Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Texas koji sam morao nadoknaditi

Šarlin, kaže: "Nadam se da će biti dobro večeras." Prozborim: "Hoće." A bilo je odlično
Piše: Branko Rosić
Datum: 07/10/2018

Texas koji sam morao nadoknaditi

Foto Promo

Bude to svako malo pa mi kažu: "Ćuti, bar ti je zanimljiv posao. Viđaš ove i one." Ja klimnem glavom, mada često pomislim da sam ponekad smoren od tolike zanimljivosti. Od ispala. Od toga da se svelo na sliku od stotinak medija i desetak zanimljivih ljudi. Pa onda kad izostane da mi bude zanimljivo i kad taj i taj od tih deset zanimljivih ljudi odustane od priče za novine, sledi nervoza.

Zapravo, ne znam ko je i koliko mi je zanimljiv posle toliko godina. Nije to razmaženost već se krug zatvorio, a treba i dalje raditi. Kao onaj iz banke što odobrava kredite. Onda pomisliš da imaš zaista neke neviđene povlastice i privilegije. Više nego onaj iz banke što odobrava kredite. Meni je poslednjih godina najveće zadovoljstvo razgovor sa stranim muzičarima. Onima koji su nam bili ukinuti devedesetih.

U prošlu subotu, u hodniku Hale sportova čekam da upoznam Šarlin Spiteri, frontmenku benda Texas. U trenutku dok izlazi iz garderobe i približava nam se, osećam da mi oživljavaju slike života koji smo devedesetih gledali samo preko TV-a. One prepodnevne MTV programe posle čijeg će sjaja disko kugle iz spotova uslediti popodnevni izveštaji s ratišta sa sumornih krvavih polja Pakraca. Na gotovo svakom koncertu meni se vrate te slike. Tako sam prošle godine na koncertu Lijama Galagera vrteo sve one haube sa kojih sam kupovao piratske diskove Oasisa.

Na otpozdravu sa Šarlin, ona kaže: "Nadam se da će biti dobro večeras." Prozborim: "Hoće." A bilo je odlično. Nikada nismo videli devojku koja rafalno šalje neviđenu energiju, povlači publiku u hor od prve stvari. Delirijum. Vlada scenom, vlada publikom, čak i kad gledalište ovacijama isprati da su škotski bend, a ukori ih kada zviždukom reaguje na njeno priznanje da živi u Londonu. U publici je stanje stvari. Svi mi kojima je dosta vesti o naoružanju, o onome koji obilazi jedinice a nije video strojevog koraka, ni pušku, o statusu koji nam je oduzeo polovine života i onih godina mladost, pa i Texas koji moramo nadoknaditi. U publici niko ispod trideset godina. Svi oni u nadoknadi oduzetog puberteta i daljeg. Nema političara jer to neće biti u novinama u kojima će sutradan biti o statusima i za koliko možemo stići sa vojskom do južnog dela Srbije.

Kada sam završio fotkanje sa Šarlin, kažem joj da je njen Arsenal pobedio pre koji minut. A onda mi se ukažu u hodniku moji pokojni roditelji kako mi govore: "Sine, zar se i u pedesetoj vrzmaš oko muzike? Ako se neko nagledao toga, onda si ti." A ja im odgovorim: "Od toga živim. Bar mi je zanimljiv posao."

 

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.