Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kultura

Vladimir Arsenijević: Pismo idealnom čitaocu

Dovoljno je letimično pogledati unazad, na vreme koje je do danas proletelo, pa da shvatimo da i dalje nismo stekli pravo na dovršenost kojoj sam se u časovima svojih najdubljih kriza toliko nadao. Danas, i ti i ja, dobro znamo da je istorijska distanca mit, da se u beskrajnoj složenosti i isprepletenosti stvarnosti nikada ništa ne okončava i da jasnih preseka nema
Piše: Vladimir Arsenijević
Datum: 04/08/2016

Vladimir Arsenijević: Pismo idealnom čitaocu

Dragi idealni čitaoče,

 

Pišem ti iako, iskreno, ne znam ko si. Ponekad sumnjam u tebe; nisam siguran čak ni da postojiš. Pa ipak, osećam da ti dugujem jedno objašnjenje barem onoliko koliko ga dugujem i samome sebi.

Naime, tokom poslednjih godinu i po dana ponovo sam napisao knjigu koju sam već jednom objavio. Bilo je to 1997. godine a knjiga se zvala "Anđela". Danas ona, u novom, izmenjenom i proširenom izdanju, nosi i drugačiji naslov: "Ti i ja, Anđela". Reč je o drugom delu nekad davno započete tetralogije "Cloaca Maxima - sapunska opera".

Kada sam 1994. objavio "U potpalublju", svoj prvi roman a ujedno i prvi deo gorespomenutog četvoroknjižja, nisam imao razloga da mislim da će pola godine kasnije on dobiti NIN-ovu nagradu, postati bestseler, biti preveden na dvadesetak jezika i adaptiran u jednako uspešnu pozorišnu predstavu. Kriza koja me je sačekala već tu, na samom početku, bila je posledica onoga što se u muzičkom svetu naziva "sindromom drugog albuma". S tim što je u mom slučaju, zahvaljujući dodatnom efektu tzv. istorijskih okolnosti, ta kriza bila samo utoliko dublja i teža.

Mnogo se u to vreme, a povodom moje knjige, raspravljalo o pitanju takozvane "istorijske distance". Valjalo bi, tako je glasila jedna od opštih mudrosti, najpre sačekati da se istorijski period okonča, da se dim raziđe, da se događaji slegnu, pa tek onda prionuti na rad. A ja sam bio uveren da se treba opredeliti za dijametralno suprotnu strategiju. Suočavanja i pisanja direktno iz stomaka zveri. Opisivanja a ne objašnjavanja. Proživljavanja a ne mudrovanja.

Ipak, kad sam tri godine nakon "Potpalublja" konačno objavio i tu dugoočekivanu "Anđelu", bio sam njome, sobom, baš kao i stvarnošću, dubinski nezadovoljan. Nije trebalo da prođe dugo a da ustanovim da sam trostruko premoren. Jer: živeo sam našu neveselu svakodnevicu, grizao kroz nju kako sam znao i umeo, neprestano sam govorio o njoj, a još je trebalo, na kraju svakog iscrpljujućeg dana, o njoj i pisati.

Dalji rad na tetralogiji prekinuo sam u subotu 27. marta godine 1999. Bio je treći dan NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore, vreme kada su sve nakupine našeg jedinstvenog hibrisa koji nazivamo generičkim imenom "devedesete" došle na naplatu. Možda je ipak bolje, pomislio sam, strpeti se dok sve ne prođe, sačuvati glavu i zdrav razum a potom pisati do kraja svojih dana u blaženom i sveznajućem pluskvamperfektu.

Sačekati, dakle, na tu prokletu istorijsku distancu.

I tako sam pustio vreme da teče. Odlučio sam da će "devedesete" za mene biti prošlost. Objavio sam još sedam knjiga. One su se bavile drugim i drugačijim temama. Ali kako su godine odmicale, jedna velika istina postajala mi je sve jasnija. Onoliko koliko je, verujem, jasna i tebi, istomisleći moj čitaoče.

Dovoljno je letimično pogledati unazad, na vreme koje je do danas proletelo, pa da shvatimo da i dalje nismo stekli pravo na dovršenost kojoj sam se u časovima svojih najdubljih kriza toliko nadao. Danas, i ti i ja, dobro znamo da je istorijska distanca mit, da se u beskrajnoj složenosti i isprepletenosti stvarnosti nikada ništa ne okončava i da jasnih preseka nema. Da književnost ne živi od naravoučenija i da je teror pluskvamperfekta ništa drugo do teror revizionizma, jedne paklene manipulativnosti.

Istorijska distanca? Kakva posprdna, besmislena izmišljotina.

To je onaj pravi razlog zašto sam odlučio da se vratim svojoj započetoj i napuštenoj tetralogiji. Taj stomačni osećaj da između mene, nas i onoga o čemu se u toj priči pripoveda, iako su tolike godine odmakle, zapravo i dalje ne stoji bogzna kakav prostor, te da i danas valja pisati onako kako je jedino moguće, bez odmaka, bez distance, direktno iz stomaka zveri. Skliznuo sam, dakle, lako, lakše nego što sam mislio, ponovo u kloaku ranih devedesetih, a sve se potom odvijalo gotovo samo po sebi.

I sad je, evo, tu taj moj novo-stari roman s novo-starim imenom. "Ti i ja, Anđela". I njegova naracija iz zime, proleća i leta godine devedeset druge. Nevesela ali dinamična, poput vremena u kom se odvija. Prepuštam je tebi i tvom sudu, idealni moj čitaoče. Što se mene tiče, ja nastavljam dalje jer moja pripovest iz središta vulkana još uvek nije ispričana do kraja.

Eto, to je ono što sam hteo da podelim s tobom.

(Ukoliko, naravno, uopšte postojiš.)

 


Ukupno komentara: 4



Sva polja su obavezna.



Vinetu
05.08.2016 - 01:36
Stvarnost ili fikcija
U jednoj svojoj knjizi uvaženi pisac opisuje njegovog oca potpukovnika JNA.ali ga je naslikao u prilično negativnom kontekstu. Sticajem okolnosti sedamdesetih godina, upoznao sam potpukovnika Arsenijevića koji mi je bio nastavnik u vojnom školskom centru na Banjici. Taj čovek je ostavio jako dobar utisak na sve nas slušaoce. I kao čovek i kao stručnjak. Pa me interesuje da li je u pitanju stvarno njegov otac ili se samo radi o književnoj imaginaciji.
ne(idealni)
07.08.2016 - 11:53
Vladimir Arsenijevic
Cekajuci da se zivot nekako osovi na noge prodje tridesetak godina. U medjuvremenu, od genetskog zaljubljenika u knjigu prodjoh kroz mrznju prema istima kada nisam mogla podnijeti ni pogled na njih do, a to je sada, gutanja knjiga kao nekontrolirano uzimanje hrane bez imalo zelje da uvedem neki red: lagani dorucak, jos laksi rucak i za veceru malo toplog mlijeka. Nista od toga. Citam krimi romane, vec peti zaredom, dotle se stiglo. Prosle godine stize me U potpalublju. Ha! Ajde de, da se malo odmorim. Podjem, klecnem, idem, zastajavam. Ma ne mogu dalje, ne ide, al\' guram, nedam se I uz napor stignem do kraja. Gospodine Arsenijevicu, jesam li ja idealan citatelj ako kazem da sam knjigom odusevljena ali na, za Vas, neugodan nacin. To jest, citavo vrijeme citanja Te Vase knjige meni nije bilo jasno sto je u toj prici toliko odusevilo brojne obozavatelje.
Душан
07.08.2016 - 11:53
Деведесете
Потпуно сте у праву да треба описивати стварност у којој живимо. Догађаји који се исподешавају за време те временске дистанце релаитивизују стварност коју смо проживели. Налазе се оправдаања како је то морало, баш зато, да би се спречило нешто много горе. Замислимо да је неко писао о клоаци у којој смо се нашли после 1945 па до, на пример, 1955. Можда је и пробао да пише, али главе се наносио није, тако да сад имамо генерације које мисле да сви проблеми на овим просторима крећу од деведесетих. Деведесете су кобна последица наше незрелости, али и комунистичких измишљотина и лажи у којима смо били приморани да живимо, некад и привидно лепо. Наша стварност је заиста бескрајно сложена, борба је непрестана, шансе за победу су никакве, али ако смо искрени има наде. Наду дају и људи из Београдског синдиката, који сублимираше живот овог друштва у задњих педесет година у три строфе песме „Систем те лаже”.
vladimir
06.04.2017 - 08:34
Pisac na silu
Teskom mukom napisan tekst. Sad sledi jedno 10 godina pauze.