Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Zoran Knežević: Samo je pitanje vremena kad ćemo pronaći Zemljinu "bliznakinju"

Nauka je kroz istoriju mnogo puta pokazala da je u stanju da izbegne i prevaziđe daleko ozbiljnije zablude i stranputice, kao i da je prilično "otporna" na napade poput ovih protiv Darvinove teorije. Dok god se, kao društvo, budemo držali njenih puteva i pravila, ne moramo da strepimo od ozbiljnijih zastranjivanja i nazadovanja, kaže za Nedeljnik Zoran Knežević, naš najpoznatiji astronom i predsednik Odbora za nauku Srpske akademije nauka i umetnosti
Razgovarao Nenad Čaluković
Datum: 17/08/2017

Zoran Knežević: Samo je pitanje vremena kad ćemo pronaći Zemljinu "bliznakinju"

Foto Igor Pavicevic

Vest je isprva zazvučala kao nešto sa satiričnih sajtova, ali je bila istinita -- Bugarska je u svemir lansirala prvi sopstveni geostacionarni komunikacijski satelit, "BulgariaSat-1", koji će omogućavati televizijske i komunikacijske usluge u Evropi i severnoj Africi. To je nateralo čak i građane Srbije da se, mimo dnevnih nedaća, zagledaju u nebo i da ponovo počnu da maštaju o svemiru -- idealan povod za razgovor na "široke teme" sa našim najvećim živim astronomom, akademikom Zoranom Kneževićem, bivšim direktorom Astronomske opservatorije u Beogradu, koji je nedavno postao predsednik Odbora za nauku SANU.

 

U kakvom stanju je srpska nauka? Ko su njeni ključni protagonisti, a ko njeni oponenti u našem društvu?

Nije jednostavno, čak ni sa pozicije nekog ko je čitav svoj radni vek proveo u nauci, ali posmatrajući je "iznutra" i obično u nekoj užoj i specifičnijoj perspektivi, da postavi bar približno tačnu dijagnozu stanja srpske nauke. U jednoj rečenici, srpska nauka pati od brojnih slabosti, suočava se sa velikim problemima, ali istovremeno njen zdravi deo ostvaruje kvalitetne rezultate, pokazuje neočekivano dobre performanse i žilavost i možda i pomalo iznenađujuće dinamičan napredak i razvoj.

Ključni protagonisti pozitivnih, ali i onih negativnih događanja u srpskoj nauci jesu pre svega sami istraživači, naučne i obrazovne institucije i državni organi. Oponenti su oni koji nauku zloupotrebljavaju na razne načine i u razne svrhe, nadrinaučnici, nekompetentni i birokratizovani činovnici na raznim nivoima odlučivanja, ljudi koji promovišu voluntarizam, ljudi niske naučne kulture i uopšte oni sa nedovoljnim razumevanjem za mesto, ulogu i potrebe nauke u našoj sredini.

 

Odnedavno ste predsednik Odbora za nauku u SANU. Šta će biti vaši prioriteti u radu?

Želeo bih pre svega da istaknem da je nedavno formirani Akademijski odbor za nauku SANU naslednik Akademijskog odbora za izučavanje i praćenje strategije nauke, koji je pod rukovodstvom akademika Zorana V. Popovića, potpredsednika SANU, uspešno radio u prethodnom periodu. Novi Odbor radiće u znatno proširenom sastavu sa čak 28 članova, tako da će biti u stanju da odgovori na brojne obaveze koje ga čekaju, kako u neposrednoj, tako i u nešto daljoj budućnosti.

Odbor je na svojoj prvoj sednici po konstituisanju razmatrao okvirni program rada koji kroz predstojeće aktivnosti treba konačno da se uobliči i pretoči u konkretne planove. Predviđeno je da glavne pravce delovanja Odbora čini sedam zasebnih celina, koje se, međutim, prožimaju, povezuju, pa i delimično preklapaju. To su zakonodavstvo, strategija razvoja nauke, aktivnosti matičnog ministarstva, etička pitanja nauke, nauka u SANU, odnos prirodnih i društvenih i humanističkih nauka i tekuća pitanja. Svaka od tih celina uključuje više tema, primera radi celina koja se odnosi na aktivnosti matičnog ministarstva obuhvata finansiranje naučnog rada, projektne cikluse, konkurse, kriterijume i pravilnike, publikacije, naučnu saradnju, brigu o naučnom podmlatku i slično, dok bi se u okviru celine koja se bavi naukom u SANU razmatrala problematika akademijskih projekata i odbora, izdavaštva, odnosa SANU i drugih aktera u nauci -- univerziteta i instituta, naučnog rada u institutima SANU, afirmacije naučnih aktivnosti SANU i postignutih rezultata, naučnih tribina, repozitorijuma SANU itd. Posebno bih istakao zadatak Odbora da doprinese formulisanju i prezentovanju stavova SANU kada su u pitanju važna tekuća zbivanja u nauci i društvu za koja se proceni da postoji potreba za javnom reakcijom SANU.

 

I u kom segmentu Akademija može najviše da pomogne?

SANU može da pomogne, i to uveliko i radi, u rešavanju širokog spektra pitanja i problema, po prirodi stvari najviše u oblasti naučnog i umetničkog rada, ali i u svim ostalim oblastima od interesa za društvo u celini. Utoliko je teže da se izdvoji neki segment u kojem SANU može najviše da pomogne, ali treba reći da članovi SANU u punoj meri razumeju i prihvataju obavezu da svojim ukupnim ljudskim, naučnim i umetničkim potencijalom doprinesu svim inicijativama i aktivnostima kojima se ostvaruje napredak zajednice čiji je SANU sastavni deo -- analizi najvažnijih društvenih problema, pripremanju i donošenju odluka od značaja za razvoj i prosperitet naroda i države, kao i u realizaciji strateških ciljeva razvoja nauke i umetnosti za koje ona predstavlja krovnu instituciju i nezaobilaznog činioca tog razvoja. Na zajednici i njenim zakonodavnim i izvršnim organima je da te potencijale na pravi način iskoristi.

 

U kojoj meri ste zadovoljni saradnjom SANU i njenih instituta sa univerzitetima u Srbiji? I da li tu može da se napravi neki pomak?

U ovom trenutku ne bih mogao na osnovu svog samo delimičnog poznavanja situacije da celovito odgovorim na ovo pitanje. Odbor za nauku i ja, kao njegov tek ustoličeni predsednik, na samom smo početku našeg zajedničkog rada koji podrazumeva ozbiljnu analizu svih relevantnih pitanja, pa i ovih ovde pokrenutih. Izvršni odbor i Predsedništvo Akademije imaju, između ostalog, zadatak da rade na unapređenju ove saradnje i, koliko je meni poznato, tu se stvari dosta dobro odvijaju. S druge strane, Akademija je, preko svojih predstavnika u najvišim organima upravljanja instituta SANU, neposredno uključena u sve aktivnosti instituta, tako da se i o saradnji instituta SANU sa univerzitetima vodi računa.

 

Osim tih naučnih, verovatno imate još izazova i u vašoj bazičnoj profesiji -- astronomiji. O vašem ugledu u svetu bespotrebno je trošiti reči, možda navesti samo da se jedan asteroid zove po vama - asteroid "3900 Knežević". Generalno, kakva je pozicija srpske astronomije u regionu ili u Evropi?

Slobodno se može reći da je astronomija jedna od "perjanica" srpske nauke u celini, jer ostvaruje rezultate koji se mogu smatrati izvanrednim kada se imaju na umu okolnosti u kojima se istraživački rad generalno, pa dakle i u ovoj oblasti, obavlja u našoj zemlji. To se, naravno, može potkrepiti raznim podacima i statistikama, knjigama naših autora koje objavljuju najpoznatiji svetski izdavači, brojnim radovima koje naši astronomi publikuju u prestižnim svetskim časopisima i predstavljaju na velikim međunarodnim naučnim skupovima, zapaženim rezultatima koje naše naučne institucije u oblasti astronomije ostvaruju učešćem u brojnim međunarodnim projektima, ulaskom našeg Serbian Astronomical Journala na SCI listu časopisa, nabavkom i puštanjem u rad savremenog teleskopa "Milanković" na Vidojevici kod Prokuplja, izuzetnim uspesima i medaljama koje naši mladi takmičari osvajaju na međunarodnim astronomskim olimpijadama itd. Sve to našu astronomsku zajednicu čini veoma vidljivom kako u regionu, tako i šire, u evropskim, pa čak i u svetskim okvirima. Ne želim time da kažem da smo mi "velesila" ili vodeća zemlja u svetu u ovoj materijalno zahtevnoj i složenoj naučnoj oblasti na razmeđi svih drugih prirodnih nauka i matematike, ali da imamo čime da se ponosimo, to nesumnjivo stoji.

 

Dugo ste bili na čelu Astronomske opservatorije u Beogradu. S kojim problemima se najčešće ona suočava? I zašto se ponekad čuju kritički tonovi o njenom statusu?

Da. Bio sam direktor Astronomske opservatorije u periodu od sredine 2002. do kraja 2014. godine, dakle, punih 12,5 godina. Bio je to težak, ali meni drag period. Težak zato što je trebalo suočavati se na dnevnoj bazi sa problemima tekućeg poslovanja, skromnih finansijskih mogućnosti a velikih, često neodložnih potreba razvoja Opservatorije u kadrovskom, operativnom i materijalnom smislu, borbe za otvaranje prostora mladim istraživačima; a drag zato što smatram da sam u ponečemu od toga bar donekle i uspeo i da sam kao rukovodilac ustanove doprineo da rezultati i ugled Opservatorije i uslovi rada u njoj budu bolji.

Na drugi deo pitanja nemam odgovor, jer mi nije poznato o kakvim se "kritičkim tonovima" u vezi s njenim statusom radi. Astronomska opservatorija je kroz svoju sada već 130 godina dugu istoriju imala razna statusna iskustva, da bi sada uživala u potpunosti rešen status samostalnog naučnog instituta sa ispunjenim svim uslovima za zakonom propisanu akreditaciju.

 

A imate li utisak da je opalo interesovanje u Srbiji za astronomiju, čini se da su deca nekada više maštala da budu astronomi? Ili nam i taj detalj govori da je ona privilegija samo bogatih nacija?

Ne bih se u potpunosti složio sa tom konstatacijom. Broj studenata koji upisuju studije astronomije -- smerove astroinformatike i astrofizike -- menja se od godine do godine, ali ukupno gledano ne odstupa mnogo od višegodišnjeg, možda čak i višedecenijskog proseka. Astronomska opservatorija i Katedra za astronomiju Matematičkog fakulteta imaju sada znatno više angažovanih istraživača i saradnika nego kada sam ja počinjao svoj radni i istraživački vek, u svim krajevima Srbije postoje aktivna amaterska astronomska društva, njih oko 20, u Istraživačkoj stanici u Petnici astronomija je oduvek bila, a i danas spada u oblasti za koje postoji najveće interesovanje polaznika. Astronomija je, dakle, i te kako zastupljena među mladima u našoj zemlji i ja se, u tom pogledu, ne plašim za njenu budućnost.

S druge strane, izvestan pad interesovanja mladih naraštaja za prirodne nauke beleži se manje-više u celom svetu, no to je tema koja izlazi iz okvira ove naše priče. Astronomija jeste u dobroj meri "skupa" nauka, koja na najvišem svetskom nivou zahteva velika ulaganja, ali se često ta ulaganja višestruko isplaćuju, ne samo kroz bolje, šire i dublje poznavanje i razumevanje sveta koji nas okružuje, već i kroz sasvim praktične primene, da pomenem samo CCD kamere koje danas svako od nas ima u svom mobilnom telefonu, a koje su svojevremeno razvijene za astronomske posmatračke potrebe. Takođe, dostupnost posmatračkih podataka sa najboljih svetskih teleskopa u okviru brojnih baza podataka koje se mogu naći na internetu omogućuje dobar i kvalitetan istraživački rad i sa relativno skromnim sredstvima, pod uslovom, naravno, da imate dobre ideje.

 

Verujem da ste u prošlom veku gledali serijal "Posle 2000", u kome se najavljivao novi svet u ovom milenijumu, u kome će se sve promeniti, da će se naseljavati kosmos, druge planete... Gde smo i zašto zaostali u razvoju?

To je više pitanje politike nego nauke, tako da mogu samo da se složim da nismo daleko odmakli sa tim novim svetom, a sigurno ni blizu onoliko koliko smo se nadali. Ne ulazeći u razloge za političke odluke kojima se opredeljuju sredstva za kosmička istraživanja, činjenica je da su ona znatno umanjena i da su, u skladu s tim, i istraživački ciljevi i dostignuća u istoj meri skromniji. Rekao bih ipak da to ne znači da smo tapkali u mestu, realizovano je dosta zaista impresivnih misija sa fascinantnim rezultatima koje ovde čak ne mogu ni da pokušam da nabrojim. S druge strane, pokazalo se i da su neki problemi kosmičkih letova, posebno onih sa ljudskom posadom, možda teže rešivi nego što se mislilo, pa nas je sve to zajedno ostavilo negde na samom početku puta u bolju budućnost.

 

Kako onda gledate na to što se 2017. u Srbiji još raspravlja o Darvinovoj teoriji evolucije? I kuda nas to vodi?

Kao i uvek, takve rasprave najčešće vode samo gubljenju vremena i energije. Protagonisti rasprava te vrste obično u njih ulaze sa unapred utvrđenim stavovima i izlaze iz njih nepokolebljivo ostajući pri svojim predubeđenjima. Naravno, progres nauke zahteva da ljudska misao bude slobodna, nesputana dogmama, doktrinama i autoritetima. Otuda i svaka naučna teorija mora da bude podložna osporavanju i opovrgavanju, pa i zameni nekom novom koja bolje opisuje dati fenomen, ali je za to potrebno da se primenom naučnog metoda pronađu, provere i naučnoj javnosti predstave odgovarajuće činjenice i argumenti. Prateći događanja u vezi s raspravom o Darvinovoj teoriji evolucije nisam stekao utisak da su predlogom sa kojim se izašlo u javnost ti zahtevi za seriozno naučno promišljanje ispunjeni.

Mislim, ipak, da toj epizodi ne treba pridavati preveliki značaj. Nisu takve rasprave samo neka naša, srpska posebnost. Pogotovo smo u astronomiji vrlo često i u svetskim relacijama svedoci nastojanja raznih "nepriznatih genija" da nametnu najraznovrsnija i najčudnija, po pravilu naučno neutemeljena i u osnovi pogrešna rešenja za krupna otvorena pitanja, naročito u oblastima kao što su kosmologija ili astrobiologija. Takođe, ne bih previše brinuo o tome kuda nas to vodi. Nauka je kroz istoriju mnogo puta pokazala da je u stanju da izbegne i prevaziđe daleko ozbiljnije zablude i stranputice, kao i da je prilično "otporna" na tu vrstu napada. Dok god se, kao društvo, budemo držali njenih puteva i pravila, ne moramo da strepimo od ozbiljnijih zastranjivanja i nazadovanja.

 

Koliki je strah od klimatskih promena o kojima se neretko spekuliše i u našim medijima? I da li je on opravdan?

Iako je to pre pitanje za klimatologa nego za astronoma, mislim da bi ovde strah trebalo ipak zameniti opravdanom bojazni. Sa astronomske tačke gledišta, klimatske promene kojima su uzroci astronomski i koje precizno opisuju poznati Milankovićevi ciklusi, manifestuju se na vremenskim skalama reda desetina i stotina hiljada godina, mnogo dužim, dakle, od onih o kojima se raspravlja u kontekstu raspoloživih meteoroloških merenja i statističkih podataka, a koji ukazuju na antropogene uzroke klimatskih promena čiji smo svedoci poslednjih godina i decenija. Takođe, u narednih nekoliko hiljada godina ne treba očekivati značajnije promene klime usled promena Zemljine putanje oko Sunca i orijentacije njene ose rotacije u odnosu na Sunce.

Po mom mišljenju opravdana je zabrinutost da čovekov uticaj dovodi do ozbiljnih poremećaja u Zemljinoj atmosferi i da je već izazvao promene klime koje prete da izmaknu kontroli.

 

Donald Tramp uzdrmao je svet nakon odluke da se SAD povuče iz Pariskog sporazuma o smanjenju gasova staklene bašte. Očekujete li neke ozbiljnije posledice?

I da i ne. Da u političkom smislu, jer je u ovom trenutku zaista teško poverovati da bilo koji globalni sporazum može da se realizuje a da u njemu ne participiraju najveće svetske sile, a pogotovo SAD. Ne u praktičnom smislu, jer se, po mom mišljenju, do sada ionako nije uradilo mnogo u primeni tog sporazuma, kao uostalom ni nekih koji su mu prethodili. Verujem, sem toga, da se ovde ipak radi o izolovanoj političkoj odluci i da će se u narednom periodu naći odgovarajuće svima prihvatljivo rešenje. Naposletku, svima nam je hitno potreban čvrst i ostvarljiv dogovor o tome kako i u kojim rokovima na najefikasniji i ekonomski održiv način da sprečimo potencijalno katastrofalne klimatske promene.

 

Stiven Hoking je upozorio da imamo samo 100 godina da otkrijemo novu planetu na kojoj ćemo se nastaniti, jer Zemlja tada više neće postojati. Ima li kod vas te bojazni?

Da postoji mnogo načina da se budućnost čovečanstva dovede u pitanje, to ne treba posebno dokazivati, ali mi ovako formulisano upozorenje čuvenog naučnika ipak izgleda pomalo preterano. Pretpostavljam da je Hoking imao na umu naglo pogoršanje uslova za život na Zemlji, jer je 100 godina zapravo veoma kratak period u astronomskim relacijama, u kojem ne vidim kako bi to planeta Zemlja mogla da prestane da postoji.

Nema, isto tako, sumnje da će se u nekoj daljoj budućnosti, kada se za to ukaže potreba, ali i steknu odgovarajuće materijalne i tehničke mogućnosti, čovečanstvo okrenuti kosmičkim horizontima, ali zasada to još pripada pre domenu naučne fantastike nego neposredno predstojećoj realnosti.

 

Šta biste vi okarakterisali kao najveću opasnost za ovu planetu?

Teško mi je da izdvojim "najveću opasnost" po našu planetu, ali bih možda mogao da kažem da verujem da će, bar "na kratke staze", to pre da bude neka od onih iza kojih stoji čovek, a ne priroda. Onima koje interesuje (i brine) ova "katastrofična" problematika mogu da preporučim izvanrednu knjigu Global Catastrophic Risks koju je kao kourednik i jedan od autora priredio moj uvaženi kolega sa Astronomske opservatorije Milan M. Ćirković, a objavio ugledni Oxford University Press.

 

A ima li života na drugoj planeti? I šta vam govore najnovija istraživanja australijskog teleskopa koji je zabeležio tri misteriozna signala iz vasione?

To je pitanje na koje sam do sada u raznim prilikama valjda najčešće morao da odgovaram, iako ono zapravo izlazi iz domena moje kompetencije. Pravo pitanje za jednog astronoma, ili preciznije za astrobiologa, jeste da li u vasioni postoje mesta na kojima je razvoj života moguć. Na to pitanje najverovatniji odgovor je: da. U poslednjih nekoliko decenija otkrivene su hiljade planeta koje kruže oko drugih zvezda, i mada do sada nismo našli nijednu Zemljinu "bliznakinju" koja bi mogla da podrži život kakav poznajemo, ubeđen sam da je samo pitanje vremena kada ćemo je naći. Da li će, međutim, na mestima koja poseduju uslove za razvoj života ovaj zaista i da se razvije, kako će da evoluira i šta će biti rezultat te evolucije, to su pitanja za kolege iz nekih drugih struka.

Što se tajanstvenih signala tiče, nisam o tome ništa čuo ni pročitao, ali sa priličnom sigurnošću mogu da kažem da nisu ni prvi, a verovatno ni poslednji takvi signali koje registrujemo. Kada bismo znali prirodu svih signala koji iz vasione stižu do nas, to bi značilo i da našu vasionu u potpunosti poznajemo, a to je, složićete se, prilično daleko od realnosti. Podsetio bih i da je mnogo puta do sada bilo takvih vesti, da bi se kasnije one ili razjasnile ili zagubile, jer se signali nikad više nisu ponovili, ili su se ponavljali, ali dolazeći iz više potpuno različitih izvora lociranih na raznim mestima u vasioni, što je, naravno, automatski isključivalo bilo kakve "inteligentne" signale i upućivalo na prirodne izvore. Uostalom, savremeni SETI istraživači više i ne insistiraju na traganju za radio-signalima kao indikatorima postojanja inteligentnog života, nego na potrazi za, na primer, kosmičkim megastrukturama kao svedocima inženjerskih poduhvata razvijenih civilizacija, ili, na drugoj strani spektra mogućih artefakata, hemijskih jedinjenja koja proizvode živi organizmi.

 

Njujork tajms na srpskom jeziku, koji izlazi uz Nedeljnik, pisao je o najvećem teleskopu koji je nedavno napravila Kina. Da li astronomija postaje najveće poprište obračuna velikih sila? Ili je to uvek bila?

Sigurno nije u pitanju obračun, ali naučni prestiž jeste. Kina je nedavno pustila u probni rad najveći radio-teleskop na svetu, prečnika 500 metara, čime se uvrstila u vodeće svetske sile u oblasti posmatračke astronomije, a uveliko planira izgradnju još nekih velikih teleskopa. Ni drugi, međutim, ne sede skrštenih ruku. U izgradnji ili u odmaklim fazama projektovanja je nekoliko ogromnih optičkih teleskopa, koje razvijaju SAD i EU, sve je više satelita koji iznose van atmosfere sve bolje i moćnije teleskope i detektore, grade se nove vrste specijalizovanih teleskopa i mreža teleskopa, sve više podataka prikupljenih tim instrumentima postaje trenutno ili u kratkom roku dostupno čitavoj astronomskoj zajednici... Svet se zapravo sve češće udružuje da bi zajednički razvijao najveće od tih projekata, što je uslovljeno ne samo elementarnom ekonomskom logikom već i činjenicom da je astronomija nauka prirodno okrenuta saradnji, jer nam je svima bar to nebo nad našim glavama zajedničko.

 

Da li ste nekad zažalili što ste završili u nauci, a ne u muzici? To vas pitam jer ste u gimnazijskim danima sa svojim drugom iz razreda Dadom Topićem svirali rok u tada poznatoj osječkoj grupi "Đavolji eliksiri", a interesantno je da ste poslednji koncert imali nekoliko dana pred vaš devetnaesti rođendan u noći invazije SSSR-a na Čehoslovačku.

Nisam nikad zažalio, nauka mi je pružila sve što sam u životu mogao da poželim. Muzika je bila jedna od najvećih ljubavi moje mladosti, ali je u njoj i ostala. Ta poslednja svirka, koju sam imao sa grupom prijatelja na terasi Doma JNA u Osijeku, označila je kraj moje kratke muzičke karijere i početak studija astronomije. Jednu ljubav zamenila je druga koja me prati evo sve do danas.

 

Šta danas najčešće slušate? I imate li možda planove za neku svirku sa Dadom Topićem?

I danas volim da ponekad poslušam neke od hitova šezdesetih i sedamdesetih godina, naročito one koje su "Đavolji eliksiri" u to doba "skidali" sa retkih dostupnih gramofonskih ploča, da bi ih posle izvodili na osječkim igrankama. S godinama, međutim, češće sam počeo da slušam klasičnu muziku, posebno volim muziku baroka; kad stignem, odem i na neki koncert u Galeriji SANU ili na Kolarcu.

Dadu Topića često gledam na TV, godinama pratim njegovu karijeru, kao i karijeru čuvenog gitariste "Đavoljih eliksira", "Dinamita" i "Korni grupe" Joze Bočeka, ali se sa njima, nažalost, već godinama nisam sreo. Kako sam takođe već odavno prestao da vežbam -- imam doduše jednu skromnu gitaru zaturenu negde kod kuće -- svirka sa Dadom za mene verovatno ne bi baš slavno prošla.

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.