Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

"Ubistvo u katedrali"

Slavko Ćuruvija možda nije bio Tomas Beket, ali još je Henri Drugi patentirao kako da država likvidira političkog protivnika, a vladareve ruke da tobož ostanu čiste
Piše: Ljiljana Smajlović
Datum: 29/10/2018

"Ubistvo u katedrali"

Foto: Nedeljnik

Dok sam bila glavna urednica Politike, američki diplomata mi je jednom prilikom, u neobaveznom ćaskanju, blago prigovorio što list koji uređujem kod svakog spominjanja Dejvida Petreusa (i njegove uloge u KKR-u, tadašnjem vlasniku N1 televizije), nađe za shodno da podseti da je reč o bivšem direktoru CIA.

Dao mi je ideju da korigujem tu praksu, pa smo, za ostatka mog urednikovanja, nalazili za shodno da podsetimo i zašto je, zapravo, Petreus prestao da bude direktor CIA: zato što se otkrilo da je državne tajne otkrivao ljubavnici, da bi se posle povoljno nagodio sa državom oko odgovornosti za to krivično delo.

Spominjem to jer me je američki diplomata istom prilikom pitao zašto, istom logikom, kod svakog spominjanja Aleksandra Vučića Politika ne podseti da je premijer bio Miloševićev ministar informisanja. To bi bilo veoma redundantno, odgovorila sam: hiperaktivnog predsednika vlade katkad objavimo na pet različitih strana lista, pa bi bilo previše da na svakom mestu podsećamo na njegovu predratnu biografiju.

Šalu na stranu, ne znam niti jedan medij u Srbiji koji od čitalaca krije da je Vučić lično zaveo ratnu cenzuru za vreme NATO bombardovanja, niti da je za njegovog vakta, 1998, donesen onaj ozloglašeni zakon o informisanju.

Ja sigurno nikada neću zaboraviti, jer je za važenja tog zakona, čija je prva i prava meta bio Evropljanin Slavka Ćuruvije, ubijen vlasnik magazina čiji sam spoljnopolitički urednik bila.

Ne čudi me što opozicioni mediji danas poklanjaju dužnu pažnju dvadesetogodišnjici donošenja famoznog zakona, kao što me ne čudi ni nervoza na koju to nailazi u vlasti naklonjenim medijima. Zar nije čudesna okolnost da se ta politikom nabijena godišnjica doslovce poklopila sa još jednim "ubistvom u katedrali"? Aludiram, dabome, na užasni slučaj saudijskog novinara Džamala Kašogija, koji je po svoj prilici raskomadan po nalogu svemoćnog saudijskog prestolonaslednika. Ali pošto despotska pustinjska kraljevina do sada još nije naišla na problem čije se rešenje ne može kupiti petrodolarima, u toku su komplikovani američko-tursko-saudijski pregovori o tome kako da prinčeve ruke ostanu čiste, a da državne ubice budu proglašene ljudima koji su se oteli kontroli, ubijajući nasumice i na svoju ruku. "Ubistvo u katedrali" naziv je čuvene drame u stihu T. S. Eliota, u kojoj četiri viteza engleskog kralja Henrija Drugog 1170. godine ubijaju biskupa od Kanterberija jer su kraljev uzdah (zar me niko neće osloboditi tog sveštenika) protumačili kao kraljevu volju. Inspirisan Šekspirom i istorijom, taj naslov je s vremenom postao kratica za političko ubistvo u kom otisci vladarevih prstiju ostaju sakriveni, a krivica se svaljuje na prerevnosne državne činovnike.

Proces državnim činovnicima optuženim za ubistvo Slavka Ćuruvije vuče se već godinama na Specijalnom sudu, tobož zbog pomanjkanja prostora. Niko od optuženih nije priznao ni svoju, ni eventualnu umešanost Slobodana Miloševića u atentat na hrabrog izdavača i novinara. Rukovodioci državne bezbednosti tvrde da to što je svaki Ćuruvijin korak za vreme bombardovanja i na Uskrs pratilo dva tuceta agenata DB-a nipošto ne znači da su umešani u odstrel novinara kom je prvo pucano u leđa, da bi onda bio "overen" metkom u glavu. Jedan broj sudija udružio se sa advokatima odbrane u nastojanju da uklone glavne dokaze iz postupka, ili se barem meni to čini belodanim. Ishod suđenja je potpuno neizvestan.

A kako bi drugačije i bilo? I u drami T. S. Eliota vitezovi se žale da su oni prave žrtve zločina u katedrali, jer znaju da će biti osuđeni na izgnanstvo i da im niko neće zahvaliti na odanosti kralju i domovini. Samo na podizanje optužnice u slučaju Ćuruvije čekali smo skoro petnaest godina, iako su se sve postpetooktobarske vlasti, počev od Zorana Đinđića, i pre nego što je došao na vlast, zaricale da će pronaći i kazniti izvršioce zločina nad osnivačem Evropljanina i njihovo nalogodavce.

Neću da se mešam u svađu opozicije koja bi da politički eksploatiše godišnjicu Vučićevog Zakona o javnom informisanju, i onih koji tvrde da je to politički marifetluk. Ni sada ne razumem kako je moguće da je Aleksandar Vučić prvi lider Srbije koji je posle Petog oktobra imao političku volju -- ili, ako više volite, našao političku računicu -- da se istraga pokrene sa mrtve tačke i okrivljeni privedu pravdi.

Da li bi se to desilo i bez njega? Možda nikada nećemo znati. Je li njegov motiv bilo iskupljenje, ili lukav politički manevar? Posle dvadeset godina, ko će znati.

I, ako ćemo pravo, koga je briga?

 

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.