne odgovara. Posle par dana stiže mi poruka: "Pošalji mi, molim te, opet onu fotografiju, beba se igrala telefonom i izgleda izbrisala."

 

Naša profesorka psihologije, predivna Tijana Mandić, napisala mi je: "Gledala sam vas kako odrastate, rastete u velike glumce. Otišao je veliki talenat s njim. Zato ti sada moraš da glumiš i za njega i za sve nas koji smo gladni kulture u ovoj zemlji." Učiniću sve da te ne izneverim

 

Ne znam šta sam sve osetio poslednjih dana. Sve je bilo jebeno brzo, u maniru njegovog života, vozača koji je uspeo četiri puta da upravljajući volanom, okrene automobil na krov. U tom redu plača, smeha i opet plača i smeha, osetio sam da sam ostao sam. Bilo mi je žao što nismo parkirali motore i zagrlili se. Što nismo stigli da se ispričamo. Setio sam se predstave Bitef teatra "Ziggy Stardust" iz devedesetih: u jednoj sceni, Mark Bolan koji je sasvim sigurno bio najtalentovaniji predstavnik svoje generacije kojoj je pripadao i Dejvid Bouvi, gine u saobraćajnoj nesreći. To na sceni naravno ne vidimo. Vidimo Bolana koji posle svirke, skida gitaru, i pre nego što izađe sa scene, spusti nežno ruku na Bouvijevo rame i kaže: "Dalje ćeš morati sam..."

 

 

Bolelo me je što nisam imao ni taj pozdrav. Naša profesorka psihologije, predivna Tijana Mandić, napisala mi je: "Gledala sam vas kako odrastate, rastete u velike glumce. Otišao je veliki talenat s njim. Zato ti sada moraš da glumiš i za njega i za sve nas koji smo gladni kulture u ovoj zemlji." Učiniću sve da te ne izneverim.

Možda se Glođ i neće naljutiti na mene što ovo pišem. Dan nakon što je otišao, imao sam predstavu "Voz" u Zvezdara teatru. Živ nisam bio kako ću uspeti da se uopšte dovučem do pozorišta. Bubnjalo mi je u glavi ono što mi je Tamara Vučković rekla prethodne noći: "Zvao me je osmog januara i rekao mi: ja više nikada neću stati na scenu." Znao je. Pokušavam da se skupim, boli me svaki deo tela, perem zube i odjednom ga osetim pored sebe. Ne baš pored sebe, negde malo iznad, u kupatilu.

 

Poslednji slučajni susret pre samo par meseci, ispred Železničke stanice: ja na svojoj plavoj vespi, sunčan i lep dan, pored mene staje neki motor s moćnijom kubikažom. Dugo ga nisam video srećnijeg i zadovoljnijeg. Pomislim odjednom kako sam hteo da siđem s motora i da ga zagrlim. Onda se začudim toj svojoj pomisli. Ajde, ne patetiši, srešćemo se

 

Okrenem se i kažem: "Aj sa mnom na predstavu!" Pristaje na keca sa onim osmehom koji ozari celo lice i skuplja okice. Da ne prdim previše, ali dobar deo te publike od 270 ljudi to veče, kažu da su nas na sceni videli svu trojicu, Voju, mene i njega. Voja je zamolio za minut ćutanja a ja, videvši kako se Glogi kao i uvek mršti na P od patetike, i kako se taj osmeh koji skuplja okice razvlači u onu grimasu koju je naš profesor krstio sa "ućebani bizon", kaže: "daaaj Vojo, ne kvari...", pozovem na aplauz.

Nije Glogovac čovek za minut ćutanja, to je čovek za deset minuta aplauza. I toliko je trajao taj aplauz njemu to veče u Zvezdari.

Eto. Zavesa se ne spušta, već diže. Ja ću te zvati na svaku predstavu koju budem igrao. A ti ako budeš slobodan i raspoložen, ako budeš mogao i hteo, ti dođi. Kako se već budeš osećao, bez presije.

I da: zaista bih voleo da me baš ti sačekaš tamo, kad dođe moj čas. Niko drugi. Prvo ti. Ako budeš mogao i hteo naravno, bez presije.

I znaš šta, Lobanja: srušićemo i to pravilo, dići ćemo lestvicu: srešćemo se mlađi. Puno, puno mlađi.

 

Voli te Tvoj,

Sera.

 

*TEKST IZ AKTUELNOG NEDELJNIKA - KOMEMORATIVNOG IZDANJA POSVEĆENOG KRALJU GLUME NEBOJŠI GLOGOVCU

O velikom glumcu koji nas je prerano napustio, specijal na 18 strana:

Oproštajno pismo druga sa klase Sergeja Trifunovića; Gorčin Stojanović, prvi reditelj koji mu je dao veliku filmsku ulogu; Rajko Grlić, poslednji reditelj koji mu je dao veliku filmsku ulogu; vladika Grigorije o ponosnom Hercegovcu; prijatelji iz pančevačkog amaterskog pozorišta; sve uloge po kojima ćemo ga pamtiti

 

DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NOVINARNICA.NET


Ukupno komentara: 16



Sva polja su obavezna.



pofezna
18.02.2018 - 08:29
glogi
jako lepo napisano,ponovo se rasplaka, a samo sam ga gledala za vreme izbeglistva u bgd-u,u fimu \"Ubistvo s predumisljajem\".kako je MilenaDravic rekla,vec tada se moglo nazreti da ce biti veliki glumac...
Mika
18.02.2018 - 08:29
Slava mu!
Hvala Vam što obojici za sve što smo doživeli i što ćemo doživeti.
Bilja
18.02.2018 - 08:29
:(
Uf, ovo bas onako boli.
Bilja
18.02.2018 - 08:29
:(
Uf, ovo bas onako boli.
Violeta
18.02.2018 - 08:29
..
Tako je, vi dobri imate sada obavezu da budete jos bolji zbog njega, zbog nas...
Milena
18.02.2018 - 08:30
Oprostajno pismo sergeja trifunovica
Sergej svaka ti cast.Citam po stoti put I placem kao kisa
miki
18.02.2018 - 12:50
sjajno napisano
lep tekst,opisuješ realno vaše stizanje,vas i vaše ponašanje u beogradu. i danas stižu i nikako da se prilagode beogradu ,zato je beograd strašan,nevaspitan i haotičan!što kaže miroslav ilić\"dođoh s namerom u veliki grad\"Nebojša glogovac nas je nažalost napustio,sjajan talenat ali ima većih,boljih i lepših jer glumac mora da bude i talentovan i lep ,dragan mićalović,največi srpski glumac kao i nikola rakočević koji je proglašen za najveću nadu evropskog filma 2016.ali štampa ovde to nepiše,srbija ćuti jer nisu hercegovci,dođoši kao vas dvojca koji ste mnogo glasni,a biti glasan ne znači ama baš ništa!
Ana
18.02.2018 - 22:13
Hvala
Hvala Sergej sto si sa nama podelio vase uspomene! Drzi se !
dodjoh i prodjoh
19.02.2018 - 00:23
beogradska elita
\"sjajno napisano\" ..malo o\"dodjosima\", dva brata moga djeda iz Like, otisli su pocetkom sada vec prosloga veka u Beograd na skolovanje..Po zavrsetku skola ,zaposlli se i ozenili \"domacima\"...Bili su ugledni trgovci i gradjani beograda. Istina u 2 sv ratu dosta su izgubili ,kao i mnogi...Sada .su to vec treca , cetvrta a mozda i peta generacija u bgdu..Za vreme zadnjeg rata,nadjosmo se kao izbeglice u bgdu,gde nas rodjaci gotovo i ne poznadose...secam se kada mi je jedna gospodja, tatina sestra od strica, rekla kada seces Knez mihalovom navrati, a ne rece mi adresu..imalo bi se jos stosta napisti ali???ps. sto zapravo hocu odgovoriti na \"sjajno napisano\", da su mnogi beogradgani \"dodjosi\" u prvom, drugom , trecem ili nekom koljenu, tako ce se i ovi \"glasni:\" jednom utopiti u \"kulturno drustvo\"...nazovimo \"elitu\"
Tanja
19.02.2018 - 00:23
:(
Divna priča.Puna topline i iskrenosti.Hvala Sergeju što je podelio sa nama.Napustio nas je još jedan izuzetan glumac.I,što je još važnije,izuzetan čovek.Kamo lepe sreće da je više ovakvih...Osim neospornog talenta,imao je ono nešto,zbog čega je bio voljen,poštovan,uspešan i van granica ove male zemlje.I biće ga teško nadmašiti.Neka počiva u miru...
sanja
19.02.2018 - 00:23
toliko ljubavi i bola
Toliko je divnih emocija, iskrene ljubavi, ali i velike, duboke patnje zbog strasnog gubitka Sergej pretocio u svoje reci. Uzasan gubutak, presvega za njegove najmilije. Da, Sergej, on ce uvek biti sa onima koji ga vole i cuvaju u svojim dusama.
Mara
19.02.2018 - 15:03
Biti skroman(Glogovac) ili biti nadobudan(Trifunović)
Dirljiv,emotivan,subjektivan tekst! Utisak koji nadjačava svu dirljivost je ta fina,tanana nit između vas dvojice kao neosporno,naših dobrih glumaca!Čemu deo sa Tijanom Mandić?! Ali,ipak...to onda ne bi bio ti! Još koja cigara ti fali izgleda noću pa da ukapiraš ono u čemu ste se razlikovali: \"Ako želiš da se o tebi dobro misli,nemoj o sebi dobro govoriti.\"...pusti Tijanu Mandić da ako ima potrebu, to javno kaže za tebe. Moje najiskrenije saučešće i ako imaš širinu (a verujem da joj težiš) shvatićeš moj komentar kao krajnje dobronameran
dukki
19.02.2018 - 17:35
...
Znam da ovo Sergej nije napisao da mu neko kaze da je car, niti radi nesto da mu neko kaze da je car, ali stvarno jeste car.
Nikola
20.02.2018 - 12:22
Veličanstveno!!!
Svaka čast gospodinu Trifunoviću na pismu i delu i svim budućim projektima, i samo jedna molba: ajd\' sad svi Vi, naše veličine koje nam toliko znače i koje nas rasplaču i nasmeju i iznerviraju, ajd\' svi lepo u Zdravatvene ustanove na preglede, dosta je bre ljudi bilo ove dve godine. Pa ko će nam ostati?! Dosta tih iznenadnih bolesti, i preranih odlazaka... E da, i Ti Sergej, kupi tu kacigu, bezbednije je...
Mirsad
21.02.2018 - 11:33
Rahmet velikom glumcu
Sjajan tekst Sergej...za sjajnog glumca!
Lazzza
21.02.2018 - 23:19
Lazzza
Šta da napišem posle ovog je a da me bude glupo?!