Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

U tuđem veku

Moderna demokratija je dogovor u kojem većina građana, u jasnim vremenskim intervalima, prepušta politiku predstavnicima koje izabere. Kod nas su, ipak, u komunizmu nastali partijski organizovani nosioci vlasti i prividno slobodni građani. I to traje do danas
Piše: Veljko Lalić
Datum: 28/07/2017

U tuđem veku

Dešava se upravo ono što se moglo očekivati. Vučiću konačno treba javno mnjenje. Ali ga više nema. Treba mu ozbiljna stranački organizovana opozicija. Ali ni nje nema. Trebaju mu intelektualci, za koje se žalio da ga nikad nisu podržavali, da bi zatim osporio i samo njihovo postojanje... Ni njih više nema.

I kako onda misli da uđe u rešavanje kosovskog pitanja?

 

Nije ovo ništa novo. U Americi se to zove "strategija olovke i telefona", zbog koje je Barak Obama ostao bez zaostavštine. Ubeđen u terminalno stanje republikanaca nakon Buša i "Čajanke", odluke je donosio u dogovoru sa sopstvenom strankom i samim sobom.

I onda se pojavio Tramp i obrisao ga gumicom.

 

Zamislite tek našu opoziciju koja se organizuje u pokrete, umesto u stranke, kao da je u ratnom stanju. Nekad mi se čini da bi ona bagerima obrisala i "Beograd na vodi".

Nije to dobro. Ali takvom stanju doprinela je naprednjačka mantra po kojoj su 2012. preuzeli državu, a ne vlast. Počeli su da grade nešto što postoji 200 godina. Tadića su obrisali gumicom, nije ostao Krle na Krletu, baš kao što je Tadić prethodno obrisao Koštunicu, a Koštunica pre toga Đinđića, s kojim je trebalo da obriše Miloševića, što jedino do danas nije učinjeno.

 

Moderna Srbija tako je propustila da napravi stabilan dvopartijski sistem.

Ali i to ima svoju istoriju. U zemljama razvijene demokratije nije pristojno sukobljavati se oko politike kada ste u društvu. Tamo niko nije lopov ili glupan ukoliko podržava drugu stranu. Moderna demokratija je dogovor u kojem većina građana, u jasnim vremenskim intervalima, prepušta politiku predstavnicima koje izabere.

Odnos prema politici kod nas se promenio sa boljševizmom i komunizmom. Tada su s jedne strane nastali partijski organizovani nosioci vlasti, povezani u vertikali apsolutne moći, a na drugoj svi ostali, uglavnom lišeni prava na političko mišljenje.

Kao u porodici u kojoj imate stranačkog funkcionera kome je ispod časti da priča s ostalima o politici, iako on o njoj najmanje zna.

Blago popuštanje šezdesetih i eksperiment sa samoupravljanjem ovu naciju ostavio je u hibernaciji apsolutizma. I danas jedna stranka nameće teme o kojima diskutuju njihovi članovi, koji se najviše brinu za privilegije, stanove, službe. S druge strane nalaze se prividno slobodni građani, koji ne učestvuju u političkom životu pošto misle da ništa ne mogu da promene.

 

Istorija je, pre svega, političko iskustvo. Šta smo mi iz našeg naučili?

Na obeležavanju Krfske deklaracije videli smo samo dokle doseže naš palanački duh u kojem se sve dešava oko crkve i opštine u centru sela, i romansiranih porodičnih priča.

Ništa se mi nismo pitali oko Jugoslavije! Pre potpisivanja Ženevskog sporazuma velike sile razmišljale su kako da kazne Austrougarsku i Nemačku, zbog čega je i Češka dobila državu koju nije tražila. Za Balkan su postojala dva plana, prvi po kojem je trebalo da Austrija i Turska i dalje ovde osiguravaju mir, i drugi - Vilsonov - po kojem je stvorena Jugoslavija, samo sa jednim ciljem - da Austriji onemogući izlazak na more.

Hrvatska i Slovenija bile su još male za tako nešto, ali niko nije pomišljao ni da Srbima da more, pošto je odluka velikih da se ovde nikad ne prave lokalne velike nacije.

Velika Srbija, jednostavno, nikad nije bila na stolu. Da je tako nešto bilo moguće, uostalom, prvo bi nastale Velika Grčka, koju je podržavala Engleska, ili Velika Bugarska, u koju je jedino iskreno uvek ulagala Rusija.

 

Pašić je bio veliki državnik zato što je ostvario više od mogućeg, baš kao što je Milošević mali zato što devedesetih nije shvatio novi talas u istoriji u kojem se Nemačka ujedinjavala, a raspadale sve druge zemlje istočnog bloka.

Šta se danas promenilo? I da li se promenilo? Da li mi stvarno možemo u naredne tri i po godine Trampovog mandata da dobijemo "deo svoje zemlje", ili je na Balkanu definitivno nacrtana strategija o dve i po albanske i dve i po srpske države?

Šta god da je, moramo da krenemo od tih polovina. Deobe.

 

Ili ćemo kao kod Dobrice Ćosića, da završimo - u tuđem veku!


Ukupno komentara: 3



Sva polja su obavezna.



Kotlokrp
30.07.2017 - 11:34
Carevo novo odelo
Ne treba g.Svemogucem javno mnjenje.Treba mu sanitarno sredstvo da spere sa sebe poslednje obrise radikalskog odela.Treba mu poltronska podrska da prelomi ono malo savesti koju je izgubio,ucenjen da ucini ono sto drugi nisu smeli.Oreol izdajnika zabasurice osecajem svemoci,platice dug uceniteljima i dati deo Srbije.Kao da ga je nasledio u ostavinskoj raspravi...Savest je tezak teret....ako je covek uopste ima....
Nikša
30.07.2017 - 11:35
LALIĆU, LALIĆU
\"Nećeš se ti \'leba najesti od tog posla\". I to ne zato što promašuješ, svojim kolumnama, već zato što jako dobro pogađaš. I to radiš (drsko) već duže vreme.
Kolporter
05.08.2017 - 15:51
istorija
Laliću, ja sečem i skupljam tvoje tektove. Najviše volim istorijske i mislim da ti one najviše leže. U svakom slučaju, najbolji i najobrazovaniji novinar u Srbiji danas bez velike dileme