Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Fenomen

Sve nijanse straha: Može li se strah izlečiti?

Naučnici su otkrili radikalni novi način da leče naša najtraumatičnija sećanja. Naučnik Rodžer Pitman objavio je studiju u kojoj su žrtve saobraćajki i drugih trauma u Masačusetskoj bolnici dobijali ili placebo ili propranolol, beta blokator najčešće prepisivani lek za srce na svetu, koji snižava adrenalin i noradrenalin u mozgu. Pitmanov eksperiment je radio - niko iz grupe koja je uzimala lek, nije osećao strahove
Istraživala Zorica Marković
Datum: 10/01/2017

Sve nijanse straha: Može li se strah izlečiti?

Foto Profimedia

Jako je teško razumeti ljude koji osećaju iracionalan strah da dožive paničan napad. Ali, njihov život daleko je od onoga što biste poželeli. Teško je porediti da li je teže onima sa postraumatskim poremećajem - niti je moguće znati ko i kada će ga razviti. Ljudski um je kompleksan, a strahovi - pa nisu baš svi tako iracionalni. Za milione ljudi, međutim, strah je iznurujuća stvar. Dvadesetdevet procenata ljudi patiće od anksioznog poremećaja u nekom trenutku u životu. Najčešće su specifične fobije, u kojima ljudi razvijaju iracionalni strah od situacija ili objekata, kao što su visina ili paukovi. Neki ljudi će preduzeti ekstremne mere kako bi izbegli stvari koje aktiviraju njihov strah, na primer, osobe koje imaju fobiju od visine, možda će voziti zaobilaznim putem da izbegnu most. Ostali anksiozni poremećaji, kao što je panični ili posttrauumatski stres, još se teže podnose.

Ne treba lečiti sve strahove, naravno. Zdrava doza straha od izuzetne je važnosti za opstanak. Kad osetimo opasnost, mozak aktivira simpatički nervni sistem, adrenalih se upumpa u krvotok, srce počne da udara a mi smo spremni da se borimo ili da pobegnemo. Što brže uspemo da prepoznamo opasnost, to je sve bolja naša sposobnost da je izbegnemo svaki sledeći put. Naši strahovi postaju lekcije iz iskustva. "Strah je vrlo pprilagodljiva emocija. Zbog straha, mi iščekujemo i planiramo", kaže Merel Kint, profesorka kliničke psihologije na Univerzitetu Amsterdam, koja je razvila revolucionarni tretman koji može da "neutrališe" sećanje straha uz samo jednu tabletu. Ovaj tretman je neverovatan proboj u nauci, građen dekadama na osnovu psihološkog istraživanja.

Koren straha i kako ga lečiti jedno je od centralnih pitanja moderne psihologije. Početkom 20. veka, Sigmund Frojd je tvrdio da su fobije "zaštitne strukture" ponikle iz pacijentove "potisnute žudnje" prema majci. Godine 1920. američki psiholog Džon B. Votson je postavio jednostavnu teoriju: ljudi razvijaju strah na osnovu negativnih iskustava. Svoju hipotezu testirao je na mališanu pod kodnim imenom "Mali Albert", izazivajući kod njega strah od belog pacova tako što bi istovremeno udarao čeličnu šipku. I zaista bi ta buka uplašila "Malog Alberta" pa je ubrzo plakao ne samo kad vidi belog pacova već i druge krznene objekte. Daleko od savremenih etičkih i naučnih standarda, ali je ipak uspostavljen važan princip: strah može da bude stečen ili naučen. "Ako je strah ili fobija rezultat naučenog iskustva, onda to znači da možete na neki način da naučite i da se ne plašite više", objašnjava Kintova.

Moderna psihologija imala je drugi cilj - da pomogne pacijentu da redukuje i upravlja strahom. Kognitivno-bihevioralna terapija i terapija izlaganja pre svega, najbolji je psihološki alat za tretiranje poremećaja anksioznosti. Antidepresivi mogu da budu alternativa u posebno težim slušajevima. Ukoliko biste mogli da ubedite osobu koja se plaši visine da stoji na balkonu, na primer, njegov strah bi na kraju popustio, i on bi naučio da je terasa bezopasna. U budućnosti, on će se setiti svog bezbednog iskusva pre nego ranijeg, iracionalnog osećaja opasnosti od terase.

Terapija izglanja, ipak, ima svoje granice.Ali, tretman je spor i emocionalno iscrpljujuć, a pacijenti često imaju padove posle naizgled uspešnih seansi. U slučajevima posttraumatskog stresa, terapija izlaganja je samo polovina rada. Strah je kao stara bomba - sahranjena, ali ne deaktivirana.

Različite vrste sećanja konsoliduju se u različitim delovima mozga. Eksplicitna sećanja na neke važne životne događaje, na primer, konsoliduju se u hipokampusu, koji igra važnu ulogu u spajanju informacija iz kratkoročnog u dugoročno pamćenje. Emocionalno sećanje, uključujući i strah, konsoliduju se u blizini amigdale, koja aktivira "bori se ili beži" odgovor kad oseti opasnost. Subjektivno iskustvo straha često uključuje oba sistema memorije - osoba će svesno zapamtiti proteklo iskustvo dok prolazi kroz nekoliko automatskih fizioloških reakcija, kao što je ubrzan rad srca - ali oni funkcionišu nezavisno jedno od drugog. Anksiozni poremećaji izazvani su strahom koji se učaurio u amigdali.

Ustanovljeno je da je moguće poboljšati ili pogoršati pamćenje pacova podešavanjem nivoa hormona stresa u mozgu odmah nakon učenja. Adrenalin, na primer, podiže sposobnost pamćenja pacova da zapamte izlaz iz lavirinta, dok ga lek za blokiranje adrenalina oslabljuje.

"Adrenalin se oslobađa kad ste pod stresom, i skloniji ste da stvari upamtite bolje ako ste uzbuđeni u vreme učenja", kaže Džejms Mekgo, jedan od teoretičara konsolidacije. Ovo ima smisla sa evolucione tačke gledišta. Isti adrenalin zbog kojeg životinja pobegne od medveda istovremeno će učiniti više živim sećanje na taj susret, pa će životinja zapatiti da treba da izbegava medvede u budućnosti. U slučaju fobija i poremećaja kao što je posttraumatski, porast stresa hormona u trenutku traume čini sećanje suviše živim, tako da uništava svakodnevni život svoje "žrtve". Teorija konsolidacije pokazuje jasne granice terapije izlaganja. Ukoliko je nemoguće izbaciti sećanje kada se jednom konsoliduje, psiholozi mogu da pomognu pacijentu da živi sa tim sećanjima.

"Menjanjem sećanja uz pomoć lekova možda ćemo uspeti u ublažavanju prave patnje, ali ćemo rizikovati da falsifikujemo naš doživljaj sveta i podriti sopstveni pravi identitet", saopštila je grupa naučnika u savetniku američkog predsednika za bioetiku. Propranolol bi bila kao pilula za jutro posle, za sve što izaziva žaljenje, kajanje, bol ili krivicu.

Preokret za Kintovu dogodio se na jednom od čestih dvoiposatnih putovanja na predavanja na Mastrihtski univerzitet, gde je predavala kao vanredni profesor. Posvetila se čitanju naučnih časopisa, i u jednom, magazinu Nature, naletela je na ponovljeni eksperiment sa pacovima Karima Nadera sa Njujorškog univerziteta, koji je pokušavao da utvrdi da li lek koj blokira sintezu proteina deluje i na stara, već postojeća sećanja. Nader je pustio životinje da prvoga dana zapamte elektrošokove, da bi im 24 sata nakon toga, ponovo pustio zvonce, a onda im odmah ubrizgao lek. Sledećeg dana, pacovi nisu osećali strah. Jednostavnim rečima: naša sećanja mogu da se promene pod pravim okolnostima. Kao da se pojavi šupljina između stare memorije i stvaranja novog sećanja, u kojoj je postojeće sećanje ranjivo na manipulacije. Emocionalno pamćenje nije za zauvek, samo treba naći pravu formulu. Kintova je tada počela da radi sa studentima i da koristi propranolol. Trebalo je to dokazati na pravim traumama, starim više od jednog dana. Šta ako je taj strah mnogo jači od onog usađenog na jedan dan? Ona je 2013. godine radila sa subjektima koji imali fobije od paukova i neke čije je strahove bilo moguće kontrolisati u laboratorijskim uslovima. Posle nekoliko dana, svako iz grupe koja je uzimala propranolol, bila je u stanju da čak pipne tarantulu, a godinu dana kasnije, i dalje nisu pokazivali strah od paukova.

Tretman je toliko efikasan da tako iznenadna transformacija može da bude dezorijentišuća. Pacijent pod imenom Erik, želeo je da se oslobodi straha od zmija. "Sledećeg jutra sam se plašio da lek neće raditi. Jedini način da vidim da li deluje jeste da se ponovo izložim." Vratio se u laboratoriju i shvatio da može da dodirne zmiju, prvo s rukavicama, a onda i bez. A onda je posetio zoo vrt sa reptilima. Čak i okružen zmijama, nije osećao strah ili paniku. U kulturi koja ohrabruje ljude da pobeđuju svoje strahove kao da su Mont Everest, za neke bi ovakvo iskustvo bilo previše efikasno. "Mislio sam da će, ako savladam ovaj strah, to biti pobeda u mom životu, ali to nije slučaj. Nemam osećaj da sam to ja uradio."

Kintova voli da kaže da njen lek "neutrališe" pre nego eliminiše loša sećanja. Oni ih se sećaju, ali ih se ne plaše. Recimo, muzičari često uzimaju propranolol pre velike nastupe da ne osećaju anksioznost. Ali, treba li neutralisati baš sve emocije?

"Ne možete sve neutralisati, jer tada propustite emocije koje prate događaj. A one daju boju svakom iskustvu".

 



 

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.