Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

"Trejnspoting", film o nama

Posle filma pozvao sam svog dobrog druga Uroša Đurića koji mi je svoj utisak o "Trejnspotingu" sažeo ovako: "To je više film o nama nego bilo šta što će ikad biti snimljeno ovde. Uvek to 'samo malo' pa da život upali, i tako sve na korak i - ništa, i prođe život a sve kao tu je"
Piše: Branko Rosić
Datum: 24/02/2017

"Trejnspoting", film o nama

Postoje oni trenuci i bioskopu kada poželiš da se ne upale svetla dok ide odjavna špica. Nije to samo zbog onog davnog idiotskog hobija da pretražiš ko se sve preziva na "ić" na kraju filma. Ima u tom brzom paljenju svetla onih koji žele da u sekundi nestanu iz bioskopa jer ih je film prodrmao, pa bi da sakriju izgubljenost ili čak suze na javnom mestu. Tako je bilo prošlog četvrtka na premijeri nastavka kultnog filma "Trejnspoting".

Ujutru sam na FB video Suzanin post: "Preživeh 'Trejnspoting 2' -- 20 godina kasnije i osećaj da se sve odmotalo prebrzo u tim našim "veličanstvenim" životima. Mislili smo da nećemo primetiti da je prohujalo. Jutros kada sam se probudila, sve me je stiglo -- ta neka dušegupka, neki užas, uz prstohvat nekog osećaja neizlečive nostalgije i usamljenosti. Trebalo je da plačem u bioskopu!" Drugi moj prijatelj je napisao: "Pola filma sam odslinio vrteći sopstveni trejnspoting u ovih 20 godina i dočekao odjavnu špicu pravom provalom oblaka."

Pravi zaključak je taj da su ljudi žalili zapravo za sobom. Ne za junacima filma -- Rentonom, Begbijem, Sik Bojem... već za sopstvenim životom koji se toliko brzo odmotao i iz neke mladosti stigao u opori zreli život koji nema neku bogzna kakvu perspektivu.

Često sam svih ovih godina razmišljajući o "Trejnspotingu" bio ubeđen da smo mi imali toliku depresiju devedesetih da nam je depresija heroinskih zavisnika u Škotskoj delovala veselo i bezbrižno spram naše. Tokom premijere tog filma mi smo se ubijali saundtrekom s bugarskog pirata zamišljajući neki svet tamo i pokušavajući da ga simuliramo ovde u Srbiji. Nije nam bilo depresivno bilo šta što je opisivalo beznađe škotske omladine jer je sve pripadalo nekom veličanstvenom trenutku u svetu s fantastičnom modom i muzikom. Mi smo roptali u beznađu Miloševićeve Srbije, pa nam je sve delovalo veselo i hepi.

Sada nas je ovaj nastavak "Trejnspotinga" opalio više nego išta drugo. Prošlo je dvadeset godina a shvatili smo da nemamo više nikakve nade da će ovde ikada biti bolje. Zaglavljeni u životu gledali smo kako se posle dve decenije glavni junaci filma drže bolje od nas. Posle filma pozvao sam svog dobrog druga Uroša Đurića koji mi je svoj utisak o "Trejnspotingu" sažeo ovako: "To je više film o nama nego bilo šta što će ikad biti snimljeno ovde. Uvek to 'samo malo' pa da život upali, i tako sve na korak i - ništa, i prođe život a sve kao tu je."

Složio sam se s njim. Zato smo i gušili suze na izlazu iz bioskopa. A godišnjice mature i uopšte okupljanja uvek su tužni, pa čak i kad se na njima okupe heroinski zavisnici iz Edinburga. Jer na njima uvek sleduju inventari proteklog života.

 

 

 

 

 

 

 


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



Aleks
26.02.2017 - 09:08
Tekst
Komentar filma pogadje pravo u centar i ostavlja bez teksta.