Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Vrata

Kuća počinje od vrata. Vrata kroz koja je Bane osamdeset i neke stigao iz vojske iz Pule. Vrata na koja sam '90. donela Lizu iz porodilišta, a šest godina kasnije i bucmastu Hanu. Vrata na koja ulazi sreća, majstori, sneg, sigurnost, smeh, roditelji, sestra, kučići, mačići, smisao, dragi ljudi
Piše: Maja Piščević
Datum: 11/06/2017

Vrata

Kao replikant iz "Blejd ranera", tako sam se osećala tih poslednjih dana pred put. Spolja se to možda nije primećivalo, ali unutra ništa nije bilo isto, jer u meni nije bilo mene. U glavi mi je bila samo besprekorno organizovana lista zadataka sa preciznom satnicom za svaki dan sve do trenutka ulaska u avion. Sve se skupilo tu na kraju. Oglasi na Krejg listi, kupci za stolove, tepihe, komode, inspekcije stana, odjave naloga za razna plaćanja, pakovanje za transport nameštaja, poslednji susreti s prijateljima, sastanci na poslu i završni dogovori, čišćenje stana, zaostale kupovine i -- premalo vremena za sve.

To je valjda bio jedini način da uspem, da se isključim iz svega što sam volela u ovom gradu. Imala sam samo jedan cilj -- da do 31. maja spakujem ceo svoj njujorški život ne bih li zaslužila da kao Pepeljuga odem na bal. Samo što je za mene taj bal bio moja kuća. Nekih dana je to izgledalo kao nemoguća misija. Ali kad sam jednom odlučila da idem, više nisam smela da sumnjam. Kao Rejčel iz "Blejd ranera".

Moj "moleskin" rokovnik bio je mozak operacije. Nisam ga ispuštala iz ruku, svaki čas sam ga otvarala da proverim koliko mi je još zadataka ostalo za taj dan. Znala sam da ću uspeti jedino ako budem slepo sledila instrukcije koje sam sama sebi zadala.

Kao da mi je neko pogasio sva čula, ulicama sam se kretala kao zombi, nisam primećivala čak ni homlese. Izbegavala sam svoja mesta. Kad me je jednog popodneva put naneo u Park Džordž Vašington na zvuk Šopena sa koncertnog klavira pod svodom, ubrzala sam korak i zapevala nešto u sebi. Nisam osećala glad, prestala sam i da spavam, ali nisam bila umorna, samo nisam bila ja.

Taj poslednji dan pamtim kao zapis kamerom bez titla i tona. Prazan stan sa četiri kofera u centru dnevne sobe. Ogromni prozori obavijeni prolećnom izmaglicom. Goli parket po kome poslednji put gazim bosim nogama. Prilazim zidu sa koga skidam Hanin kolaž i slažem ga po još uvek vidljivim tragovima savijanja od prošlog januara.

"Dobro je, sve ide po planu", kažem sebi i skoro da mi je krivo što ništa ne osećam. A bojala sam se kako ću izdržati da se ne raspadnem. Prilazim vratima, okrećem se da bacim poslednji pogled na život koji ostavljam. Ništa. Čak ni Krajslera nema, progutala ga magla. Nismo se ni pozdravili.

"OK, to je onda to, ćao!", zatvaram vrata, zovem lift. Dok propadam ka prizemlju, vidim sebe na ležaljci na krovu. Vetar odnekud donosi miris smokve. To je poslednje čega se sećam. Nema vožnje do "Kenedija", nema čekiranja, poletanja, ničeg -- kao da se nisu desili.

Prvo što pamtim je taj fleš. Pred sobom vidim vrata. Ne bilo koja, nego moja u Koste Racina. Ne znam da li sam u tom trenutku budna ili sanjam, ali nije ni važno. Stojim pred tim vratima na 36.000 fita iznad Atlantskog okeana i tu me stiže. Kao provala oblaka. Konačno shvatam da idem kući, mojoj kući. Došlo mi je da vrištim od sreće. Uhvatila sam se za sedište, učinilo mi se da se zatresao avion.

Kuća počinje od vrata. Vrata kroz koja je Bane osamdeset i neke stigao iz vojske iz Pule. Vrata na koja sam '90. donela Lizu iz porodilišta, a šest godina kasnije i bucmastu Hanu. Vrata na koja ulazi sreća, majstori, sneg, sigurnost, smeh, roditelji, sestra, kučići, mačići, smisao, dragi ljudi. Vrata iza kojih kuća postaje dom.

Ona ista vrata koja sada čekaju mene da ih otvorim i zatvorim krug. Godinu dana starija, pomalo sluđena, sa praznom glavom i punim koferima.

U sledećem kadru stojim pred pravim vratima. Zatvorena su, iza se ne čuje ništa. Miriše lipa, pevaju ptice. Stavljam ključ u bravu i spuštam kvaku. I dalje tišina. Kad ih dovoljno odškrinem da mogu da zakoračim, iz mraka -- skok. Moj veliki žuti pas samo što me nije oborio. Baca se na mene i nastavlja da se vrti ukrug. Nekoliko puta potrči ka stepeništu, ukopa se, pa se vrati do mene kao da ne veruje da sam tu. Njuška me, skuplja mirise divljine koje nosim izdaleka. Konačno se smiri, gurne me njuškom, čučnem, stavi mi šapu u krilo.

"Zdravo, Vini, jesi li ti moj pas?" Gleda me, ne mrda. Iz mraka se pojavljuje Miu. Za razliku od Vinija, moj sijamac prilazi mi polako kao lav. Trepne svojim zrikavim plavim očima na sunce, očeše se o Vinija, pa o mene, i produži dalje.

Sve mi se zamagli. Stigla sam kući. Kraj.

 

 

 

 

 

 


Ukupno komentara: 2



Sva polja su obavezna.



Ivan
02.08.2017 - 14:56
Hm...
Gde je i zašto više ne piše Maja P. Nadam se da ovo \"Kraj\" na kraju teksta ne znači i kraj njenim kolumnama.
Tanja
14.06.2017 - 14:15
Wow
Poenta? A o tekstu i frazama da ne pocinjem- \"homlesi\" i \"fita\", autorka neka se odluci na kom jeziku pise ;)