Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Nedeljnik

Tribina "1968. pedeset godina kasnije": Raspad Jugoslavije počeo je studentskom pobunom

Prenosimo vam tok tribine "1968: Pedeset godina kasnije", održane u organizaciji Nedeljnika i UK Parobrod
Fotografije Igor Pavićević
Datum: 13/06/2018

Tribina "1968. pedeset godina kasnije": Raspad Jugoslavije počeo je studentskom pobunom

Povodom 50. godišnjice velikih studentskih demonstracija u Jugoslaviji i svetu Nedeljnik i UK Parobord su 6. juna organizovali tribinu na kojoj se govorilo o nasleđu revolucije koja nije promenila ništa, a posle koje ništa nije bilo isto.

Na tribini su učestvovali: profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu Žarko Puhovski kao jedan od vodećih učesnika protesta u Zagrebu, direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov kao učesnik protesta u Sarajevu, sociolog i politički analitičar Milan Nikolić kao učesnik protesta u Kapetan Mišinom zdanju u Beogradu i jedan od nekolicine studenata koji su bunt platili zatvorom, te nekadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, kao predstavnik generacije koja je odrasla na idejama studentske pobune i koja je od kraja sedamdesetih, kako je rekao, "čuvala vatru šezdeset osme". Moderator panela bio je novinar Zoran Panović.

 

 

ZORAN PANOVIĆ: Sticajem okolnosti ja sam sociolog i kada sam upisao taj fakultet 1991. godine, mene je tatin prijatelj pitao šta sam upisao. Rekao sam da sam upisao sociologiju, na šta je on odgovorio: "Gde sad to kada je propao socijalizam?" Da li je socijalizam u stvari propao 1968. godine?

Gospodine Tadiću, pošto ova tribina dolazi posle čitave serije tekstova i televizijskih priloga koji su ovu temu obradili, da li imate utisak da je interesovanje za 1968. prenaglašeno i šta se krije iza te prenaglašenosti? Da li postoji čežnja ili žal...?

BORIS TADIĆ: Kada mi tako postavite pitanje, ne mogu drugačije da odgovorim nego - da. Prostor jugoistočne Evrope bremenit je siromaštvom i stalnim nedostajanjem i vraćanjem u romantične godine, bilo da je reč o "šezdeset osmoj" ili o totalnom opozitu kao što je titoizam, to je karakteristika takvih društava.

Ako posmatramo individuu, pošto sam ja psiholog, najkarakterističnije za adolescentsko doba je stalno insistiranje na pravdi i pravednosti. Adolescent traži pravdu, čista i jasna rešenja. Za njega svet nema sivu zonu, nego je crn i beo. Mogla bi da se izvuče paralela da živimo u adolescentnom društvu već decenijama i stalno očekujemo neki izlaz i pravdu.

S druge strane, realni život prirodno nameće da živimo u konstantnoj nepravdi. Živimo u destruktivnom svetu i svi smo zajedno - na prostoru jugoistočne Evrope, zapadnog Balkana ili bivše Jugoslavije - bili pogođeni jednim besmislom čitavu deceniju, jednim zlom koje je na neki način pokrilo veoma teške strane socijalističkog društva u kom smo živeli decenijama posle Drugog svetskog rata.

Potreba za pravdom, za ispravljanjem neke istorijske greške, za uspostavljanjm nekog idealnog društva kojeg - a to nas je 1968. naučila - ipak nigde nema. Nadam se da su nas i dvehiljadite naučile da idealnog društva nema.

 

 

 

PANOVIĆ: Gospodine Puhovski, već ste rekli u Nedeljniku da su demonstracije u Zagrebu bile refleksija demonstracija u Beogradu. Kada pogledamo slike iz 1968. i kada pogledamo današnje studente, nekako ti studenti izgledaju ozbiljnije. Da li je to samo eho vremena?

ŽARKO PUHOVSKI: Prvo, važno je globalnu razinu protesta uzeti u obzir. To je možda prva globalna situacija u svetu, uz Vijetnamski rat, posle Drugog svetskog rata. Svetska 1968. se vezuje kritički za Vijetnamski rat. I ona je važna, jer to je poslednji put u poslednjih 50 godina da su ljudi pokušali nešto čega nema.

Nakon toga su svi pokreti želeli ili nešto što ima kod suseda, ili da poprave nešto što postoji.

Šifra 1968. je kao što znate bila: budimo realni, tražimo nemoguće. Sve nakon toga je bilo obrnuto - budimo nemogući, tražimo realno. I to je herojski element 1968.

Ali ništa od toga što se htelo, nije se uspelo. A istovremeno, ništa nakon 1968. nije bilo isto kao što je prije toga bilo.

U Jugoslaviji su postojala tri elementa - jedan je konkretni povod, a to je sukob sa policijom; drugi je bio čisto šminkerski - oponašanje Zapada; i treći, koji je bitan, jeste pokušaj da se radikalizuje jugoslovenski socijalizam. I tu se na jugoslovenskom primeru, kao i na francuskom i nemačkom, pokazalo da su sudeonici 1968. imali dve osobine: bili su politički idioti koji su se bavili politikom i bili su kultur-talibani. Bili su neverovatno radikalni, ali isključivo na nivou ideja.

Zamislite samo parole 1968. u Parizu - ko spava dve noći s istim partnerom, pripada establišmentu i za nas je gotov. Malograđanština je bila objekt napada, objekt mržnje, objekt prezira.

I malograđanština je odgovorila 1968. na svetskom nivou tako da je pokupila šezdesetosmaške alternativne modele kao novu modu.

U Jugoslaviji se dogodilo nešto još gore - pokušaj da se radikalizuje socijalizam značio je za državu da se prvi put od 1948, a prvi put iznutra, našla pod pritiskom sleva. Do tada su svi prigovori i kritike dolazili zdesna. I kada se našlo suočeno s time, državno vođstvo se povuklo na rezervnu poziciju, a to je bio nacionalizam.

Po mom sudu, raspad Jugoslavije je počeo sa šezdesetosmaškim pokretom. Nakon toga imate Teze za raspravu Izvršnog biroa i Predsedništva CK SKJ. Nakon toga prvu verziju ustava, drugu verziju ustava i 1974. konačnu verziju ustava. Nisu nacionalisti 1971. ili liberali u Srbiji 1972. pomogli da se to pokrene. To su pokrenuli šezdesetosmaši, jer su po onoj logici zaustavljanja intervencije sleva, doveli do toga da se vlast povuče na nacionalističke desne pozicije, a onda je dalje, što bi rekli - the rest is history.

 

 

 

PANOVIĆ: Da li je kod šezdesetosmaša u Zagrebu došlo do ideološke konverzije kod studenata? Slušao sam govor Dražena Budiše kada kaže da niko ne može kao student prevariti narod. Znači 1988. pominje se narod, etnicitet. Da li je ta konverzija bila nagla ili postepena?

PUHOVSKI: Niko ko je bio aktivan u Zagrebu 1968. nije bio aktivan 1971. na većinskoj strani. Na manjinskoj da, ali na većinskoj niko. Ljudi koji su doveli do gašenja 1968. u Zagrebu, kao što su Bilandžić, Veselica, Đogan i drugi, bili su prvi aktivisti 1971. u Zagrebu. Kod nas je to bilo direktno povezano u smislu negacije.

Ponoviću priču, sedmog juna na skupu studenata i studentica političkih nauka, doktor Bilandžić diže se i uzbuđenim glasom kaže: "Upravo sam dobio vijest iz Beograda da je Mihailo Marković stavio četničku kokardu na glavu i poveo studente protiv Tita." I time je stvar bila gotova. Tada nije bilo mobilnih, nije se moglo komunicirati kao danas. Ono što je bitno, to je bila laž. Ali Bilandžić je rekao nešto što je 25 godina kasnije postalo istina. A da to ni sam nije znao. To je paradoks naših kretanja.

 

 

 

PANOVIĆ: Gospodine Popov, vi ste bili šezdesetosmaš u Sarajevu. Dobar deo ljudi sigurno ne zna da su demonstracije u Sarajevu bile žestoke.

ALEKSANDAR POPOV: Mnogo toga je napisano, naročito povodom godišnjice 1968, ali interesantno je da su u svemu tome izmicale neke važne stvari. Na primer, većina ne zna da su u Sarajevu bile druge po jačini demonstracije, pošto je fokus bio usmeren prema Beogradu. Na kraju krajeva, ovde je započelo, ovde se i završilo Titovim govorom.

Kada govorimo o 1968. godini, svako ima svoja sećanja, svako ima svoje interpretacije. Sećam se da je na mom fakultetu, među ljudima sa kojima sam se ja družio kao student, već plamtela Sorbona i ona je bila taj žar koji se rasuo po Evropi i koji je stigao i do nas. Prosto je nešto visilo u vazduhu.

Za političke nauke se mislilo da je režimski fakultet zato što je formiran kao visokokritička škola za obrazovanje partijskih kadrova. Međutim, dekan Joca Marjanović je doveo studente koji nisu bili rigidni, naprotiv. U vreme Sorbone, mi smo već vodili debate o mnogim pitanjima i dilemama koje smo imali oko socijalizma, o Markuzeu, Đerđu Lukaču...

U Nedeljniku je postavljeno jedno pitanje koje nije samo retoričko - da nije bilo predviđeno da se brigadirski događaj desi na otvorenom i da nije bilo kiše, da li bi se desila 1968? Verujem da bi. Da nije bilo toga, desio bi se neki drugi povod.

U Sarajevu, kada je stigla vest iz Beograda, na svim fakultetima je odmah planulo. Naš fakultet, za koji se očekivalo da će biti režimski, bio je na neki način čak i najradikalniji. Mi smo u svojim zahtevima mnogo toga postavili zbog čega su nas napali u medijima i tražili da se fakultet ukine.

Došlo je i do žestoke tuče na Marijin dvoru, bila je žestoka tuča i kod Predsedništva BiH, svi fakulteti su stupili u štrajk i istrajali u štrajku sve dok nije u Beogradu prekinut.

 

 

MILAN NIKOLIĆ: Naša generacija spada u takozvanu bebi-bum generaciju. To su generacije rađane posle Drugog svetskog rata, kada su ljudi osetili neku sigurnost, perspektivu.

Ljudi iz bebi-bum generacije nisu osetili traume Drugog svetskog rata, ali su osetili jednu zaparloženost. Na Zapadu su shvatili da je to kapitalizam koji je uspostavljen posleratnim dogovorima, na Istoku to je bio takozvani komunizam - nikada ga ne zovem socijalizmom, jer sa socijalizmom nema veze - kao jedna vrsta prevare i otimanja ideje socijalizma.

I na jednoj i na drugoj strani, mlada generacija bebibumera je osetila da stvari ne valjaju. Ponekad nisu imali jasne ideje u kom pravcu stvari treba da idu, ali su svi osećali da ne može više ovako.

Postojali su različiti okidači. U Americi je to bio Vijetnam, u Francuskoj tvrdi zaparloženi degolizam, u Nemačkoj je to bila čak i nemačka ratna prošlost koja nije dovoljno objašnjena.

Kod nas je to bila situacija u kojoj nismo mogli da živimo više u velikoj laži. Najveća laž koja nas je bukvalno vređala bila je tvrdnja da imamo na vlasti radničku klasa. Ja sam iz radničke porodice, moj otac je bio radnik, majka domaćica. Otac je da bi izdržavao porodicu - bio je grafički stručnjak - radio dve smene godinama. Bukvalno se nismo viđali, a živeli smo u jednom podrumu koji je majka takoreći otela od opštine. Ona je bila predratni komunista, ali nije htela nikakve privilegije, živela je na nekom idealu. Moj otac je bio i partizan i četnik. Borio se sa onima koji se tuku s Nemcima. Prvo je počeo s partizanima, nije hteo da se povuče u Bosnu, pa je otišao u neki četnički odred koji je bio aktivan u borbi protiv Nemaca. Kad su se vratili partizani, nastavio je s njima.

U takvoj mojoj porodici se osećalo da ovako ne može dalje. Prosto, jedna strašna, zaglušujuća laž gde vi pričate svaki dan o vlasti radničke klase, a radnici žive ko psi dok oni gore na Dedinju žive gospodski u otetim vilama s bazenima. U "Tajmu" se pojavila slika Tita i šaha Pahlavija, pa je pitano, otprilike, ko je ovde šah a ko proleterski vođa. To je zaista bilo smešno.

 

PANOVIĆ: Gospodine Nikoliću, toliko toga je napisano da mnogi ljudi danas mogu da polažu ispit iz 1968. u Beogradu. Ali interesantno je kako je francuska štampa tada pisala da se Tito snašao bolje nego De Gol. Šta je Tito drugo mogao da uradi?

NIKOLIĆ: On je napravio dobar manevar. Na Beogradskom univerzitetu u jednom času je bilo aktivno oko 100.000 studenata. On je prevario veliki deo studenata. Kada je on rekao "Studenti su u pravu", mnogi su rekli - super, dobili smo. Ali on je tu rekao da ima i deset odsto kukolja. Mi smo znali da smo kukolj. Pokušali smo da nastavimo nešto na Filozofskom fakultetu, ali to već nije bilo moguće. Izgubili smo masu. On je napravio genijalni manevar, u stvari je rekao "Studenti su u pravu, ... im majku".

 

 

 

PANOVIĆ: Kada gledamo demonstracije u kontinuitetu, pokazalo se kao interesantno da one imaju šansu ako krenu u jesen ili u zimu. Ako se krene u maju ili junu, gotovo je do leta. Svaki režim, dakle, mora da izdrži samo do Vidovdana i onda je siguran. Gospodine Tadiću, dok ste bili na vlasti, niste imali probleme sa studentima, ali kada gledamo kontinuitet od 1968. pa naovamo, provlači se stara teza da su studenti uvek u pravu. Ponekad ne da nisu bili u pravu, nego su imali katastrofalne poteze. Osamdesetih su izašli iz Studentskog grada i tražili hapšenje Vlasija i više nacionalizma. Da li su 1992. bili u pravu kada su tražili monarhiju? Dok su 1996/97. branili izbornu volju... Da li mislite da je politička borba u Srbiji za studente više bitna? Da li je oportunizam sada neka vrsta protesta studentskih generacija?

TADIĆ: Različito je od vremena do vremena. Modalitet protesta se menjao, a to je povezano sa ideološkim karakterom protesta. Ja sam nastao na levici, na neki način i pored Žarka Puhovskog i Milana Nikolića rastao. Oni su bili ljudi koje sam zapamtio iz rane mladosti. A 1968. sam prvi put doživeo kada su oca doveli prebijenog pošto je branio jednu studentkinju. Bio je potpuno nepokretan i na ivici života i to sam doživeo kao dramatičnu situaciju. Imao sam deset godina i to su neki nanosi deteta koji ostanu važni do kraja. To je definisalo mene i u političkom smislu i ostajem dosledan tim idejama i dan-danas, sa nekim iskoracima u ideju liberalizma, u trenucima kada čovek nakon mladosti bude razočaran nedostacima ideološkog levičarskog pokreta.

Međutim, nema više ideologije u klasičnom smislu te reči. Pitanje ideologije je bilo važeće do devedesete godine. Kada govorimo o bivšoj Jugoslaviji, nacionalne ideje koje su vrlo brzo narasle sa pojavom višepartizma prosto su apsorbovale pitanje ideologije. I to je za mene tragična činjenica.

Ja i dalje insistiram na ideologiji i kada danas imate raspravu oko toga da li će srpska opozicija biti "catch all", da li ćete imati i Dveri i Socijaldemokratsku stranku i Demokratsku stranku koje će se boriti protiv pošasti koja se zove sistem vlasti Aleksandra Vučića, za mene su to opasna pitanja, ako nemate elementarnu ideološku srodnost, ulazite u opasne političke projekte, koji kasnije troše energiju i ponovo dovode do razočaranja. Pri čemu ne kažem da je ideja levice superiorna u odnosu na neke druge ideološke konstrukte.

Ja sam učesnik svih studentskih i građanskih protesta od sedamdesetih godina. Mi smo 1978. obeležili proteste 1968. i organizovali smo neke opozicione skupove koji su imali ilegalni karakter, ili poluilegalni. Zvali smo ljude na predavanja u napuštene stanove da bismo držali vatru, da bismo držali tenziju protesta i ideju slobode. Iz toga sam ja ušao u politiku.

Mi smo tada raspravljali o Trockom, Bakunjinu, Kropotkinu... Razmišljali smo o evrokomunizmu: Marše, Belingver, La Pasionarija... Te teme su nestale. Imao sam i tu zanimljivu okolnost života da sam obavljao funkciju (predsedničku prim. aut.), pa sam jednog velikog revolucionara 1968. godine koji je kasnije promovisao marš kroz institucije, Danijela Kon-Bendita, sreo u Briselu u njegovoj kancelariji. Ili jednog velikog revolucionara tog vremena kakav je Joška Fišer koji je kasnije obavljao funkciju ministra spoljnih poslova Nemačke.

Postoji još jedan zanimljiv čovek - Ismail Serageldin. Bio je potpredsednik Svetske banke i direktor Aleksandrijske biblioteke gde sedim u Upravnom odboru. To je jedan od najobrazovanijih ljudi koje sam ikada sreo. On je 1968. levičar na univerzitetima u SAD. Nosio je kravatu i odelo i slikao se sa svojim prijateljem revolucionarom koji je izgledao kao da je došao iz Vudstoka. Pre nekoliko dana mi je pokazao fotografiju njega i tog prijatelja šezdesetosmaša iz novijeg doba - on je i dalje imao kravatu, a ovaj je i dalje čovek iz Vudstoka sa svim svojim "autfitom".

Da li ima ideologije? Ne, nema je više u tom klasičnom smislu. Dozvolite mi da osvetlim dve knjige koje smatram jako važnim za 1968, ali i za ovo vreme i vreme kada su knjige nastale. "Vrli novi svet" Oldosa Hakslija, iz 1932. Haksli je u stvari predvideo šta će se dešavati sa zapadnoevropskom civilizacijom. Druga je Orvelova "1984". To su dve knjige koje su projektovale budućnost iz različitih uglova. Haksli se plašio da knjige neće biti bitne jer će biti prozaične i da niko neće želeti da ih čita, kao i da ideologije neće ni biti. Orvel se plašio ministarstva istine i zabranjivanja knjiga.

Oni su na potpuno različite načine tumačili budućnost sveta, a mi smo danas došli do te tačke. Nema ni ideologije, nema ni utemeljene i formatirane misli. Nivo javne diskusije u Srbiji je totalno katastrofalan. Ljudi ne razumeju osnovne elemente politike, premise koje se postavljaju su tako pogrešne da su zaključci sasvim sigurno pogrešni na samom kraju.

 

 

 

PANOVIĆ: Kad ste pomenuli te knjige, interesantno je da je prošlo i 50 godina od čuvenog filma Stenlija Kjubrika "Odiseja u svemiru" koji isto pokazuje jedan neverovatan stepen antropološkog optimizma koji dovodi do paradoksa da, na primer "Njujork tajms" piše kako je sada manje potrebno da se pošalje sonda na Mars nego što je bio budžet filma "Marsovac" sa Metom Dejmonom.

TADIĆ: Ja sam u prvim rečenicama govorio o iluzijama i idejama pravde koje su večni pokretači. Iluzije su s jedne strane nekorisne jer dovode do razočaranja u društvu, a s druge strane bez određenih iluzija nema kretanja masa. To je pitanje na koje nemam konačni odgovor. I 2000. godine ljudi su tako krenuli. Ja sam bio šetač. Ništa nisam očekivao 5. oktobra. Nije mi padalo na pamet da ću biti vlast. Ja sam bio revolucionar tog trenutka, želeo sam demokratiju u Srbiji.

Iluzije znaju da sprže realnost. Iluzije sprže očekivanja. Iluzije tako brzo vode u razočaranje, ali bez iluzija nema velikih pokreta. Sad je veliko pitanje da li je išta moguće bez velikih iluzija, nade, koje se opet brzo gase i to je jedan ciklus koji se stalno ponavlja. Ali ja duboko verujem da ako se odustane od ideje slobode, demokratije i prosvetiteljstva u politici, tek onda će politički element s druge strane ideologije spržiti sve.

NIKOLIĆ: Dominantna ideologija u svetu je danas neoliberalna - tržište sve rešava; "pusti samo tržište, da se ne meša politika". Ta ideologija je dovela do toga da, recimo, danas tri odsto ljudi u SAD poseduje između 60 i 70 odsto svojine u svim oblicima. Na nivou sveta, oko pet odsto stanovništva poseduje 80 odsto svega što vredi. Došlo je do pada kapitalizma u samodestrukciju. Recimo, Berni Sanders u SAD, da je pobedio u nominaciji Demokratske stranke, on bi pobedio Donalda Trampa.

TADIĆ: Sanders nije neoliberalna ideologija.

NIKOLIĆ: On je socijalista. Kad sam ja u Americi studirao, kada neko kaže da je socijalista, to je bilo kao da kaže da je pedofil ili masovni ubica. Čovek je rekao da je socijalista i mogao je da dobije izbore. Nije dobio, ali nije ih ni Tramp dobio. On je u direktnim glasovima minus oko dva miliona u odnosu na gospođu Klinton.

Kao sociolog i kao futurolog - poslednjih 20 godina se bavim najviše budućnošću - vidim, između ostalog, da se utvrđuje jedna Marksova ideja. On je imao mnogo i loših ideja, ali najveći broj grešaka koje se pripisuju Marksu nemaju veze s njim. I on je sam jednom rekao da nije marksista kada je video kako se izobličava njegova misao. Ono što će biti jedna nova leva ideologija jeste ideologija mogućeg rasta koji nije na štetu planete, prirode i ljudi. Ona dolazi iz onog problema, kako je Marks to govorio - proizvodne snage bi htele proizvodne odnose. Danas se dešavaju veliki prodori u tehnologiji - recimo veštačke inteligencije sa mašinskim učenjem, neuralnim mrežama i velikim big data količinama podataka. Ona je sada upravo na nivou primata, ali za par godina će biti na nivou najpametnijeg čoveka, a do polovine veka biće na nivou svih ljudi ovog sveta.

E sad, iz toga se rađa jedan novi odnos. Ljudi će izaći iz masovne proizvodnje. Šta ćemo raditi sa ogromnim brojem stanovništva i šta će moći da se uradi da se sačuva ova planeta? Mora da se menja način proizvodnje, način trgovine, način konzumiranja... Moraće da se menjaju proizvodni odnosi, a to znači da je kapitalizam došao u fazu samodestruktivne spirale i on mora da se menja. Iz toga proizilazi da se mora stvoriti nova leva ideologija održivog razvoja koja će misliti i na planetu, i na sva živa bića, i na sve ljude, a ne samo na bogate.

Još jedna stvar. Pre 1968. u Francuskoj su rađena sociološka istraživanja koja su našla da je omladina apatična, da je ne zanima politika. Kod nas je nešto slično rađeno i pronađen je sličan rezultat. Ne možemo ovog časa da kažemo da je sve mirno i da ničeg neće biti i da omladina brine samo o modi, muzici ili rijalitijima. Iza brda se uvek nešto valja, a postoje veliki sentimenti nezadovoljstva i u današnjem društvu.

 

 

 

PANOVIĆ: Gospodine Puhovski, iza 1968. je bio jedan rat na jugoslovenskim prostorima kao deo globalnog rata. Kada pogledamo ratove koji su došli devedesetih godina, za koje je Milovan Đilas rekao da su repriza 1941-1945. samo bez partizana, koliko novi narativi koji su nastali na prostorima bivše Jugoslavije u politici identiteta limitiraju formiranje bilo kakve ideološke matrice koja bi mogla da postane mejnstrim?

PUHOVSKI: Objektivno je da se taj nacionalpatriotizam nije dovoljno iživeo da bi se unutar njega pluralistički moglo funkcionisati. Svi pričaju o pluralizmu, ali previše toga je unapred zadano, pri čemu se u svim ovim saborima, skupštinama, sobranjima, svaki čas može čuti da neko od tih polupismenih zastupnika ili poslanika, ustane i onako nadahnuto kaže "ovo je stvar u kojoj svi moramo biti jedna strana". S tim se vraćamo u Socijalistički Savez. Čitav smisao pluralizma je da se sa raznih svetonazorskih pozicija interpretira dobro nacije, države, društva...

Budući da toga nema, onda se s jedne strane prošlost interpretira kao deo zločinačkog projekta protiv hrvatskog, srpskog ili bilo kojeg naroda, a s druge strane se pojavljuje opet automatska reakcija, jedna nekritička jugonostalgija. Naprosto je sramotno videti koliko se u Hrvatskoj plače za Titom. Nakon 1968. godine levica isprdava Tita, a današnja levica suze lije za velikim čovekom - a to što je pobio silne ljude, to nije važno.

Još 1948. je počeo nacionalistički model u Jugoslaviji. Tito je rekao Staljinu da "mi u Beogradu bolje znamo od vas u Moskvi šta je za nas dobro". Pa su onda u Ljubljani rekli "mi bolje znamo šta je za Sloveniju dobro nego vi u Beogradu". I tako je stvar išla dalje.

E sad, najveći broj ljudi, čak i oni koji se koliko-toliko bave teorijskim pitanjima, celu ovu priču doživljava kao nekakvu vrstu sukoba u familiji. Sve to su bili levičari: praksisovci, Udba, komunisti, Ranković... sve je to zapravo ista familija. Ovde se vraćamo na genijalnu Marksovu rečenicu s kraja prvog poglavlja "Komunističkog manifesta": Kad propada staro društvo, s njim propadaju i svi unutrašnji sukobi jer oni su postali nevažni. To što je "Praksis" bio protiv Rankovića je nevažno, jer danas svi u Hrvatskoj smatraju da su "praksisovci" bili Srbi i da su bili za Rankovića.

Unutar toga je još jedan ogroman problem o kojem niko ne govori. Šezdesetosmaški pokret je imao idealne tačke programa: slobodu javnog izražavanja, ukidanje cenzure, uopšteno građanske slobode, a hteo je da bude protiv privatnog vlasništva. Nema takvih prava bez privatnog vlasništva. On je sam sebi programatski pucao u nogu. I to je paradoks - hteli ste manje reforme, manje kapitalizma, a više kapitalističkih pravila. I to je paradoks iz kog se socijalistički šezdesetosmaški pokret nije izvukao.

 

 

PANOVIĆ: Da li je tačna ona malo cinična opaska da je tragedija Jugoslavije u tome što je Staljin umro rano, a Tito kasno?

PUHOVSKI: To je moguća teza. Ono što se zaboravlja je da je Tito postavio Jugoslaviju tako da od 1948. do njegove smrti funkcioniše na dva genijalna trika. Prvi trik je da je Jugoslaviju organizovao kao državu koja živi od šverca između Istoka i Zapada. To se zvalo nesvrstana politika. Švercovala se tehnologija, ideologija, sve se švercovalo s jedne strane na drugu i od toga je Jugoslavija živela.

Drugi trik je da je prodao decentralizaciju kao demokratizaciju. To se zvalo samoupravljanje. Samo u Nemačkoj je do 1990. godine više od 190 i doktorata i magisterija odbranjeno o jugoslavenskom putu u socijalizam, koji je bio gigantska prevara.

Samoupravni organi - Branko Horvat je negde 1987. napravio analizu - u najboljim trenucima raspolagali su sa 2,2 do 2,5 odsto nacionalnog dohotka. Ja sam na fakultetu dve godine bio predsednik nečega što se zvalo ZBRLJ - Zbor radnih ljudi. Na tom Zbrlju smo raspravljali o povećanju i smanjenju plata - plus-minus deset odsto, i onome što je jedino bilo važno - o raspodeli stanova.

Imali smo sastanke po osam sati, 200 ljudi, takozvanih vrhunskih intelektualaca na Filozofskom fakultetu se oko te koske glodalo.

U tome je Tito uspeo. Doista je bio briljantan švercer i to je uspeo prodati svima u svetu i učiniti sebe nekom vrstom figure za kojom danas plaču ljudi. To je nešto potpuno nepojmljivo, to su isti ljudi koji bi odmah umrli da im se stvori situacija kakvu smo imali 1968. godine.

POPOV: Mi koji smo protestovali 1968. godine, imali smo jednu veliku dozu političke nevinosti i naivnosti. To daje ovoj priči o 1968. neku romantiku. Treba imati u vidu da je naša generacija, ne samo ovde nego i u svetu, bila levičarski i mundijalistički orijentisana.

Mi smo ipak imali odgovor - ma kakav on bio, možda je bio i idiotski - ali smo imali odgovor na svetska i jugoslovenska zbivanja. Hteli smo da dignemo glas. Ne bih bio toliko oštar prema toj situaciji i prema toj državi. Sve treba posmatrati u određenom kontekstu. Slično kao gospodin Nikolić, ja sam krenuo iz Vrbasa sa kartom u džepu za Sarajevo i 10.000 od kojih sam mogao da platim dom i deset dana da živim. Ali to je ipak bilo vreme prilično realnih šansi. Od mene je zavisilo, ako završim studije, da li ću moći da nađem posao. Ipak, nije bilo sve tako crno.

 

 

 

PANOVIĆ: Ove godine se obeležava i 100 godina od stvaranja Jugoslavije, a ta 1968. je jedan od čvornih elemenata u tom istorijskom nizu. Gospodine Popov, angažovani ste u regionalnim inicijativama, da li i danas uprkos svemu kriza ima jugoslovenski karakter, iako više nema Jugoslavije?

POPOV: Ne možemo izbrisati tolike godine zajedničkog života. Kad pogledate neke stvari koje se dešavaju u regionu, kao da gledate u ogledalo. Naši političari se najčešće ponašaju kao da su rođena braća. I kad se svađamo sa braćom Hrvatima, jedni to rade da svoju krizu gurnu u stranu, drugi rade slične stvari. Raspad Jugoslavije, gde smo imali zajedničko od ideologije do ekonomije, od kulture do niza drugih stvari, ne može sve to izbrisati gumicom. To živi kao narativ.

Pogledajte samo tragove nekadašnjih imperija na ovim prostorima. I sad se oseća gde je bila Austrougarska, a gde je bila Turska. Relativno je kratko vreme od raspada Jugoslavije da nam se ne bi puno toga slično dešavalo, na jedan naopak način.

 

PANOVIĆ: Gospodine Puhovski, da li vidite da reč intelektualca može imati uticaj na globalnom nivou, kao što je nekad imao Markuze?

PUHOVSKI: Politički pluralizam je pojeo puno stvari koje su se zbivale u formi rasprave o teoriji. Ja sam 1975. godine objavio prvu knjigu kao asistent i na promociji knjige bilo je 200 ljudi. A na promociji Vanje Sutlića je bilo 800 ljudi. To danas možda nobelovac ne bi mogao. Tada nije bilo drugog načina da se okupi neka vrsta zajednice ljudi koji su ipak malo pomaknuti od onoga što je službeno moguće.

Te aureole tajanstvenosti i alternativnosti su izgubljene. To je imao i Markuze. Koliko god da je bio velika televizijska zvezda, kad su ga pitali da li je bio "cijaš", on je rekao: "Nisam bio cijaš, ja sam osnivao CIA, ja sam bio pre CIA."

On je bio u grupi ljudi koja je osnivala CIA. U jednom predavanju u Berlinu rekao je rečenicu koja mi se jako sviđala - svi smo radili za CIA, pa i Mao Cedung, samo ne od početka.

To je jedan dragi vic koji je on sebi mogao dopustiti. On je držao dvodnevni seminar u Berlinu u julu 1967, bio sam tamo, pred 3.000 ljudi. Trajalo je 12 sati.

Tada smo imali govornike kao što je Kangrga u Zagrebu, Mićunović i Milošević u Beogradu, oni su fascinirali ljude jer su učitavali nešto drugo. Danas nema razloga za učitavanjem.

Moja teorija koju estetičari uvek preziru glasi: umetnost ima smisla samo dok postoji cenzura. Jer kad nema cenzure, naprosto se sve može reći. Zašto bi neko pisao pesme o lepotici plavih kosa, ako je ona u krevetu pored njega? To ima smisla samo ako ne možete doći do nje, ako je nešto zabranjeno. Malo zabrane je dobro za razvoj umetnosti. Zbog drugih razloga ja nisam za to. Nisam umetnik, pa nisam za to zainteresovan. Naravno, ovo je poluvic.

Stevo Žigon citira neke bezvezne istoricističke, po mom mišljenju trećerazredne kazališne tekstove, ali u Beogradu je to revolucija.

A zapravo najpametniji, prvi koji su shvatili o čemu se radi su uvek bili policajci, pre svih sociologa, pre svih intelektualaca.

Studenti su bukvalno recitovali program Saveza komunista, a policija je rekla "samo ti meni čitaj progam Saveza komunista, znam ja ko si ti. Zna se ko je ovlašćen da čita program Saveza komunista, a ne da mi neki Nikolić čita program".

Postoji jedna anegdota sa Sartrom. On je pod stare dane išao poluslep kao kolporter i prodavao novistički list "Stvar naroda". Onda ga policija uhapsi i šef pariske policije je kada je dobio informaciju iz očaja zvao De Gola i rekao: "Moj generale, uhapsili smo Sartra, šta da radimo".

A De Gol je odgovorio: "Voltera se ne hapsi, ako ne želite revoluciju". Na to je policajac rekao: "Niste me dobro čuli, nismo hapsili Voltera".

On je znao, bez bzira što nema pojma ko je Sart a ko Volter, znao je ko radi nedopuštene stvari.

Policija je radikalizirala pokret više od svih tih novista, Markuzea i ostalih. Tri pendreka čine čude.

 

PANOVIĆ: Kada je Sveta Stojanović odlazio u penziju u Institutu neko je rekao da se na naki način ostvarila idela Platonove države kojom vladaju filozofi. Mićunović, Đinđić, Koštunica... Da je neko šezdestosmašima tada rekao da će Srbijom vladati filozofi da li bi olako gubili nadu?

TADIĆ: Da, i Nebojša Popov... Mihajlo Marković u SPS-u, Mićunović u Demokratskoj stranci... Svi su otišli na ključne pozicije i to je stvarno ideal Platonove države. Iluzije su, kako je rečeno, jako opasne, a s druge strane imaju motivaciono dejstvo. Imaju dobru i lošu stranu.

Političari su ljudi kao i drugi ljudi. I to da su političari krivi za sve je jedna besmislica koja je danas postala sveopšte prihvaćena kao istina. To vidi čovek kada dođe u situaciju da donosi političke odluke - da posvedočim kao čovek koji je bio proitv establišmenta i došao u situaciju da bude establišment - u kojoj je prevaga 0,01 odsto, i kojoj se prolazi kroz te duboke analize kao kaleidoskop.

S druge strane, političari su idealni da se u njih projektuje nedostatak svakog građanina. Oni su prjekciona zona za sve što nam je teško i zato su korisno. Dobro je da imamo neki kontejner u koji ćemo smestiti neke naše nedostatke. Govorim sa stanovišta kretanja energije i balansa u društvu.

S treće strane, političari su deo jednog sveta - nisam slučajno pomenuo Orvela i Hakslija, jer mislim da su aktuelni danas više nego ikad - u kojem se ne zna šta je istina, a šta laž. A kad se ne zna šta je istina, a šta je laž - onda je sve laž.

Živimo u vremenu laži. Društvene mreže su i te kako uticale da se istina zamagli i dovede u pitanje. Kada je sve laž, onda je i veliki problem sa ideologijom. Ideologije su nešto u šta verujemo da je istinito, i kada kažem da je nastupilo vreme rušenja ideologije, u ekonomskom svetu jeste pobedila, uslovno govreći, ideja liberaliztma, iako je i to veliko pitanje. Kina dolazi sa otvorenim tržištem, ali Kina sa novom projekcijom i novim planom Si Đinpinga ima mnogo značajnih elemenata društva humanosti, što je jako neobično i što niko nije očekivao od Kine imajući u vidu ovu ulogu Mao Cedunga koju je Žarko Puhovski ovde duhovito plasirao.

Ljudi su ljudska bića i biće u budućnosti ljudska bića i zavise od mišljenja građana i sve to jeste posledica vladajuće kulture. Kultura je u osnovi svega.

Najveći problem jeste jedna vrlo često pogrešno postavljena politička kultura. Autoritarni modeli koji su supremativni u odnosu na demokratske modele. Sećam se pristojnih ljudi koji su mi govorili "što nisi kao Putin".

Čak i kad niste, vama se stavlja u nadležnosti i pripusuju vam se svojstva autoritarnog vođe, a vi se gadite toga. I danas takozvani srpski inetlektualci ponavljaju u nedogled to isto. To je potpuna laž. Niko više ne može da razazna šta je bilo, šta nije bilo. Idealno je vreme za okorele lažove u politici. Oni se sada samo naslone na to "kad je mogao on, možemo i mi". I to eskulpira od svega. Na kraju ćemo doći u situaciju da će početi da ubijaju jer su kao neki ubijali pre njih, a niko nije ubijao. Živimo u pakleno lažovskom vremenu.

I 1968. je bila velika zato što je oidržala ideju pobune, otpora, građanskog otpora, uz sve iluzije. I ako društvo ne održi pobune i otpora, to društvo će pre ili kasnije biti u posedu sila užasa.

 

 

 

PANOVIĆ: Gospodine Popov, vraćam vas na malo bizarne stvari iz 1968. Vi se ne sećate da je Radovan Karadžić bio na demonstracijama u Sarajevu? A kod gospodina Puhovskog je bio u stanu u pokušaju da se obnove protesti...

POPOV: Posle toliko životnog iskustva prestao sam da verujem u spontanost, ali ove demonstracije koje su se desile u Sarajevu jesu došle spontano. Mi nismo imali svog Vladu Mijanovića, nego je Filozofski fakultet organizovao taj miting posle kog je došlo do žestoke tuča, a onda smo se povukli u svoje fakultete, gde je svaki fakultet bio u štrajku. Osim tog velikog mitinga nije bilo velike interakcije između fakulteta. Meni bi palo u oči, ali njegovo ime mi nije ostalo u sećanju. Sećam se Zdravka Grebe koji je bio generacija ispred mene. Karadžićevo ime sam prvi put čuo kada su se dogodile over naše neseće devedesetih godina.

PUHOVSKI: Bio je kod mene kod kuće. Rekao je mojoj mami da je napravila lepi beli stolnjak. Ona je rekla: "Ja sam to kupila". To je bila rasprava, posle smo prešli na druga pitanja.

Zaboravlja se jedna stvar koja je jako važna. A to je 20. avgust 1968. godine i intervencija u Čehoslovačkoj.

Dogovorili smo da se neke stvari na jesen nastave, ne verovatno tim tempom. Međutim, 22. avgusta bilo je 1.400 sovjetskih tenkova na Dravi i tada se nije išlo protiv Tita. Tu je stvar stala. To je isto važilo u Francuskoj. U Francuskoj se u jednom trenutku doista vlast kotrljala ulicama, a onda su Amerikanci rekli Rusima "ako vaši u Francuskoj, onda će naši u Čehoslovačkoj" i francuska partija je otkazala podršku studentima.

Tito je oponašao - to se Titu sigurno ne bi svidelo - kralja Aleksandra. Kralj Aleksandar je uvodom u Šestojanuarsku diktaturu napisao jednu "prekrasnu" totalitarnu formulaciju: "Mome dragom narodu, došlo je vreme da se maknu sve prepreke između dvora i naroda". I to je isto rekao Tito. A onda je Mao Cedung koji je imao najbolji stil, stavio u formulaciju "opravdano je pobuniti se". I da stvar bude veselija to je stavljeno u kineski ustav, kao član 47. tadašnjeg kineskog ustava.

To je taj pokušaj vođe da se direktno obrati masama, da ukine sve prepreke. To je i Milošević, kao što znate, u jednom trenutku pokušavao, to sve vođe rade. Tito je imao više šarma i njemu je za jedno vreme uspevalo, uz pomoć druga Brežnjeva i intervencije u Čehoslovačkoj.

Za kraj jedna stvar koja se tiče izgleda šezdesetosmaša. Teško je shvatiti, ali u to vreme su i Bitlsi nosili kravatu. Ja sam došao u Nemačku kao student i svi su mušakrci nopsili kravate, dok nijedna žena ili devojka nije imala hlače. To je došlo 1968. godine. Tada su se dogodile mini-suknje, traperice, duge kose. To je bio obrat u izgledu. I on je doživeo totalni neuspeh zato što je ono što je zamišljeno kao protest uzeo kao modu. Ono što je trebalo biti protest postala je neka vrsta šminke.

Film koji je to završio se zvao "Love story". Jedna trećerazredna limunada američka, u kojem kad Eli Mekgrou umire od teške bolesti, glavni junak Rajan O'nil ide tati, vraća se doma. I to je kraj 1968. Vraća se doma poražen. To je bila pobuna protiv roditelja. I to je bio problem kod nas što patrijarhalna struktura porodice u našim krajevima je to otežavala. Najveći deo onih koji su učestvovali u protestima imali su roditelje uz sebe, nisu se bunili protiv roditelja. Ono što sad zaista treba je pokret otpora dece protiv roditelja. To je jedina šansa.


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Filosof
14.06.2018 - 10:11
68
Ta 68.je bila najobicnija prevara.Poveli su je staljinisti i maoisti koji su kasnije postali ultranacionalisti i koji su razbili Jugoslaviju.Mihailo Markovic(ideolog SPS-a Slobodana Milosevica).Ljubomir Tadic(Borisov tata),Milorad Ekmedzic(ideolog bosanskog SDS-a Radovana Karadzica),Micunovic,Draskovic...