Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Zašto je Duda Ivković duša srpskog sporta

Atina ne može da se ponovi. Bili su tamo i njegovi golubari. Krstaši, prijatelji. Kako opet da središ da Novak dođe privatnim avionom u četiri po podne na utakmicu koje se nije setila njegova zemlja. Političku konotaciju najmanje je napravio Duda. Nijednom to nije pomenuo. Kome je do demokratije - nek ide u Atinu!
Piše: Veljko Lalić
Datum: 01/10/2017

Zašto je Duda Ivković duša srpskog sporta

Foto Profimedia

Nekom ko je detinjstvo proveo sanjajući da postane košarkaš kod Bore Cenića, Tvigija ili Pljake u Zvezdari i Radničkom, oproštaj Dude Ivkovića u Atini bio je kao odlazak u Diznilend.

Sednemo ujutru na kafu, dođe Saša Danilović. Malo se zezamo, kad eto Paspalja. Njega u Atini osetiš kao zemljotres koji najavljuju kučići. Uznemire se svi. Nije to kao s Novakom, koji više ne može ni da se kreće od autograma i slikanja, to je samo neki iskreni osmeh. Prosto čovek izgleda kao legenda, sve i da ništa ne znaš o košarci.

 

A koliko ih je samo bilo ovde. Ispriča nam Palja za neki čudni lift, ja krenem s Rašom sa Arene, da uzme kupaći i da vidim lift, kad u njemu Željko Obradović. Ispred Sale Đorđević. Čeka ga s Rađom!

Tu je i Fasulas, dobri džin koga je moja generacija najviše puta u životu opsovala dok se tukao s Divcem pod koševima.

 

I onda uveče završiš za stolom na kome ima tačno 157 zlatnih medalja!!! Ej, 157! Novak 68, Željko Obradović 51 (u košarci, znači svake godine neka), Danilović 16, Paspalj 12, Mića Berić 10.

Iza nas Duda sa 24. Ali kakve! Kad se pojavi, svi spuste ton. Nisam siguran, ali mislim da neki sklanjaju i cigare. Duda mahne rukom nekom da dođe, oni svi krenu kao po automatizmu!

 

I zato ja ne verujem u reprizni oproštaj u Beogradu. Atina ne može da se ponovi. Bili su tamo i njegovi golubari. Krstaši, prijatelji. Kako opet da središ da Novak dođe privatnim avionom u četiri po podne na utakmicu koje se nije setila njegova zemlja.

Političku konotaciju najmanje je napravio Duda. Nijednom to nije pomenuo.

Kome je do demokratije - nek ide u Atinu! Tako je uvek i bilo.

 

A vređali su na utakmici i Željka. Doduše kop, njih dvadesetak, ali je tad skočila cela hala Olimpijakosovih navijača da brani najtrofejnijeg trenera Panatinaikosa. Nadrealna scena.

Uveče uz čivas, Željko to mirno prokomentariše: "Pa dobro, dobio sam ih samo 30 puta."

 

Paspalja jedinog vole i jedni i drugi, ali to je već više taj stav koji sam pominjao.

Ali... Kada je došao taj trenutak i kada se zaustavio sat, a Duda prišao klupi tima kome je dva puta doneo evropsku titulu, hala je zagrmela: "Duda - je duša - Olimpijakosa!"

Čak i najstamenijem treneru na svetu pojavile su se suze.

 

Razmišljam u tom trenutku koliko smo puta upotrebili reč "legenda" za nekog u Nedeljniku, i kako ona retko kome pristaje kao Dudi (i taj nadimak treba da zasluži).

Onda me opet Novak iznervira tom svojom pronicljivošću.

Izađe 'ladno i na srpskom i grčkom kaže: "Dušan Ivković je profesor srpskog i grčkog sporta." Ej, profesor! Pa gde si se toga setio?

 

Malo kasnije, Novak persira Palji! Kakva je to scena. Kao i kad mu Palja onako dobronamerno kaže: "Legendo, pa mi svi tebi treba da persiramo." Mi iz Nedeljnika s Danilovićem imamo specijalan odnos od teksta "A onda kada je zakucao preko Sabonisa?", kada smo ustali da branimo prvog crnca evropske košarke i čoveka koji je sve u životu radio do kraja, i srcem. Čak i kad se pobije.

"Kud je otišao svet kad Sale Danilović mora da smiruje Saleta Đorđevića", objašnjava atmosferu u novom timu, i ne dozvoljava ni u šali da neko priča da li je Bobi trebalo da igra umesto Kuzmića.

 

Nema zezanja sa srpskom košarkom. To je jedina stvar gde smo mi i Amerikanci najbolji na svetu.

Pričam o tome sa Draženom Dalipagićem, jedinom legendom koja nam još nije dala intervju. Kad god ga pozovemo, ima genijalan odgovor: "Od mene svakog četvrtka imate 199 dinara. Ali da pričam - ne mogu..."

I onda sad, pred utakmicu, otvori se čovek. Da mi i odobrenje da to objavim kao intervju, ne shvatajući da ga ja doživljavam kao ćaleta.

 

Praja je bio prvi Evropljanin koji je potpisao za Boston 1976 -- nekoliko godina pre Larija Birda - a nije ostao u Americi jer ga je zeznuo novinar Večernjih novosti (ime poznato redakciji) koji je umesto 80.000 slučajno napisao da je dobio 800.000 za prvu sezonu.

U zemlji nastala frka oko toliko para, ali mu se i rodio sin, s kojim sam se čuvao jedno vreme u... Partizanu (sic!) kod Bogosavca.

I Praja se vratio!

 

Sedimo tako gledajući nove košarkaše koji se zagrevaju i shvatimo da smo mi bili Boston Seltiksi svetske košarke. Najbolji beli tim svih vremena!

I da poslednjih godina to najviše dugujemo jednom čoveku. Duši srpske košarke. Čoveku koga je ovacijama ispratila - Atina!

 

 

 


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



sneyana
06.10.2017 - 17:43
DUŠA
Ko se pobuni protiv prljanja DUŠE DUDE? Imali transprenta na terazijama DUDA DUŠA?! Demokratija ne stanuje ovde, više. Trebaju nam ovacije u Beogradu. Imamo CAREVE sporetske I DUDU DUŠU.