Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Velike zastave u Saudijskoj Arabiji, Tadžikistanu, Severnoj Koreji: U lepo društvo smo upali

Odnekud mi na pamet pada pesma riječkog benda Paraf, valjda sa njihovog poslednjeg albuma, ona o zastavama: "Pojeli smo novine zajedno sa slikom / Zapalili zastave / Napuhani ognjem urlali kroz noć"
Piše: Marko Prelević
Datum: 27/06/2017

Velike zastave u Saudijskoj Arabiji, Tadžikistanu, Severnoj Koreji: U lepo društvo smo upali

U Saudijskoj Arabiji nikada nije prihvaćena Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima. Žene su građani zadnjeg reda, svake sedmice se, u proseku, izvrše dve smrtne kazne, van zakona su homoseksualnost i sve religije osim islama. Postoji posebna verska policija. Slobodni mediji ne postoje, a cenzurisan je čak i internet. Opozicije nema.

U Tadžikistanu ne postoji nezavisno sudstvo, sloboda govora je pod restrikcijama, predsednik Emomali Rahmon, bivši sovjetski aparatčik, na vlasti je od 1992. godine, a nedavnim referendumom omogućeno mu je da se kandiduje i peti put. Opozicione partije su skrajnute ili demonizovane.

U Jordanu, po ustavu i zakonu, građani ne mogu da promene ni svog monarha, ali ni vladu. Kralj postavlja i uklanja premijera, njegov kabinet, sve senatore i sudije, pa čak i gradonačelnika prestonice, Amana. Kralj može da raspusti parlament po sopstvenom nahođenju, on je glavnokomandujući vojske. Opozicija postoji, ali samo da bi igrala ulogu opozicije.

U Severnoj Koreji ljudska prava ne postoje. Zato postoje koncentracioni logori za sve koji se ne slažu sa zvaničnom ideologijom juče. Podanici - jer ih tamo ne smatraju građanima - ne mogu slobodno da se kreću ni po svojoj zemlji, a kamoli da idu u inostranstvo. Ne postoji država koja tako sistematski i dosledno krši ljudska prava kao Severna Koreja. Ne postoji država koja je toliki cenzor.

U Azerbejdžanu, uprkos njihovom novcu, prema izveštajima nezavisnih tela kao što je Human Rights Watch, ne postoji prava sloboda štampe, pošto su novinari koji se drznu da napišu nešto protiv vladajuće dinastije Alijev - čiji rodonačelnik Hajdar krasi Tašmajdanski park u Beogradu - na meti vlasti i njihovih poklonika. Nisu retki slučajevi da novinari završe u zatvoru, a uvrede i fizički napadi su svakodnevni. Zabranjene su javne demonstracije protiv vlasti, policija može da vas uhapsi i zadrži bez ikakvog objašnjenja, a od 1993. godine u toj zemlji nisu održani nijedni slobodni i fer izbori.

Sem divnih storija o nipodaštavanju ljudskih prava i odsustvu demokratije, šta je još zajedničko za ovih pet država? U njima se, eto, prema Ginisovoj knjizi rekorda, nalazi pet najvećih zastava na svetu. Redom, ona u Džedi visoka je 170 metara, u Dušanbeu 165, u Bakuu 162, u Severnoj Koreji 160, u Amanu 127 metara. Većinu je - sem ove severnokorejske, koja nije u Pjongjangu, već na granici sa Južnom Korejom - izgradila američka kompanija Trident, po ceni ne nižoj od dva-tri miliona dolara. Čelnici te firme pričali su svojevremeno u intervjuu za Vice kako su i sami iznenađeni ovim sportom, utrkivanjem autokratskih režima ko ima veću.

U to lepo društvo uskoro bi trebalo da se smesti Srbija: na inicijativu premijera Aleksandra Vučića, kako su prošle nedelje pisali mediji, na ušću Save u Dunav, između Tržnog centra "Ušće" i Malog ratnog ostrva, biće postavljena velika zastava Srbije, na jarbolu višem od stotinu metara. Cilj poduhvata je, vele, "jačanje kulta zastave", a za projekat nisu zaduženi oni Ameri. I ne samo to, nadaju se u Gradu Beogradu da će ovu ideju prihvatiti i u delo sprovesti i drugi gradovi diljem Srbije!

Neću o tome da nemamo pametnija posla nego da podižemo gigantski steg. Neću o jeftinom populizmu predsednika. Neću o tome na šta nam liči Beograd, i njegovi trotoari. Ni o tome da ovu zemlju niko neće voleti više ili manje ako u njoj visi i pod košavom se povija ogromna zastava, nego ako bude uređena i slobodna.

Dovoljno govori onih pet zemalja, ali i nedavna istorija.

Kao što se nekada ideja o "Večnoj vatri", danas zapuštenom i očito krajnje prolaznom spomeničkom kompleksu na Ušću, rodila na jednom mestu, u glavi jednog čoveka (odnosno žene), tako i danas jedan čovek stavlja pečat na ovaj grad, a da za to nije upitan niko, ponajmanje stručna javnost. (Zašto bi, kad im je oglušenje na stav arhitekata i urbanista tako prijao kad se radi o "Beogradu na vodi"?) Gde on okom, tu njegovi pasdarani skokom.

Ispod "Večne vatre", koja je, kako je to pre dugih 17 godina napisao Slobodan Kostić u Vremenu, služila da se potcrta premisa da je volja Vođe u stvari narodna volja, stajao je zapis koji je izdiktirala lično dr Mirjana Marković. "Vatra" je otvorena uz fanfare, i uz rečenice o "novom mestu za okupljanje", "uređenom parku" i "prepoznatljivom simbolu grada", iste one koje danas satrapi budućeg predsednika koriste u medijima, ne bi li mu se dodvorili i opravdali njegovu, pardon narodnu volju.

Možete li da zamislite citat koji će biti, u ime naroda Srbije, ostavljen na postamentu? Avaj, ja mogu.

I odnekud mi na pamet pada pesma riječkog benda Paraf, valjda sa njihovog poslednjeg albuma, ona o zastavama:

"Pojeli smo novine zajedno sa slikom / Zapalili zastave / Napuhani ognjem urlali kroz noć".


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



ljubiša
04.07.2017 - 13:53
gluposti
Porediti Srbiju sa tim zemljam ne mogu nikako drugačije nazveti osim glupost. U suštini ceo tekst je jedna velika glupost. Ne sviđa vam se ni beograd na vodi a zasto to ni sami ne znate. Mozda zato sto se gradi za Vučićevog mandata a da nije tako sigurno bi pisali hvalospeve o tom projektu.