Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Društvo

Šta se dešavalo na Saboru u Kritu: Dnevnički zapisi vladike Maksima

Kao i tokom celokupne istorije Crkve, geopolitika ne može da ne igra ulogu, ali ona ovog puta nije odnela prevagu. Dijaspora je i problem i blagoslov, ona predstavlja stanje krize, izmeštenosti iz centra. No, Crkva i postoji da bi sabirala rasejanu decu Božiju. Pravi patriotizam ne treba mešati sa sirovim nacionalizmom. Činjenica je da Vaseljenska patrijaršija danas ima manji primat nego ikada u istoriji. Sveden je na minimum. Treba li i taj minimum da ukinemo? To je sve poručio u razgovoru za portal Nedeljnik.rs episkop zapadnoamerički Maksim, koji je je za vreme Sabora na Kritu vodio beleške koje će pretočiti u knjigu
Razgovarao Mladen Aleksić
Datum: 20/07/2016

Šta se dešavalo na Saboru u Kritu: Dnevnički zapisi vladike Maksima

Prošlog meseca završen je Sveti i Veliki Sabor Pravoslavne crkve na Kritu. Za jedan sto seli su predstavnici deset pravoslavnih crkava, izostalo je učešće četiri. Svedoci smo da su ovaj Sabor pratile raznovrsne priče u medijima, o međusobnom antagonizmu Moskve i Carigrada, uticaju stranih službi, neodgovornom ponašanju, međusobnom uslovljavanju, ali i pokazanom jedinstvu pravoslavnog sveta. I u postsaborskom periodu nastavile su se kritike na račun Sabora, njegovog rada, neučešću pojedinih crkava. Dok jedni govore da ovo nije „Sveti i veliki Sabor", drugi svedoče o važnosti, istinitosti ovog "sabranja" i ispunjenju njegovog primarnog cilja - prekopotrebno pravoslavno jedinstvo.

Tokom samog Sabora, jedan od članova delegacije SPC, episkop zapadnoamerički Maksim, vodio je lični dnevnik u vidu beleški sa Sabora gde je svim onima koji su zainteresovani za ovaj veliki događaj dočarao atmosferu, kako radnih sesija, tako i samog boravka na ostrvu Krit.

Kako nam je vladika Maksim rekao, trenutno izlazi iz štampe knjiga „Dnevnik sa Sabora". Povodom toga, razgovarali smo sa njim, o važnosti, uticaju Sabora, stanju pravoslavne svesti, sekularizaciji, nacionalizmu i patriotizmu u crkvi...

 

U svom Dnevniku kažete da su „Sabori blagodatni događaji iz razloga što nam otkrivaju svu Istinu; Sabor ne skriva ljudske slabosti, ali on ne ignoriše ni spasonosno prisustvo Bogočoveka." Koliko je danas, u savremenom svetu, potrebno i značajno da se čuje reč jednog ovakvog Sabora, koji se naziva Sveti i veliki?

U epohi sekularnog i crkvenog individualizma veoma je dragoceno saborno svedočenje o istini. Svet je čuo polifonični glas crkvene simfonije i u vrevi pluralizma koji sve relativizuje sada može da prepozna stabilne pastirske reference i trajne bogoslovske koordinate. Sabor je momenat kada pomesne Crkve dopuštaju da jedno vaseljenskog telo, kakvo je nedavno završeni Sabor, pogleda u njihovu unutrašnjost i procene da li je u skladu sa prirodom Crkve. U tim prilikama treba biti smiren i čuti glas cele Crkve koja govori jednim ustima i jednim srcem. Tada se prepoznaje razlika između religioznog mišljenja i punoće liturgijskog života Crkve. Kritski Sabor je sačinio zapis nekih nepoznatih, a dubljih, dimenzija međuepiskopskih i međucrkvenih odnosa.

 

Da li je odustajanje četiri Crkve moglo biti sprečeno ranije, s obzirom da su odustale u „minut do 12"?

Osim Antiohijske patrijaršije koja je - po mom skromnom mišljenju pogrešno - smatrala da na Sabor ne treba da dolazi dok ne reši problem sa Jerusalimom, pa je taj kanonski razlog samo donekle opravdan, odustajanje ostale tri Crkve je bilo sasvim proizvoljno. Posebno smatram da je Moskovska patrijaršija pogrešila: najpre su tvrdili da imaju teškoću da dođu zbog Antiohije, Bugarske i Gruzije, a kada su čuli da srpska crkva traži odlaganje onda su to iskoristili kao glavni razlog da ne dođu. Smatram da je odluka od nedolasku čudnovata, da nije u skladu sa Jevanđeljem i Predanjem Crkve. Kažem čudnovata jer upravo je ruski patrijarh početkom ove godine govorio da se sabor ima održati čak i ako neka od autokefalnih crkava odustane (o tome postoji zapisnik). Da ne pominjemo i to da su pomesne crkve na čelu sa Vaseljenskom patrijaršijom ispunile sve zahteve te najmnogoljudnije crkve u Pravoslavlju. Mislim da sve naše međusobice i stavove treba da isprobamo na tlu realnosti slobode koju nam Sabor omogućava. Iz njega, u to smo se mnogi od nas uverili, izlazi svetlost bogoslovlja kao miomirisni tamjan i oslobađa nas od "svake svetske brige".

 

Da li je svetska (geo)politika bila umešana u ovaj Sveti i veliki Sabor?

Kao i tokom celokupne istorije Crkve, geopolitika ne može da ne igra ulogu, ali ona ovog puta nije odnela prevagu. Sabornost i eklisiologija su pobedile (geo)politiku. U saborskoj enciklici jasno je rečeno: "Crkva se ne uključuje u politiku, u užem smislu te reči. Njeno svedočanstvo, međutim, suštinski je političko u meri u kojoj ona izražava brigu za čoveka i njegovu duhovnu slobodu. Glas Crkve oduvek je bio izdvojen i zauvek će ostati blagotvorna intervencija radi čovekovog dobra".

Zahvaljujući "kritskom iskustvu" mislim da će većina onih koji su ga stekli poželeti da se uskoro zbude novi Sveti i veliki sabor: kako zbog blagodatnog iskustva saborovanja i rešavanja problema tako i zbog želje da novi problemi na horizontu, dakle oni koji nisu razmatrani, budu osvetljeni sabornom svešću Crkve. Uostalom, doneta je i odluka da Sveti i veliki Sabor postane redovna institucija, te da se održava češće, barem svakih sedam ili deset godina. Ti budući sabori treba da nam osvetle na primer savremene bioetičke i tehnološke probleme.

 

Kakvu i koliko ulogu igra danas nacionalizam u Pravoslavnoj crkvi i svesti pravoslavnih vernika? Da li smo zarobljeni u etnofiletizmu?

Teško je pojmovima ili etiketama, kakve su nacionalizam i etnofiletizam, opisivati ičiju svest, a pogovoru svest vernika i Crkve. Sadašnja kriza je rezultat više istorijskih i društvenih činilaca, ali priznajem da pomenuta dva igraju važnu ulogu. Pravi patriotizam ne treba mešati sa sirovim nacionalizmom. Ipak, kada su istočni patrijarsi osudili etnofiletizam u 19. veku tada je već bilo jasno da on prestavlja prepreku izvornom jevanđelskom svedočenju: mi hrišćani smo pozvani da volimo sve i svakoga ljubavlju Trojičnog Boga. Tu se nalazi preokret od palog stanja ka logici Budućeg života.

 

Kao arhijerej u dijaspori, možete li nam reći u kojoj meri „dijaspora" predstavlja crkveni problem?

Dijaspora je i problem i blagoslov, ima izuzetnu providencijalnu ulogu i pozitivnu vrednost i, kao što joj ime i kaže (rasejanje), ona predstavlja stanje krize, izmeštenosti iz centra. No, Crkva i postoji da bi sabirala rasejanu decu Božiju u jedno, kako je to izraženo u ranohrišćanskom spisu Didahi.

Inače, Sabor je imao oštar sluh za probleme u dijaspori i pokazao izuzetno razumevanje za njena pitanja. Ohrabrio je dosadašnju praksu međucrkvene saradnje kroz instituciju Sabranja (konferencije) episkopa. Razlozi koji su iznedrili takvu dimenziju kanonske brige su čisto teološki. Ako Evharistija - i pomesna Crkva kada savršava Evharistiju - jeste ikona budućeg Carstva u kome "nema Jelina ni Judeja…" tada evharistijsko sabranje treba da obuhvata sve one vernike koji se nalaze na konkretnom mestu, nezavisno od njihovog društvenog, prirodnog, političkog i drugih identiteta. Stoga episkop, kao glava te evharistijske zajednice, koja obuhvata mnoge, tj. sve, može da bude samo jedan: njegov sveštenički zadatak je da svojom ličnošću i službom objedinjuje sve ono što društvo, priroda i kultura razdvaja. To je ono što pomesnu zajednicu čini sabornom.

Sabor je jasno rekao da Episkopska sabranja ne lišavaju njihove članove episkope nadležnosti upravnog i kanonskog karaktera, niti ograničavaju njihova prava u dijaspori. Episkopska sabranja imaju za cilj stvaranje zajedničkog stava Pravoslavne Crkve po različitim pitanjima, što, ni na koji način, ne sputava episkope članove, koji ostaju odgovorni svojim Crkvama u izražavanju stavova svojih Crkava pred spoljnim svetom. Takođe, episkopsko sabranje može sarađivati i sa crkvenim organima dotične Crkve, kako bi raznovrsnost nacionalnih tradicija potvrđivala jedinstvo Pravoslavlja u zajednici vere i svezi ljubavi.

 

Da li je Pravoslavna crkva suočena sa problemom „sekularizacije same Crkve"?

Proces aktivnog i rapidnog zalaženja duha ovoga sveta u mentalitet hrišćana jeste trajni problem. Pitanje nije da li je suočena nego kako ga sučeljava. Za konvencionalnu logiku i empiriju sveta uvek će biti neprihvatljivi ludost krsta i čudo vaskrsenja. Sv. Justin Ćelijski je pisao o "duhu vremena" misleći na taj prodor u naše živote i on se ogleda ne samo u spoljašnjim, modernim fenomenima sekularizma (relativizacija tradicije) nego i u životima onih koji misle da čuvaju tradiciju a pri tom zatvaraju vrata Carstva onima koji žele da uđu. Hristos svima upućuje strašnu reč: "Spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja" (Mt. 23, 28).

Najozbiljniji pokazatelj sekularizacije (posvetovnjačenja) Crkve u negativnom smislu jeste kada ona zaboravi na svoj eshatološki identitet. Tada ona čini ustupke državi, naciji ili politici. Stoga ne treba da nas čudi što mnogi mladi ljudi iz tradicionalno hrišćanskih sredina ili narodv, koji su imali hrišćansku prošlost, traže sebi puteve spasenja i razrešenja po raznim kolibama raznih gurua po Indiji, po Cejlonu i dr. Sekularizovano hrišćanstvo je beživotno i anemično. Današnji propovednici Jevanđelja Hristovoga treba da svedoče ne „ubedljivim rečima ljudske mudrosti… nego pokazivanjem duha i sile".

 

Prof. dr Davor Džalto je izjavio da "ne postoji tihi rat između Moskve i Istanbula već je on vrlo jasan i glasan". Ima li antagonizma između Moskovske i Vaseljenske patrijaršije?

Mislim da je to preoštar sud. Postoji istorijska odgovornost koju su Vaseljenski sabori stavili na pleća Crkve Konstantinopolja. Prvenstvo koje su ovoj Crkvi dale odluke Vaseljenskih sabora je takođe legitimnost koju ta Crkva prvog sedišta mora da poštuje bez odstupanja. Sve do novijih dana, niko nije osporavao prvenstvo Vaseljenske patrijaršije na vaseljenskom planu, ponajmanje Moskva. Ako je prvenstvo samorazumljiva stvar, a ako vam ga neko osporava, tada se treba zapitati o kojim se motivima sada radi. Crkva Srbije ne osporava - ni u teoriji ni u praksi - prerogative Konstantinopolja, znajući da nijedno pozitivno pravo Crkve ne može ukinuti drevno uspostavljen poredak.

S druge strane, nesuglasice kanonske prirode između Moskve i Konstantinopolja ne bi smelo da imaju odraza na svepravoslavno jedinstvo. Celom svetu je potrebno duhovnost, bogoslovlje, molitva ruske crkve, što je od vitalnog značaja za ukupno hrišćanstvo. Ruska crkva upravo time treba da svedoči a ne borbom za primat. Činjenica je da Vaseljenska patrijaršija danas ima manji primat nego ikada u istoriji. Sveden je na minimum. Treba li i taj minimum da ukinemo?

 

Mislite li da je jednom ovakvom, istorijskom događaju, kao što je ovaj Sabor, posvećena relevantna medijska pažnja u Srbiji, Evropi, svetu?

Dobro mi je poznato da je u Grčkoj i Americi bilo vrlo mnogo informacija o Saboru, njegovom toku i, donekle, sadržini diskusija. Takođe, za razliku od srpske teološke scene koja je i do danas ostala takoreći nema (treba se zapitati zašto?), u pravoslavnoj Americi smo imali vrlo pronicljive refleksije kako u predsaborskom tako i u postsaborskom periodu. Ma koliko mediji bili važan aspekt u komuniciranju Crkve sa svetom, još važniju ulogu od njih igraju lokalne zajednice sa sveštenicima na čelu. Ukoliko parohije molitveno i živo zainteresovano ne učestvuju u životu jednog Sabora, tada ni najbolja medijska pokrivenost ne može pomoći. Jer, da bi se od informacije preko znanja stiglo do mudrosti potrebno je mnogo više negoli ekran kompjutera ili glas spikera. Veoma mi je drago da sam po povratku u svoju eparhiju, samo nekoliko dana posle Kritskog sabora, imao priliku da pravoslavnim Amerikancima u Oregonu, Kaliforniji i drugde govorim o smislu proteklog Sabora i odgovaram na njihova pitanja. Možemo s ponosom reći da je kod nas proces recepcije već otpočeo. Objavili smo dokumente na srpskom i engleskom, uključujući i saborsku poruku i encikliku.

 

Tokom Sabora, vodili ste jednu vrstu dnevnika, zapisa sa tog skupa. Otkud ideja za tako nešto?

Beleške sa Sabora su nastale iz potrebe da njihov autor sebi približi problematiku Sabora koji je Pravoslavna Crkva pre samo tri nedelje održala na ostrvu Kritu. Istovremeno, jedan broj vernika i prijatelja iz Srbije, Francuske i Amerike zamolio me je pre Krita da im pružim priliku da, makar i putem dnevničkih beležaka, učestvuju u tom vanserijskom događaju. Oni su bili razlog za nastanak dnevnika koji je odštampala Interklima iz Vrnjačke Banje. Pišući na kraju svakog dana utiske o viđenom i rečenom, kontemplirajući o tome u sobi u Kolimbariju, nisam zamišljao da će te beleške doživeti da postanu knjiga. Kao njihov autor, nezainteresovan za luksuz introspekcije, želim da ih čitalac shvati kao dobronamerne i iskrene, jer su pisane takoreći simultano sa zbivanjima, bez nekog reda i sistema, ponekad sa temama i komentarima koji možda i nisu od suštinskog značaja. Verujem, ipak, da se ono suštinsko o Saboru saopštava i onda kada se ono zanemareno izvede na videlo, izvan oficijelnog diskursa crkvenih medija i himere elektronske komunikacije. To su uslovi u kojima je nastao taj Dnevnik sa Sabora i možda to može pomoći da se neke od predrasuda o ovom Saboru (i saborima uopšte) otklone.

 

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.