Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Zoran Lj. Petrović: Akademici ne traže Vučićevu zaštitu zbog Memoranduma, već slobodu da kažu šta misle o njegovoj vlasti

Članovi Srpske akademije nauka i umetnosti nisu cenjeni koliko bi trebalo da budu. A koliko pružaju državi - mnogo su cenjeni. Ali ne pružaju oni državi zato što neće, nego što im ta ista država ne da da pruže više. To je taj kružni ciklus u kome zmija jede sopstveni rep. Tragično je što su naučnici cenjeni samo u svom miljeu, i žalosno što naučnici nisu idoli našoj deci, nego neki drugi, konstatuje u razgovoru za Nedeljnik, prvom u seriji intervjua svake druge nedelje sa članovima SANU, akademik Zoran Lj. Petrović
Razgovarao Nenad Čaluković
Datum: 12/10/2016

Zoran Lj. Petrović: Akademici ne traže Vučićevu zaštitu zbog Memoranduma, već slobodu da kažu šta misle o njegovoj vlasti

Foto Oksana Toskić

Kad je objavljen Memorandum imao sam 30 godina, upravo sam doktorirao. Živeo sam nekoliko godina u Australiji, gde sam završavao disertaciju. Došao sam u Beograd, i bio zbunjen. Nisam znao šta se dešava. Nisam se bavio Memorandumom. Pokušavao sam onako usput da shvatim te priče, da odgonetnem ko su Vojko i Savle... Posle tri-četiri godine, kada se vreme znatno promenilo, pročitao sam taj tekst.

U Akademiju sam ušao 2000, znači 15 godina posle Memoranduma. U tom smislu ne osećam da nosim bilo kakvu hipoteku Memoranduma, bez obzira da li ga neko tretira pozitivno ili negativno, konstatuje u razgovoru za Nedeljnik, prvom u seriji intervjua svake druge nedelje sa članovima SANU, akademik Zoran Lj. Petrović.

 

Kakav vam je bio utisak kada ste pročitali Memorandum? Neću da vas pitam da li vam je možda izgledao kao prvi opozicioni dokument, ali da li ste ga vi doživeli kao neki stateški tekst intelektualaca u Srbiji?

To je onda bilo apologetsko čitanje, jer sam ga čitao u trenutku najjačeg napada na njega. Pitao sam se zbog čega tolika gužva oko tog teksta? Danas kada slušate pesme Bitlsa ili gledate Monti Pajtona, vi ne shvatate šta je to bilo toliko revolucionarno. Ako ste, međutim, živeli tih godina onda znate kolike su oni promene doneli.

Tako sam razmišljao i o Memorandumu. Mislio sam da li je moguće da je taj dokument tako uticajan kako mu pripisuju.

 

Šta ste uočili? Da li je to bio manifest srpskih nacionalista, kako se govorilo u inostranstvu?

Ja to nisam video, što ne znači da neki srpski nacionalista nije mogao da maše time. Doduše, ne znam šta znači taj termin nacionalista. Ako je to neko ko voli svoji zemlju - onda sam i ja nacionalista. Ako je nacionalista neko ko mrzi druge narode - onda se nadam da nisam. To je ta distinkcija koju su smislili pametniji ljudi od mene i ja se time vodim, ali uvek polazim od toga šta je najbolje za ovaj narod, jer ovde živim. Ovde mi žive deca, unučići, nemam rezervnu domovinu.

 

Ko su srpski nacionalisti? I da li tu svrstavate Slobodana Miloševića?

Mislio sam šire, ali uključujem i njega. Morate biti svesni da je Akademija prva organizovala zahtev da se smeni Slobodan Milošević, još 1992. godine. I to su potpisali neki od tih istih ljudi iza kojih se Milošević skrivao početkom devedesetih.

Akademija je znači imala kontinuitet opozicionog delovanja. Dragoslav Mihailović primeljen je u SANU u jeku najveće hajke na njega. SANU je pokazivala otpor vlasti, različit u različitim periodima. I u tom smislu Memorandum vidim kao deo opozicionog delovanja, ali ne kao nešto što je pokrenulo lavinu. Naprotiv, mislim, nadam se, da je toga bilo i ranije.

 

Druga optužba je da je Memorandum poslužio za razbijanje Jugoslavije?

Memorandum su najviše napadali srpski političari. Njima je on služio za potkusurivanje. Još ne shvatam zašto je srpskom rukovodstvu bio potreban Memorandum da napada SANU. A onda su, i to dosta kasnije, drugi u SFRJ počeli da slično govore. Prvo su osude bile zbog rušenja političkog sistema a potom zbog rušenja SFRJ. Ta dihotomija mi nije jasna. Da ne pričamo što tekst Memoranduma nije ni završen, niti prihvaćen u Akademiji.

U isto vreme otprilike imali ste skup slovenačkih intelektualaca na kom je napravljen program otcepljenja od Jugoslavije. Imali ste obeležavanje 1.300 godina katoličke crkve u Hrvatskoj koje je, kako sam čitao, a ja za istoriju nisam stručnjak, organizovano sa ciljem da se razbije Jugoslavija. Imali ste centrifugalne sile u svim republikama bivše Jugoslavije. I uvek je trebalo neko u drugoj republici da vam bude dežurni krivac.

 

Očekujete li da se Nikolić i Vučić oglase povodom tri decenije od Memoranduma? I zaštite SANU?

Ne. Da li nama u SANU treba ta stigma da smo nakon svega što smo doživeli od države sada miljenik te iste države? Ne.

Neka ova vlast ili ova država konačno budu zaštitnici nauke, finansiranja u nauku i neka daju naučnicima slobodu da delaju. I na kraju - neka ova vlast da naučnicima i akademicima slobodu da kažu šta misle o toj vlasti. Ako ponekad i poslušaju to što čuju, e to bi već bilo jako lepo.

 

Akademija se proteklih dana našla na udaru Helsinškog odbora za ljudska prava, na čijem je čelu Sonja Biserko, koji između ostalog konstatuje da je delatnost SANU u primepremi rata i ratnoj propagandi nije stvar slobodnog uverenja, već je reč o istorijskoj činjenici?

To me malo podseća na one dežurne kritičare koji imaju zadatak da kritikuju na takav način da se ogade svima i onima od kojih su dobili taj zadatak. Ovakva pisanija mogu samo da vas nateraju da se zapitate - za koga oni rade? Ja mislim da oni rade na štetu onih principa za koje tvrde da rade.

Oni mene automatski proglašavaju za saučesnika nekih novih budućih sukoba. Ja nisam nikada pozvan ni na jedan sastanak nekog ratnohuškaškog štaba. Zanimljivo je da oni koji se zalažu za istinu o Memorandumu ne dozvoljavaju naučnu analizu toga i po sopstvenom dekretu zabranjuju svaku dalju diskusiju. Toliko o poznavanju toga šta je nauka.

Takva saopštenja mi izgledaju kao partijski ili sastanci SUBNORA polovinom prošlog veka - kada svi počnu da pljuju po tehnokratiji pa o imperijalistima, što jače to bolje. To je neko izduvavanje unutrašnje napetosti i besa, koji nema veze sa realnošću. Akademija je imala puno pravo da se na godišnjicu osvrne na jedan tako važan događaj a mediji, posebno Nedeljnik su to lepo podržali i dali celoj stvari značaja.

Da se našalim malo - da nije bilo Nedeljnika sve bi se sada završilo na unutrašnjem razgovoru akademika o Memorandumu koji bi - usvojen ili neusvojen bio - ostao dokument SANU koji niko neće da ukrade i objavi.

 

Kako vam izgledaju mediji i njihov odnos prema SANU i akademicima?

Uvek oštro reagujem kada pročitam da se polazi od toga da Akademija ili akademici ćute. Mi ne ćutimo, nego nas niko ne sluša. Nisu sve umne glave u Akademiji. Nisu ni svi u Akademiji umne glave. Ali kada bi nas mediji češće pitali, nadam se da bi nacija čula nešto pametno. No ovo pitanje ne treba ograničiti smao na akademike nego na sve naučnike.

Bio sam juče jako ljut na vaš poziv. Povodom 50 godina 400 medalja i 500 doktora nauka Matematičke gimnazije novinari su kao jedini prilog jedne velike televizije otišli u fiskulturnu salu da vide da li matematičari znaju da igraju lopte ili da joj izračunaju površinu. To je uvredljivo, zapravo odvratno. Tako ovaj narod vređajući ona zrnca znanja i pameti u sebi čini kolektivno samoubistvo.

 

A ko sve nije hteo da čuje akademike? Pretpostavljam da to nisu samo novinari?

Ljudi koji se u vladi bave naukom nekad iskazuju poštovanje prema Akademiji, ali vrlo često se ljute na bilo koga ko pokuša da da svoje mišljenje. A na mene se neretko baš naljute.

Na primer, u Srbiji je ostao naopak sistem finansiranja u nauku. Vlast tvrdi da je tako svuda u svetu, ali ja tvrdim da nigde nije tako u svetu. Živeo sam na pet kontinenata, učestvovao na projektima, ocenjivao i danas ocenjujem projekte i cela stvar se može bolje urediti...

Ponekad ne traže mišljenje a ponekad se ponašaju se kao mali Perica koji od mame traži da ide napolje, a ona mu ne da. Onda traži od tate, on kaže da mora prvo da završi domaći. A onda ode kod dede, koji kaže Perici da može da ide napolje. I tako vlast pita jednog, drugog, trećeg akademika i ne svidja im se šta čuju, a onda odu kod sedamnaestog, on kaže odlično je to što ste zamislili i onda vlast kaže pitali smo Akademiju. E niste pitali niti Akademiju niti bilo koga na ozbiljan način. Niste razmotrili sve argumente.

 

Zašto ste insistirali na krahu konkursa za finansiranje u nauci?

Nisam ja doprineo krahu konkursa niti se borio protiv njega, to su uradili oni koji su ga sastavili. Konkurs je propao zato što je bio neodrživ. Zamislite da ste selektor državne reprezentacije u košarci i neko vam nametne da vam se svi košarkaši mogu javiti, a onda će neko da napravi upitnik gde će neki ljudi širom zemaljske kuge ocenjivati, ali svako samo jednog košarkaša i davati svoje bodove, i vi onda pravite rang listu. Za tim ćete birati najbolju grupu u proseku ili cela Zvezda ili Partizan, nema mešanja. Tako da otpadnu dobri igrači, prođu loši, a tim svakako nije najbolji. Takvo je kod nas ustrojstvo finansiranja nauke uz obavezu da svi posle tri utakmice postanu plejmejkeri i kapiteni tima.

U tom neodrživom sistemu došlo se do toga da svi ne mogu da budu finansirani. U takvoj situaciji je normalno da su svi nervozni u nauci. Taj neodrživi sistem začine time da vam ograniče prostor na konkursnoj dokumentaciji, tako da vam ponude na primer 3.000 ili 5.000 znakova u kucanom tekstu da napišete svoje bibliografije, biografije i izlistate sve uspehe, projekte i sve značajne doprinose. A ima ljudi kojima je samo bibliografija na 50 stranica. To je onda besmislica. I naravno borite se da se obori taj konkurs, jer ako će neko odlučivati o tome da vas i vaših 20-ak saradnika skine sa liste finansiranja bar želite da imate priliku da prikažete podatke o sebi. No ovoj temi bi mogao da se posveti jedan poseban broj Nedeljnika.

 

A šta smatrate svojim najveći neuspehom?

Pokušavao sam svojevremeno da organizujem izložbu i konferenciju o Mihailu Pupinu, ali država nije htela da pomogne. Unesko je podržao obeležavanje 100 godina od otkrića u kojima su učestvovali Pupin i njegovi studenti. Mi nismo dobili podršku naših vlasti i državnih preduzeća da to u Srbiji bude godina Pupina.

 

Kakav je onda generalno odnos vlasti prema nauci? I jeste li te 2000. kada ste postali akademik verovali u prosperitetniju Srbiju?

Vlast ima katastrofalan odnos prema nauci. Kada je bilo samo ministarstvo za nauku to je bilo poslednje za koje su nalazili ministra, niko se nije borio za to mesto.

Ne volim da govorim o svojim političkim opredeljenjima, jer nikad nisam mislio da se angažujem, zato što nisam bio spreman da svoj politički ček blanko potpisan dam bilo kojoj partiji ili bilo kom pojedincu. Imao sam velika očekivanja 2000. I vrlo sam aktivno počeo da se bavim naučnom politikom. Mnogo sam uradio da zajednica naučnih instituta profunkcioniše. Da se jednostavno reši status nauke i instituta. Postoje recepti za to u svetu. I verujte osim malih popravki da ne bude još gore, ništa od strateških stvari nisam uspeo da realizujem, kao što je primera radi naučna fondacija.

Čuvam jedno pismo koje sam iz inostranstva sredinom devedesetih napisao mom ocu u kojem sam analizirao situaciju u zemlji. Očekivao sam da će Srbija postati normalna zemlja najkasnije do 2012. Nismo, nažalost, to postali bar ne po mojim kriterijumima.

 

U vašem fokusu je saradnja Akademije i privrede. Ima li to smisla u Srbiji?

Organizovali smo nedavno konferenciju "Nauka, privreda i društvo". Veliku pomoć nam je pružio predsednik Akademije koji je svojim ugledom doveo nauticajnije i najbogatije vlasnike privatnog biznisa u zemlji kao i ostali članovi organizacionog komiteta. Došli su mladi stručnjaci, posebno iz elektronike i programiranja koji prave obrte od nekoliko stotina miliona evra i imaju 97 odsto izvoza. Naravno nismo se u svemu složili. Mi smo pokušali da talentovanim ljudima pomognemo kako da premoste dolinu smrti između nauke i ideja na jednoj strani, i cene potrebne da se koncepti mogu formirati na način da privreda može da ih uzme u obzir. Vrlo često naša privreda očekuje da uradimo posao umesto njihovih projektnih inžinjera i da odmah krene proizvodnja na njihovoj traci. To je nemoguće. Nauka može da im da novi koncept, novu tehnologiju ili novu ideju, ali nema sredstva da od toga napravi proizvodni pogon. I moram da priznam da je ministar Vujović izvanredno pristupio toj našoj konferenciji, i odajem mu veliko priznanje. Sedeo je s nama, diskutovao, davao ideje, nudio da obezbedi sredstva da se naprave konkursi. I sada s njim pokušavamo da napravimo bar jedan pilot program kako bi sproveli neke od ideja naših naučnika.

 

Ko je bio najbolji ministar nauke od 2000?

Prema svim ministrima imam ambivalentan stav. Morali su svi ministri da idu u hrabrije poteze i da promene sistem. To je moja najveća zamerka. Ja ne bežim od odgovora, ali bih onda voleo i više prostora i detaljniju analizu. A ima tu i stvari koje se ne mogu lako ili olako reći.

 

A šta vam je prvi savet novom ministru Mladenu Šarčeviću?

Moj savet ministrima je da traže od svih zaposlenih u ministartsvu da podnesu deponovane ostavke i da ih upotrebe onog trenutka kada vide da neko koči.

U Ministarstvu ima ljudi koji nemaju pojma o nauci, ali misle da znaju više od svih nas u nauci. I takvi nam još nameću rešenja.

 

Koliko su cenjeni naučnici u Srbiji?

Koliko bi trebalo da budu cenjeni - nisu. A koliko pružaju državi - mnogo su cenjeni. Ali ne pružaju oni državi zato što neće, nego što im ta ista država ne da da pruže više. To je taj kružni ciklus u kome zmija jede sopstveni rep.

Tragično je što su naučnici cenjeni samo u svom miljeu, i žalosno što naučnici nisu idoli našoj deci, nego neki drugi.

U Americi postoji neki naučnici čija je uloga izuzetno važna. Američka vlada isplaćuje ogromnu platu Noamu Čomskom, koji ni jednu dobru reč o američkoj politici i njenim vladarima nije rekao u poslednjih 40 godina.

Taj čovek je neka vrsta savesti nacije koji u svom delanju definiše moralne norme. On je reper na osnovu kog se meri moral cele nacije. Mi malo zanemarujemo etičku ulogu nauke, zato imamo afere o doktorskim disertacijama.

 

Jesmo li pali moralno pali kao nacija?

Nije čudo.

 

A ko bi trebalo da bude srpski Čomski?

Kod nas se ta kritika vlasti ne odvija kroz moralni nivo, već samo u političkom i partijskom kontekstu. Čomski nije član nijedne partije. Čomski je samo Čomski. Srbiji je jako potreban Čomski.

 

Koga biste voleli da vidite kao predsednika Srbije?

Ako vam kažem da sam trenutno jako umoran i da se svako moje iskustvo sa funkcionisanjem države završava sa strašnim razočaranjem, iscrpeo sam onda sve opcije da poželim nekome da ga vidim na čelu države. Svi mi verujemo da bismo mi bili ti apsoluti koji bi bili prosvećeni i da bismo odlično vodili državu. Ja ni pod koju cenu ne bih ušao u to osinje gnezdo, niti bih to ikome preporučio. To je tragično, ali dotle su nas doveli.

 

Da li je to bežanje od problema? I gde je onda izlaz?

Za mene je izlaz da se igram sa unucima i mnogi će mi poželeti da to radim što češće, a ne da dajem intervjue. Svakako treba promeniti državne službe, ustrojstvo partija, uvesti pravnu državu, ali bez koncentrisanog zajedničkog promovisanja etičkih normi, demokratskih političkih principa, rada, morala i vrednosti neće biti napretka. Kada se to formira onda treba samo čekati da se ove naše generacije rođene u pogrešno vreme izgube i da nove, ispravno vaspitavane generacije preuzmu sve. Dakle, nadam se u moje unučiće.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.