Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Vladimir Kostić: Tri decenije je bilo dosta. Akademici više neće da nose hipoteku Memoranduma

Neke senke Memoranduma pomaljaju se i danas. Osećamo obavezu da se 30 godina kasnije odredimo i pružimo objašnjenje prevashodno generacijama koje su rasle uz kanonade ruženja i denuncijacija, a bez mogućnosti da čuju i glas SANU, poručuje akademik Vladimir Kostić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti
Razgovarali Veljko Lalić i Nenad Čaluković
Datum: 12/10/2016

Vladimir Kostić: Tri decenije je bilo dosta. Akademici više neće da nose hipoteku Memoranduma

Foto Nedeljnik

Šta je za vas Memorandum? Kako ga vi doživljavate, a kako ga čitate danas?

U godini u kojoj obeležava 175 godina kontinuiteta, Srpska akademija nauka i umetnosti se nerado, ali i neizbežno suočava sa još jednom godišnjicom -- godišnjicom "slučaja Memorandum". Prošlo je 30 godina od političko-policijskog skandala "slučaja Memorandum", a da SANU živi pod njegovom senkom, napadana i besprizivno osuđena kao vinovnik krvavog raspleta tokom raspada Jugoslavije, kao genocidni zatočnik najcrnjeg retrogradnog nacionalističkog zla.

Prema tome, Memorandum posmatram iz više uglova: kao korisnu lekciju u konstrukciji kolektivne krivice, kao nauk o metodologiji političkog obračuna u jednom specifično ideologiziranom društvu na zalasku, kao svedočanstvo o žestini jednopartijske reakcije na pokušaj da o realnosti koja je postojala i neko drugi da svoje mišljenje, kao delom i nusproizvod unutrašnjeg obračuna unutar jedne republičke oligarhije, ali i među partijskim oligarhijama postojećih republika, koje su sve polako shvatale da im je presvlačenje u kostim nacionalizma jedan od oblika preživljavanja.

 

Možete li s ove vremenske distance da procenite šta je uopšte bio cilj tog teksta? Ili šta je bio cilj SANU kada je krenula u proces pisanja Memoranduma?

Nije ni dobro ni pristojno da ja koji ću član SANU postati 15 godina kasnije dajem definitivne zaključke o namerama ili ciljevima Memoranduma. Nažalost, iako kritičari tog dokumenta i same SANU svesno insistiraju da se u ovoj instituciji ništa nije promenilo, da se u njoj ne menjaju ni ljudi (mada, da budem iskren, ne bi ni bilo loše da su mnogi od njih i dalje sa nama iz mnogo, pre svega stvaralačkih razloga, ali i razloga njihovog integriteta) ni ideje, koje im inače kritičari, prema potrebi, sami pripisuju, broj preživelih akademika-savremenika ovih događanja je žalosno mali, a time i mogućnost autentičnog svedočenja o jednom vremenu i jednom obračunu. Stoga je uputno da se držimo izvesnog broja činjenica.

Da napravim digresiju, da li je stanje u tom trenutku bilo idilično (u kom slučaju bi svaka reakcija SANU bila izlišna) ili su se problemi ipak preteći nadvijali i nagomilavali? Kada je taj odbor, uz sve nedoumice i dileme, pripremio nacrt teksta, da se poslužimo sećanjima tadašnjeg predsednika SANU, akademika Dušana Kanazira, "očekivalo se da će prilikom redakcije teksta svi nedostaci i (eventualni) nenaučni stavovi biti brižljivo uklonjeni, kao što se inače u svakom poslu i naučnom radu činilo. Međutim, rad Komisije neočekivano je prekinut baš kad je naučno trebalo oceniti stavove iznete u tekstu 'Memoranduma', načiniti njihovu tim povodom konačnu redakciju i ispraviti uočene nedostatke. Pisci teksta nisu predvideli neočekivanu mogućnost, a to je neovlašćeno prisvajanje ovog radno nedovršenog teksta, niti njegovo puštanje u javnost... i to ne krivicom Akademije".

Srpska akademija nauka i umetnosti ni danas ne može, niti ima mogućnost da odgovori na sva otvorena pitanja i intrige vremena, od kojih je ipak ključno "... kome je i zašto bilo potrebno puštanje u javnost nedovršenog teksta 'Memoranduma' uoči jubileja SANU, tj. 100-godišnjice te ustanove". Na Vanrednoj skupštini SANU od 18. decembra 1986. godine, "Predsedništvo je ostalo pri stavu da to nije oficijelni dokument SANU", a suočeno sa upadljivim prenebregavanjem te činjenice donelo je odluku da se obustavi dalji rad na "Memorandumu". Nažalost, ni to nije sprečilo da se dokument, sada već nazvan "Memorandumom SANU", kapitalizuje u obračunu u kome su kvalifikacije i pripisivane namere postale nezavisne i groteskno odvojene i od samog nacrta teksta, koji je, utoliko tužnije, bio neprekidno slobodno dostupan. Ali napadače kao da to više nije interesovalo: SANU je stavljena na optuženičku klupu!

 

Ukradeni nacrt tada je proglašen "platformom kontrarevolucije". Uplitanje Akademije u politiku, posle 100 godina, kako je tada rekao akademik Vaso Čubrilović, neminovno je moralo da dovede do sukoba s politikom. Da li je Akademija tada smela da ćuti?

Nisam upoznat sa celovitim osvrtom akademika Čubrilovića, pa se stoga ne bih usudio da sa njim polemišem. Površno, ako se slični stavovi dovedu do krajnosti, i samo osnivanje SANU ili sličnih nacionalnih institucija ima senku politike. Odgovorno bavljenje problemima nauke i umetnosti je takođe politika. Odnos prema trenutku kulture u nekoj sredini (pohvalan ili kritičan) par excellence je politika najvišeg nivoa. Idem i korak dalje: život je politika. Da li to znači da SANU ili kakva druga slična institucija, pa i zabrinuti pojedinac, ne treba da se upliće u život?

Ne, Akademija ne treba da ćuti -- posebno u situacijama u kojima je, nakon otvorenog dijaloga unutar same SANU, postignut visok stepen saglasnosti o bitnim državnim i nacionalnim pitanjima. Pre svega tamo gde svojim stručnim i stvaralačkim kapacitetima može da pomogne rasvetljavanju problema i ukazivanju na moguće puteve rešenja, uz posebno istrajavanje na etičkim dimenzijama svoga delovanja.

Ali SANU nije nedodirljiva institucija i, iako deluje programski, treba da, uz pravo da govori, ostane i otvorena za kritike (i dok ovo izgovaram, ni približno ne tvrdim da vidim i razumem sve). Međutim, oni koji su se u ovim nesrećnim vremenima u zemlji i van nje bavili ekonomijom krivice i njenom distribucijom kritiku izriču kao presudu. Prihvatamo svaku kritiku pod uslovom da postoji šansa da odgovorimo, objasnimo i pružimo sopstvene argumente.

 

Iz ove perspektive, da li je trebalo završiti s radom na Memorandumu? Od 74 strane redigovano je 30... Da se završilo, mogli bismo možda da polemišemo sa stavima srpskih intelektualaca?

Bojim se da je pitanje suviše hipotetično i da je isti dokument bilo nemoguće završiti.

Znate, kada pošaljemo najbenigniji dopis članovima SANU, za koji verujemo da se nema šta prigovoriti, dobijemo brdo zamerki (od jezika i stila, do predloga koji nam nisu padali na pamet, koji mogu izgledati i radikalno, a koji se ispostavljaju kao krajnje racionalni). Hoću da kažem da sam gotovo siguran da ni tekst nacrta Memoranduma ne bi bio bolje sreće i da bi se njegov završni oblik bitno razlikovao od nacrta. Ali to je samo pretpostavka.

Pojam srpskih intelektualaca svakako je znatno širi od pojma SANU. Pomalo se užasavam od momenta kada bi "srpski intelektualci" doneli kolektivan stav. A da ne pomislite da sam pejorativan, poznajem ili sam samo imao privilegiju da slušam, mnogo sjajnih intelektualaca u ovoj sredini.

 

U zemlji u kojoj nije bilo demokratije i opozicije, Memorandum SANU je na neki način bio prvo opoziciono delovanje. Da li delite taj stav, i da li je to slučaj i danas kada se očekuje od intelektualaca da zauzmu stav, ali ne i od Akademije?

Ne bih rekao. Bilo je primera političke i građanske hrabrosti i pre i posle tog slučaja. Članovi SANU su u godinama nakon "slučaja Memorandum" istupali i čak bili začetnici opozicionih delovanja. Činjenice o tome sakupio je i sredio pokojni akademik Predrag Palavestra u knjizi pod naslovom Goli fakti, ali nije bilo preteranog interesa da se to objavi. Kao da su i SANU i njeni članovi kolektivno dobili svoje uloge nacionalista i ratnih huškača koje u atmosferi prihvatljive "političke korektnosti" nije bilo uputno menjati.

 

Sećate li se možda šta ste mislili o tom tekstu kada se pre tri decenije pojavio onako spektakularno u Novostima? Da li ste imali utisak da ga je neko ukrao iz Akademije ili da je to još jedna jeftina politička igra Titovih komunista i obaveštajaca?

Kada je "slučaj Memorandum" eksplodirao i munjevito, da budem za trenutak i sumnjičav, zastrašujuće koordinirano prebojio politički prostor zemlje koja više ne postoji, imao sam 33 godine, dvoje dece, neposredne pripreme za specijalizaciju neuropsihijatrije i neizvestan doktorat pred sobom. Uz to, zašto da krijem, i izvesnu naviku, da ne kažem i socijalni trening, za nekritično verništvo -- uopšteno, ne spadam u one koji ranije od drugih nazru obrise političkih i ideoloških zastranjivanja i, naravno, nisam zbog toga srećan. U tekstovima novina, televizijskim ili radio emisijama ni u naznakama nije objašnjavano kako je tekst ugledao svetlo dana -- štaviše, sticao se utisak da je to SANU nekakvim marifetlucima pokušala da inače monolitnoj javnosti podmetne kukavičje jaje nacionalizma. Međutim, čak i meni takvom izvesnu sumnju probudili su slučajni susreti sa osobama koje su se u javnosti obrušavale na Memorandum, da bi neoprezno priznavale da tekst koji su ritualno spaljivale nisu ni pročitale. Konačno, od svoga profesora dobio sam uvid u neku od verzija Memoranduma (sećam se da su delovi teksta bili na ekavici, a delovi na ijekavici) i s obzirom na to da nisam uspevao da otkrijem destruktivna "tajna mesta", bio sam u dilemi da li da to pripišem svojoj nedovoljnoj inteligenciji i slabom političkom refleksu ili da podlegnem grehu sumnje da je osnov cele priče u nekim drugim sferama obračuna. Nelagodnost sumnje, ali ne i kristalno jasno sagledavanje slučaja, možda bi najbolje definisalo moj doživljaj pojave "slučaja Memorandum". Da se ogradim, barem u današnjim prisećanjima.

 

Da li je taj dokument zaista poslužio za razbijanje Jugoslavije? Ili je neko želeo da izmanipuliše i ponizi SANU?

Evo, i vi podležete toj zameni teza o kojoj govorimo sve vreme. Dokument koji nije prihvaćen, ali je brže-bolje nazvan Memorandumom SANU, ruši zemlju u kojoj građani gledaju generala Špegelja, dokumentarne filmove o švercu oružja i zveckanju njime, prisustvuju ideološkim papazjanijama, otvorenim marševima pod simbolima nekih očito nezaboravljenih vremena, beskonačnim raspravama na plenumima i "CK-ima", maratonskim prenosima međusobnih optuživanja, i slično. Očito se u toj balkanskoj idili iščekivao dokument SANU, pa da se u strašnu i kolektivnu tragediju krene. Neodgovorno, naivno i opasno!

 

Kome je Akademija tada bila trn u oku? A kome je danas?

Kratko pitanje koje zaslužuje ceo jedan intervju.

 

Kao predsednik SANU, u kojoj meri osećate balast Memoranduma? Da li vam je to možda najveći "teret" iz prošlosti?

Memorandum je zaista opasna i teška hipoteka nametnuta SANU. Taj konstrukt krivice bez ostavljene mogućnosti za preispitivanje često se i nehotice pojavi u razgovorima sa kolegama ili političarima iz zemlje, okruženja i šireg inostranstva. Samo što većinu to više ne interesuje posebno, oni imaju aksiome sa brifovanja, pa im neki drugi stavovi i neke druge moguće istine deluju zamorno i suvišno. Nacrt teksta je preveden na više jezika, ali malo je onih koje interesuju "daleke zime". Trideset godina posle verujem da mogu da kažem da većina članova SANU tu hipoteku ne želi i ne može više da nosi.

 

Kakvo je danas raspoloženje u Akademiji kada se pomene Memorandum? Može li se govoriti o pobornicima i protivnicima Memoranduma?

Precizno ne znam, ali verujem da sam vam u osnovi izneo najčešći stav. Ali postoje dve stvari na koje želim da ukažem: prvo, sam tekst nacrta Memoranduma za ove nepune dve decenije mog boravka u SANU nisam nikad doživeo kao nekakvo "načertanije", kao nekakvo obavezujuće "vjeruju" njenih članova, da bi se potom delili na pobornike i protivnike. Iako će se moje kolege ljutiti, gotovo sam siguran da u SANU ima i onih koji tekst nisu ni pročitali. Drugo, situacija sa "slučajem Memorandum" je neka vrsta zamke. Od početka odbrane Akademija je insistirala da je moralno čvorište ovog slučaja u jednostavnoj i proverljivoj činjenici koja se olako (da li uvek slučajno?) prećutkuje: nacrt teksta Memoranduma nije nikada ni u jednom telu SANU zvanično prihvaćen kao dokument ove ustanove. Štaviše, napadi na SANU su čudnovatom usklađenošću dostigli vrhunac i pre nego što su članovi SANU imali mogućnost da se prema tekstu kritički odrede, da ga komentarišu i menjaju, odbacuju ili hvale, tj. pre nego što je ovaj tekst prošao elementarnu proceduru, uobičajenu ne samo u SANU, da bi eventualno dobio grupno autorstvo ustanove. U tom slučaju, smatraju pojedinci, detaljno razmatranje teksta bi moglo da se shvati i kao retrogradno prihvatanje autorstva. Suprotno, insistiranje na primarnom stavu SANU može dovesti do pogrešnog zaključka da SANU "pere ruke" od svojih članova koji su se prihvatili teškog zadatka da napišu i ponude SANU radnu verziju nacrta Memoranduma, što je moralno nedopustivo i, konačno, netačno.

 

A koliko je Memorandum ugrozio pozicije Akademije? I da li se te posledice osećaju i danas?

Ne znam, ali se neke senke Memoranduma pomaljaju i danas. Ipak, osećamo obavezu da se 30 godina kasnije odredimo i pružimo objašnjenje prevashodno generacijama koje su rasle uz kanonade ruženja i denuncijacija, a bez mogućnosti da čuju i glas SANU.

Tu skoro imali smo komemorativni skup o Jasenovcu. Bili smo ili prećutani ili su određeni krugovi i "ovde i tamo" konstatovali da se SANU povampiruje (sic!). Biću pretenciozan i samo ću citirati sopstveni zaključak: "Danas ne upiremo prstom ni u jedan narod i ni u jednu veru. Bilo bi to neoprostivo pojednostavljivanje i primitivizam, nedostojno ove institucije. Samo se određujemo prema zločinu koji se odigrao, jer se odigrao. Prepoznajemo ga i pamtimo. Sa uvek postojećom i često izneverenom i neuspešnom idejom da se ne ponovi. Nama preostaje da težimo tragu mitske rečenice Marka Miljanova, od koje ni danas ne možemo da ponudimo ništa bolje, da je junaštvo braniti sebe od zla u drugima, ali i druge od zla u sebi."

 

Koja je vaša poruka srpskoj javnosti tri decenije posle objavljivanja Memoranduma? I o Memorandumu? I o prošlosti i o budućnosti SANU?

O budućnosti SANU će, hoću da verujem, konačnu reč dati građani Srbije. Načelni razlozi za postojanje SANU su gotovo isti kao i pri osnivanju. Suštinski, odgovor na pitanje šta je SANU bila nekad i šta je SANU danas -- jednostavan je: to su njegovi članovi tada i sada, uz ono tradicije što se u nepuna dva veka nagomilalo (a značajnije je, uz sva naša istorijska zakašnjenja i prekide, no što slutimo). Srpska akademija nauka i umetnosti je skup jakih individualnosti, pojedinaca sa nedvosmislenom skepsom prema svakoj nametnutoj unisonosti, što uključuje i različitost političkih, pa i ideoloških opredeljenja. Ja sam u ovoj kući od 2000. godine i odgovorno tvrdim da u njoj nema kao određujućih faktora ni ratnih bubnjeva, ni revanšizma, etničke mržnje, merenja tuđih prostora... Dugi niz godina se trudimo da uspostavimo saradnju, prvenstveno sa susedima, mada ima trenutaka kada nam ispružena ruka isuviše dugo stoji u vazduhu bez odgovora. Ali, iako pazimo na sopstveno dostojanstvo, ne nameravamo da odustanemo. Budućnost u prijateljstvu i saradnji i naš je izbor, mada te reči izgledaju kao deo kakvog predizbornog plakata. Ovo rukovodstvo SANU u kontinuitetu sa prethodnicima u svom programu insistiralo je da je "vreme da se ... odgovorni i misleći ljudi ove sredine skuće i istovremeno sa sređivanjem kuće i okućnice ... pootvaraju prozore ka svetu. Jedan od načina obavljanja ovog posla je da se javnosti govori istina i ukazuje na naše zajedničke mane i manjkavosti, promašaje i greške, sa osećajem pripadanja, dužnosti i uz čuvanje narušenog samopoštovanja".

Što se SANU tiče, ako je Memorandum pokušaj da se odredimo prema okolnostima oko nas, naravno jezikom struke i nauke, onda se u SANU gotovo u kontinuitetu odigravaju "memorandumi". Na primer, nakon konferencija o obrazovanju i nauci u Srbiji, u novembru nas čeka ambiciozna konferencija o trenutku kulture, čiji će moto po predlogu mudrog Bojana Kovačevića biti "Neslaganje bez ljutnje". A bilo je na desetine aktivnosti pre toga. Nažalost, nisam siguran da smo dovoljno vidljivi, što je velikim delom i naša krivica. Da pokušam da ilustrujem to jednim skorim primerom. Naime, u toku je izložba srednjovekovne srpske rukopisne knjige u Galeriji SANU za koju iskreno verujem da je jedan od događaja godine i zbog koje sam na trenutak, iako ponajmanje zaslužan, osetio greh samozadovoljstva. Međutim, pre par dana, naš član Vladimir Veličković je posetio izložbu i, kako mi je rečeno, konstatovao da je sjajna. Ali primetio je, odnosno opravdano zamerio, da šetači u Knez Mihailovoj gotovo da ne mogu da naslute čemu je izložba posvećena. Ovu naizgled efemernu primedbu doživeo sam kao mudro izrečenu paradigmu sopstvenog diletantizma. Neko je morao da doputuje iz Pariza da bi nam ukazao na ono što smo sami morali da vidimo. Hajte da amaterski ispravim grešku i iskoristim ovaj intervju da građane pozovem na izložbu uz tvrdnju: "Nećete se pokajati!"

 

Srbija se danas nalazi pred sličnim izazovima kao i pre trideset godina. Da li nam je onda potreban novi Memorandum, odnosno dokument u kojem bi najumniji ljudi zemlje uz analizu prošlosti ukazali na rešenja za budućnost?

Izazovi pred kojima se nalazimo su veliki, ali nisu isti. Možda nismo uvek idealan primer demokratije i građanskih prava, ali je ipak pređen veliki put i postignut je napredak. U jednopartijskom i ideološki definisanom miljeu pojedinačni pokušaji da se o aktuelnim okolnostima progovori drugačije lako su se pretvarali u politički incident, a danas to ipak nije slučaj, iako nas opreznost još uvek ne napušta. Da se ne ponavljam, vreme je za dijalog različitih grupa i struktura u odgovornom traženju rešenja u inače zbunjenoj civilizaciji koja nas okružuje (od izraza "najumniji ljudi" pomalo strepim). Ukratko, umesto monumentalnih dokumenata, stalno i dinamičko traženje rešenja, odnosno dokument "koji teče".

 

 


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



građanka
15.10.2016 - 11:44
Ako zanemarimo Memorandum...
... šta predsednik SANU uopšte reče? I, naravno, hvala za poziv na izložbu ...