Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Turbo-dizel kao novi andergraund

Biti gadljiv na turbo-folk znači biti elitista, a za prolevo orijentisanu "intelektualnu elitu", nema veće uvrede od elitizma
Piše: Milena Minja Bogavac
Datum: 06/03/2016

Turbo-dizel kao novi andergraund

Moj drug Petar Tviteru je objavio kako je došlo vreme da u Dragstoru gostuju Elitni odredi. "Mimi Mercedez", piše on, "je tako proleće 2015." Iako kapiram da je ovaj tvit trebalo da bude šaljive prirode (tinejdž turbo-dizel atrakcija zvana Elitni odredi više i ne postoji), nešto u vezi s ovom izjavom podstaklo me je na razmišljanje o sve zvaničnijoj ljubavnoj vezi između turbo-folka i beogradske hipsterske elite. Mogla sam lako da zamislim nastup Elitnih odreda u Dragstoru i sve te superurbane likove, kako đipaju uz dizel ritmove, umireni idejom da je "sve to kemp". Kemp ili laž koja govori istinu, kao fraza iz naslova knjige Filipa Kora, samo donekle objašnjava vezu dizelaštva i andergraunda, koja se mnogima može učiniti kao protivprirodni blud. 

Drugi deo objašnjenja sadržan je u manje sofisticiranoj ali istinitoj tezi da je turbo-folk autentična muzika radničke klase. Deo gradske šminkerske levice, koja svoje političko delovanje zasniva na internetu i pokojoj žurci, odavno pozira s ovom izjavom koja se teško može osporiti. Izostavimo li priču o genezi turbo-folka i tome kako je devedesetih to bio jedini muzički pravac ponuđen radničkoj klasi, situacija danas izgleda kako je opisano. Biti gadljiv na turbo-folk znači biti elitista, a za prolevo orijentisanu "intelektualnu elitu", nema veće uvrede od elitizma. 

"Danas sve marksice nose maksice", repuje Sajsi MC i pritom iznosi istinu o beogradskim urbanim puritancima. "Maksice", to jest: "er maks" najke, prestale su da budu ozloglašeni simbol devedesetih, da bi postale zvanična obuća beogradske progresivne omladine, a zaslugom Miloša Lolića, ušle su i u visoku kulturu: sa splavova - u Dragstor, iz Dragstora na veliku scenu Jugoslovenskog dramskog. Pravo u "Dnevnik o Čarnojeviću" Miloša Crnjanskog, u krajnjoj instanci: pravo u lektiru. 

Da se razumemo: „er maks" patike nikada nisu bile samo obuća. Uvek su bile statusni simbol, s tim što je sada ovaj simbol promenio svoj ideološki predznak.  

U vreme kada sam bila tinejdžerka, stvari su bile jasne. Delili smo se na dizelaše i padavičare. Padavičari su nosili starke, a dizelaši najke... A onda je starke počeo da nosi ko god stigne. "Bile starke, bile starke, devedeset posto žena nosi bile starke." (Dječaci) ... Čitavom korpusu stilova sadržanih pod zajedničkim (pogrdnim) imenom "padavičari" (padavičari, dakle: ne-dizelaši) nije preostalo ništa drugo, nego da posegnu za "suparničkom" obućom problematične istorije. 

Ovde nije reč samo o obući već i o muzici, kulturi, modi... ali i o pojmu mnogo širem, a u postmodernizmu sasvim obesmišljenom. O ideologiji. Vezu između beogradskog andergraunda i turbo-folka na ideološkom planu objašnjava postmodernistička krilatica: anything goes!  

Kada anketiram svoje vazdušnim đonovima opremljene prijatelje o tome zašto su (dođavola!) kupili prvi par najki, odgovori su lični i različiti. U ovim, odgovorima, ipak prepoznajem matricu hipsteraja kao jedine supkulture čiji se predstavnici ne identifikuju kao njeni pripadnici. Prava hipsterka nikada neće za sebe reći da je hipsterka! Hipsteri ne prate modu, jer je to u modi. Dakle: moji prijatelji su hipsteri, a hipsteri nose najke. 

I ako čitava ova ideološka turbulencija strahovito podseća na procese u okviru srpske političke scene, presvlačenje padavičara u dizelaše nije se moglo desiti preko noći. Razmislimo li o tome šta je bila prelazna faza, neminovno ćemo se zadržati na ekspanziji hip-hop kulture u Beogradu nakon Petog oktobra.

U vreme kada sam bila tinejdžerka, stvari su po ovom pitanju bile mnogo manje jasne, jer su i reperi svrstavani među "padavičare" gde im, s obzirom na globalni fenomen popularnosti hip-hopa, najverovatnije nije bilo mesto. Arhe-dizelaši nisu slušali hip-hop. Možda zbog toga što nisu znali engleski, a ponuda domaćih rep albuma devedesetih se svodila na nekoliko pionirskih pokušaja. Recimo: Gru... Ili Đus... I tu već stižemo do sigurnog dokaza teze o hip-hopu kao prelaznoj tački u procesu emancipacije turbo-folka.

Izvođači koje sam navela, u godinama koje su usledile pozicionirali su se kao gurui dizel kulture. Niz rep bendova koji su svoje prve albume izdali početkom dvehiljaditih, u različitoj meri je koketirao sa dizelaškom ikonografijom. Mnogi od njih izvršili su tragični luping: sa Radio SKC-a na estradu; dok drugima ovo nije uspelo samo zbog toga što su, lirički, bili preeksplicitni. U svakom slučaju: veza je uspostavljena... I tu se više ništa ne može učiniti. Sviđalo vam se to ili ne: hipsteraj je prigrlio dizelaštvo. Devedesete nisu mogle proći bez posledica, a muzika i moda samo su simptom jedne mnogo ozbiljnije dijagnoze. Vratimo se postmodernističkoj frazi: anything goes i promislimo o stranačkim "igrama bez granica", u kojim - hteli to ili ne - učestvujemo, čak i onda kada se svrstavamo među bele listiće.

Ako sve i svako može da promeni ideološku paradigmu, zašto to ne bi mogao i turbo-folk? Uostalom, on je oduvek bio prekontroverzan za mejnstrim.  


Ukupno komentara: 2



Sva polja su obavezna.



gagi75
22.05.2016 - 00:29
Loša premisa
hip-hop je 90ih bio deo padavičarske subkulture? Iz pogrešne premise mogao je uslediti samo pogrešan zaključak.
Travis Bickle
12.07.2016 - 19:45
Davno bese leto 2005.
\"Vi ste mislili da smo se smirili ustvari smo se uznemirili... Ovih dana obišli smo razne butike nemaju čak ni dobre patike ventilatorke...\". Ono što je zabranjeno, potisnuto, nedopustivo i pri tome interesantno uvek izmili brate minli.