Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Intervju

Vasilije Krestić: Memorandum je trebalo da sačuva Jugoslaviju, a ne da je razbije

Kad smo odlučili da se oglasimo Memorandumom, nismo razmišljali o tome šta se s njim i s nama može desiti. U posao smo krenuli s časnim i patriotskim namerama, pa se nismo opterećivali pitanjem kako će reagovati oni koji su se našli na udaru naše kritike. Znali smo da se on vlastodršcima neće dopasti, no nismo mogli preći preko činjenice da je jednopartijski komunistički sistem vlasti dotrajao i da ga je trebalo menjati. U svakom slučaju, bili smo svesni da nas vlastodršci neće štedeti, ali smo osećali moralnu obavezu da se u zemlji, u kojoj nije bilo demokratije i opozicije, oglasimo za dobro našeg naroda, pa i države kao celine, konstatovao je za Nedeljnik akademik Vasilije Krestić, jedan od dvojice živih autora Memoranduma
Razgovarao Nenad Čaluković
Datum: 12/10/2016

Vasilije Krestić: Memorandum je trebalo da sačuva Jugoslaviju, a ne da je razbije

Foto Nedeljnik

Poštovani gospodine Krestiću, kao jedan od dvojice živih autora tog spornog teksta, kako danas gledate na tu celu priču o Memorandumu SANU? I u kojoj meri se te impresije razlikuju od onih pre 30 godina?

Odluka da se Akademija oglasi posebnim tekstom, koji je kasnije označen kao Memorandum, doneta je zato što smo mi u SANU bili svesni da je država u dubokoj krizi, da tu krizu niko ne rešava i da su svi izgledi da će se Jugoslavija raspasti. Sluteći raspad i videći da je država u rasulu, da su rukovodeći ljudi vladajuće partije nesposobni i nedorasli da se uhvate ukoštac s problemima, a želeći da spasemo što se spasti može, odlučili smo da analizom najznačajnih društvenih, ekonomskih, nacionalno-političkih i kulturnih pitanja ukažemo javnosti na probleme a nadležne iskritikujemo i podstaknemo da počnu da ih rešavaju. Učinili smo to kada je na snazi bio Ustav iz 1974. godine, koji je rastočio federativno uređenje Jugoslavije a Srbiju podredio dvema pokrajinama. To je vreme kad su dve severozapadbe republike, Slovenija i Hrvatska, javno tražile da se Jugoslavija preustroji na konfederativnim osnovama, ili da se u njoj zavede asimetrična federacija. Bio je to put za razbijanje Jugoslavije. Mi smo pokušali svemu tome da se suprotstavimo. U svakom slučaju, namere su nam bile patriotske, plemenite i državotvorne a ne rušilačke, ali partija na vlasti videla je u našem istupu pokušaj da joj preotmemo vodjstvo. Zato je i udarila po nama. Naša kritika bila je oštra, ali naučno utemeljena i utoliko opasnija za one koji su se našli na udaru. Tako sam sagledavao nastanak Memoranduma kad je doneta odluka da ga napišemo, tako ga sagledavam i danas, a o tome sam se, zajedno s pokojnim akademikom Kostom Mihailovićem, javno oglasio i u dvema knjigama:"Memorandum SANU". Odgovori na kritike, Beograd 1995. i "Memorandum SANU". Pod udarima politike, Beograd 2002.

 

Svaki akademik koji je bio u toj komisiji za pisanje teksta imao je posebna zaduženja. Koja je bila vaša tema?

Ja sam bio zadužen da napišem tekstove o teškom položaju u kojem su se u to vreme nalazili Srbi u Hrvatskoj i o odnosu između Srbije i Vojvodine, u kojoj su tada glavnu reč imali autonomaši, koji su prema Srbiji vodili otvorenu separatističku politiku. No, javnost verovatno ne zna, da tekstove za Memorandum pisali samo članovi Komisije. Mi iz Komisije angažovali smo mnoge kolege iz SANU da nam iz oblasti kojom su se naučno bavili napišu priloge, koje smo, prema osnovnoj koncepciji, unosili u Memorandum. Određene delove Memoranduma, koje smo napisali, davali smo na stručnu ocenu kolegama koji nisu bili članovi Komisije. Trudili smo se da posao obavimo savesno i naučno utemeljeno, da ne obrukamo ni sebe, ni Akademiju.

 

Da li ste verovali da će se nešto tako spektakularno desiti s tim tekstom, odnosno jeste li bili iznenađeni kada se taj dokument pojavio u javnosti, odnosno u "Večernjim novostima"?

Kad smo odlučili da se oglasimo Memorandumom, nismo razmišljali o tome šta se s njim i s nama može desiti. U posao smo krenuli s časnim i patriotskim namerama, pa se nismo opterećivali pitanjem kako će reagovati oni koji su se našli na udaru naše kritike. Znali smo da se on vlastodršcima neće dopasti, no nismo mogli preći preko činjenice da je jednopartijski komunistički sistem vlasti dotrajao i da ga je trebalo menjati. U svakom slučaju, bili smo svesni da nas vlastodršci neće štedeti, ali smo osećali moralnu obavezu da se u zemlji, u kojoj nije bilo demokratije i opozicije, oglasmo za dobro našeg naroda pa i države kao celine.

 

Ko je ukrao taj dokument? Na koga vi sumnjate?

O tome postoje razne verzije. Nemam pouzdana sazanja o tome ko je, kako vi kažete, ukrao taj tekst. Najpoznatija verzija je da je akademik Jovan Đorđević, kojeg je komisija zamolila da pogleda Memorandum i na njega stavi svoje primedbe, tekst odneo svojoj kući a da ga je tu, na njegovom stolu, našao njegov zet, novinar "Večernjih novosti", koje su prve osule paljbu na Memorandum. To je jedna od verzija, a ima ih više i ne nalazim za potrebno da ih prepričavam. Međutim, javnost treba da zna da Memorandum nije pisan u tajnosti. Odluka da se pristupi njegovoj izradi doneta je javno, na Skupštini Akademije. Tokom rada na njegovoj izradi članovi Komisije nisu krili da ga pripremaju. Komisija nije donela bilo kakvu odluku o tome da on treba da bude tajni dokument, da ga treba kriti od javnosti. Prema tome, on je mogao da dospe u javnost i nekim drugim putem od navedenog slučaja s akademikom Đorđevićem.

 

A kome je bio potreban taj i takav Memorandum SANU, koji je poslužio kao povod za razbijanje Jugoslavije?

Kao što sam već rekao, mi koji smo pisali Memorandum namenili smo ga javnosti, a nikad nije doneta odluka na bilo kom nivou SANU da li će i kome će od političara ili političkih tela on biti upućen.

To što je Memorandum, po optužbama onih koji su ga kritikovali, poslužio kao povod za razbijanje Jugoslavije antologijski je primer kako je jedan tekst, koji je imao zadatak da sačuva Jugoslaviju od raspada, mogao da bude stavljen na stub srama kao dokument koji je doprineo razbijanju države. To je samo jedan od mnogih dokaza o tome šta su danas sve u stanju da učine postojeći mediji i dobro organizovana propaganda.

 

Kako ste se branili od tog teksta? Da li se sećate prvih reakcija vaših kolega akademika, posebno onih koji su imali političke pretenzije poput Dobrice Ćosića, Borislava Pekića, Dedijera? Da li vam je neko od njih nešto prigovorio?

Kako su se akademici branili od brutalnih napada, bezočnih podmetanja i osuda da su neprijatelji svoje zemlje, da su izazivači bratoubilačkog rata, protagonisti nacionalne mržnje, frankisti i mangupi, da je Akademija ispostava CIA i neprijateljska organizacija, svi zainteresovani mogu da vide po njihovim autorizovanim diskusijama koje su izneli na vanrednoj skupštini SANU održanoj 18. decembra 1986. godine, na kojoj se raspravljalo o Memorandumu. Te diskusije Akademija je objavila 1989. godine. Akademici su se pozivali na osnovna demokratska prava i na slobodu mišljnjenja. Uz to, tvrdili su da Memorandum nije priveden kraju, da je ukraden pre no što je bilo koje akademijino telo (Izvršni odbor, Predsedništvo ili Skupština) stiglo da ga prihvati, da mu da legalan imprimatur. Uz to, odbacujući besmislene optužbe, koje nisu imale pokriće u tekstu Memoranduma, koji je inkriminisan, akademici su optuživali političko rukovodstvo da po savku cenu nastoji da očuva svoju dominaciju i postojeće stanje u Jugoslaviji i Srbiji, da zato krivotvori namere Akademije i zloupotrebljava akademike za svoje ciljeve i međusobne obračune. Akademici su optuživali političko rukovodstvo da je kampanja protiv SANU razotkrila političku hipokriziju vlasti prema stvralačkoj inteligenciji i obelodanila svoj stvarni društveni položaj, svoju nemoć i podređenost. Tvrdili su da je to logičan čin uporne i kobne politike u našoj zemlji, koja istine proglašava neprijateljstvom i srpskim nacionalizmom.

Niko od pomenutih članova Akademije, Ćosića, Pekića i Dedijera, nije mi povodom Memoranduma stavljao bilo kakve primedbe. Mi smo o tom dokumentu imali ista ili sasvim slična i usaglašena gledišta.

 

Je li bilo nekog straha ili bojazni kod vas i vaših kolega akademika od bilo kakvih reperkusija, političkih ili akademskih? U kojoj meri je bio ugrožen vaš status u društvu?

Ja nisam uočio bilo kakav strah kod kolega koji su bili članovi Komisije za pisanje Memoranduma, premda su do nas stizale svakakve pretnje. Znam pouzdano da je u samom vrhu politčkog rukovodtsva Srbije razmatrana mogućnost suspenzije rada Akademije. Snažan pritisak vršen je na rukovodstvo SANU da se žrtvuje akademik Antonije Isaković, koji je kao potpredsenik Akademije rukovodio Komisijom za pisanje Memoranduma. Međutim, osim nekoliko preplašenih kolega, koji su bili spremni na pokornost, akademici su bili moralno čvrsti, nepokolebivi i nepopustljivi u svojim uverenjima. Sve nas, koji smo pisali Memorandum, ondašnje vlasti su politički žigosale i kao takve u svakom pogledu potisnule iz javnosti, ali nekih drugih neugodnosti niko od nas nije imao.

 

Koliko je taj Memorandum ugrozio pozicije SANU?

Posledice memorandumske afere došle su do izražaja posle smene rukovodećeg tima SANU, tek kad je na čelo Akademije kao predsednik, došao Nikola Hajdin. To rukovodstvo SANU bilo je preplašeno svim što se desilo s Akademijom, pa je Akademiju u svakom pogledu ućutkalo, marginalizovalo i učinilo je posluščničkom ustanovom vlasti. Akadamija je tada izgubila ugled i poštovanje javnosti koji je dotle imala. U želji da pokažu koliko su široki, koliko su daleko od svake „memorandumske velikosrpske politike", predsednik Hajdin i njegovi najbliži saradnici u jednom trenutku bili su spremni čak i na to da iz naslova SANU izostave oznaku da je reč o Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Predsednik se tada potpisivao kao predsednik Akademije, a ne kao predsednik SANU.

 

Koja je vaša poruka srpskoj javnosti tri decenije posle objavljivanja Memoranduma?

Mislim da je SANU zbog svoje istorije, zbog sastava članstva kojim je raspolagala, zbog ugleda koji je stekla svojim radom i postignutim rezultatima bila dužna da se u vreme nastanka Memoranduma oglasi takvim dokumentom, jer je njen zadatak bio i ostao da se bavi ispitivanjem prošlosti, sadašnjosti i budućnosti naroda kojem pripada. Da to nije učinila, ona bi izneverila svoje primarne obaveze. Ona ne bi opravdala svoje postojanje. Ne sumnjam da će istorija pokazati da su napadi na SANU i Memorandum bili neosnovani, a potrebni onima kojima su smetali Srbija i Srbi, koji su po svaku cenu, ne birajući sredstva, želeli da razbiju Jugoslaviju.

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.