Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Sport

Ubili su mu oca, a njega stavili u zatvor: Bora Stanković od "ideološkog neprijatelja" do najboljeg ambasadora Jugoslavije

U tom zatvoru gde je ležao Bora, studirao je Boša Tanjević (tu je bilo odeljenje za književnost), a potom i Duda Ivković na rudarskom
Datum: 13/09/2017

Ubili su mu oca, a njega stavili u zatvor: Bora Stanković od "ideološkog neprijatelja" do najboljeg ambasadora Jugoslavije

Foto Nedeljnik

Bora Stanković je jedan od junaka stvaranja srpske i jugoslovenske košarke kao najbolje u Evropi. Uz Radomira Šapera, profesora Acu Nikolića i Nebojšu Popovića označen je kao jedan od očeva naše košarke.

Ali, nije on samo simbol jednog sporta u jednoj zemlji. On je mnogo više. Kroz njegovu biografiju prelamaju se sve teme koje su oslikavale naše društvo posle Drugog svetskog rata. U priči o momku koji je kao dete "narodnog neprijatelja" pronašao svoju put u novom vremenu i novim društvenim okolnostima (ali u prvo vreme za reprezentaciju nije igrao jer mu vlasti nisu odobrile pasoš), da bi potom u košarkaškoj međunarodnoj organizaciji postao personifikacija onoga čime se SFRJ dičila - uspešnom diplomatijom balansiranja između hladno-zaraćenih svetskih sila.

Tu se krije i jedna od tajni uspeha jugo-košarke. Velika većina tvoraca prvih uspeha su bili "ideološki nepodesni".

Naši treneri, ali i košarkaši, su pre svega bili intelektualci. Čudno je kako neka mesta mogu da spoje ljude i simbolično iscrtaju istorijsku vertikalu. Boru Stankovića, najcenjenijeg Srbina u svetu sporta, 1945. partizanske vlasti su uhapsile. Oca su mu ubili, a njega držali u zatvoru u Đušinoj ulici, tamo gde je danas Rudarski fakultet.

Foto Profimedia
Foto Profimedia

U tom zatvoru gde je ležao Bora, studirao je Boša Tanjević (tu je bilo odeljenje za književnost), a potom i Duda Ivković na rudarskom. Za razliku od nekih drugih sportova čiji je kulturološki uticaj znao da bude čišćenje cipela novčanicama, košarkaši (Radivoj Korać) su doneli prvu ploču Bitlsa u Beograd. A ilustracije radi, Ivo Daneu, za koga kažu da je bio Džordan pre Džordana, lider ekipe koja je 1970. postala prvak sveta, recimo, kao najveću premiju u košarkaškom životu dobio je 88 grama zlata. Jer je jedan zlatar iz Trsta, uoči četvrtfinala Kupa šampiona Olimpija - Real, rekao da će za svaki poen igrači dobiti dva grama zlata. Dao je 44 poena i to mu je bila prva zarada u košarci.

Zadranin Josip Đerđa je u pomenutom filmu ispričao kako nije imao s kim da priča o svom ocu, koji je je završio u zatvoru jer je za vreme rata bio regrutovan u italijansku vojsku - sve dok nije ušao u reprezentaciju. A tamo su svi imali slične priče. I zaista, većina velikih košarkaških imena u godinama formiranja sporta imali su razloga za "antirežimska" osećanja; bilo da su imali ideološki nepodobni predznak, ili su bili među decom poslatom na Sremski front.

Svojevremeno je Bora Stanković za Nedeljnik rekao da je prešao u Partizan kako bi dobio pasoš.

"Odnosno, da bih bio siguran da ću dobijati pasoš. Dobijao sam ga ja i ranije, ali u jednom trenutku je nekom palo na pamet da mi ne daje više. Naravno, bio sam mlad čovek, hteo sam da putujem. Otići u inostrantvo u to vreme, to je bio san. Pobunio sam se, i mislio sam da je put do toga preko Partizana. Ali, ni to nije put. U početku ni Partizan nije hteo da me primi, jer su neki funkcioneri Zvezde, ili neki košarkaški funkcioneri intervenisali da me Partizan ne primi. Takva su vemena bila. Međutim, posle toga su formirali treći klub, Železničar, i tu sam igrao, ušli smo u prvu ligu, i posle dve godine sam otišao u Partizan bez ikakvih problema. U Partizanu sam igrao dve sezone. I tada sam već imao siguran pasoš. Posle toga više nisam imao problema. Takvo vreme je bilo, jednostavno dođe neki šef i kaže ti: 'Ne može.' I ne pita se zašto, prosto ne može. Prekinuo sam veze s Partizanom čim sam prestao da igram, i onda sam postao priučeni trener OKK Beograda", rekao je Bora Stanković.

Foto Nedeljnik
Foto Nedeljnik

Interesantno da Bora Stanković kao prvi operativac FIBA i najugledniji sportski radnik Jugoslavije nikada nije bio kod Tita, iako su košarkaši često bili pozivani na prijeme.

"Ja tamo nisam išao nikada. Nisam bio pozvan. Da se ne pravim važan, nije da ja nisam išao, nego nisam bio pozvan. U to vreme su svi ljudi koji su bili imalo poznati imali svoje dosijee. Znalo se sve o svakome. Naročito u to vreme odmah posle rata. Mada je Tito nekoliko puta primao košarkaše. Voleo je košarkaše. Ti prijemi su, doduše, bili na bazi rezultata, nisu bili prijateljski", rekao je Bora.

Jugoslovenska košarka - a većina svetskih stručnjaka srpski basket smatra prvim na listi legitimnih naslednika - "pobedila" je onog trenutka kada su drugi počeli da je kopiraju. To je bio dug proces. Očevi osnivači košarke, koji su loptu ubacivali u koš za sendvič i limunadu, spojeni tokom rata - Bora Stanković inače kaže da ne bi bilo ni jake košarke da nije bilo Drugog svetskog rata - dugoročno su planirali svaki korak. Od reprezentacije koja se zadovoljavala učešćem na evropskom prvenstvu, postala je prvak sveta.

Ali, gde zapravo leži tajna uspeha srpske košarke?

"O jugoslovenskoj školi najčešće govore stranci. Teško je odrediti da li postoji definicija jugoslovenske škole košarke. Svetislav Pešić kaže da ako ne možemo da govorimo o školi, definitivno možemo da kažemo da postoji metod, koji je po njemu ustanovio Ranko Žeravica. Imamo autentičan pristup. Ako bismo birali definiciju neka to bude: organizovana anarhija. Ili što bi rekao Duci Simonović, 'džez košarka'. To je sistem, gde svako ima slobodu da iskoči iz tog sistema", objasnio je novinar i publicista Aleksandar Miletić, autor knjige "Džez košarka".

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.