Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Fenomen

Šta povezuje Acu Lukasa i Šona Konerija: Batine nemaju ime i prezime

Stereotipi o žrtvama i počiniocima su najrasprostranjeniji, i razlog su zbog čega nekad i ne verujemo da je neko zlostavljač. Porodični terapeut i psiholog Marica Stijepović podseća da je nasilje univerzalni fenomen i da ne smemo da budemo vođeni predrasudama
Datum: 06/09/2017

Šta povezuje Acu Lukasa i Šona Konerija: Batine nemaju ime i prezime

Foto: Profimedia

Ne, ne tuče samo polusvet. Ne biju samo oni s blatnjavim rukama i lošim zadahom rakije i jeftine hrane, u radnim odelima ili u još bednijim stanovima. Niti samo nepoznati ljudi, na šta nas je podsetio i poslednji slučaj porodičnog nasilja koji poslednjih par dana puni naslovne strane dnevnih novina, a prvenstveno tabloida. Aleksandar Vuksanović poznatiji kao Aca Lukas, pevač narodne muzike i svojevrsni "heroj" mladih čije "najbolje žurke na Balkanu" su uvek dupke pune. Lukas je sklopio sporazum o priznanju krivice za nasilje u porodici zbog napada na suprugu Sonju Vukasnović, za šta će biti osuđen na deset meseci uslovnog zatvora sa rokom provere od tri godine i 18 meseci zabrane prilaska gospođi Vuksanović, međutim istog dana u medijima je počeo da iznosi salve uvreda i konstatacije da ju je "samo šutnuo" i da ju je "samo udario u potiljak". Ovo je drugi incident koji je Lukas napravio u poslednjih par meseci, prethodno je nasilje ispoljio nad fotografom jednih dnevnih novina.

Lukas i njegove izjave primer su odnosa koji nasilnici imaju prema žrtvama.

Pored pokušaja da opravdaju svoje nasilje izvršioci najčešće izgovaraju i "Neću više nikada".

Tri reči koje policajci prvo čuju kad dođu na poziv, žrtve ili savesnog komšije. Tri reči koje tužilaštvo čuje skoro svaki put kad im dođe pretučena žena i zbog kojih odustaje od procesa. Tri reči najvećeg bola i proklete nade. Jedna laž.

Statistika kaže da batine nikad ne idu same, da uz njih uvek postoji neki oblik zlostavljanja, bilo psihičkog, emocionalnog, seksualnog...Biti u krevetu s neprijateljem znači čekati na sledeći napad. "Neću više nikada".

Tri žene na dnevnom nivou, po svetskim statistikama, pretrpe nasilje sa smrtonosnim ishodom, a najrizičniji period je neposredno nakon razlaza i prestanka zajedničkog života. Ironično, žene su pod najvećim rizikom da budu ubijene kada napuste počinioca nasilja ili prijave nasilje, tako, žrtve biraju radije da budu izložene nasilju nego da budu ubijene. Posle serijala nasilja nad ženama ove godine, vraćamo se na staro pitanje: ko su oni koji tuku i ubijaju žene i zašto?

Vitez Šon Koneri svojevremeno je Plejboju poverio kako smatra opravdanim lupiti šamar ženi, doduše, otvorenom šakom, ako sve druge alternative ne upale. Posebno ako je žena "kučka, histerična ili prokleto ne sarađuje". On je rekao ono što mnogi misle. Koneri je možda uglađeniji od Lukasa, ali njegove reči ne razlikuju se od onih koje je pevač izneo kao "opravdanje" za svoj postupak.

"Bio sam onaj koji bije. Nisam mogao da se izrazim i udario bih. I muškarce i žene". To su reči velikog Džona Lenona, istog onog koji je napisao "Run For Your Life". Kris Braun i Rijana, verovatni nasilnik i realna žrtva. Majkl Fasbender verovali ili ne, naravno Tomi Li, Dikens, Pikaso. Hale Beri, Tina Tarner. Mia Borisavljević, Maja Marijana, Ana Nikolić, Ana-Marija Žujović. Sindi Models. I sada Sonja Vuksanović. Svima je zajedničko što su neki od navedenih zlostavljani, a neki su zlostavljali. Batine nemaju ime i prezime, samo boju. Ljubičastu, modru, crnu. I onu što se ne vidi, negde ispod svog tog mesa.

 

Jedno od najdestruktivnijih uverenja je da žene mogu da kontrolišu nasilje, jer su ga 'same i izazvale', Marica Stijepović, porodični terapeut

 

Batine nemaju status, nemaju boju kože, nemaju ime i prezime. Batine imaju jedan obrazac: ponavljaju se.

"Kad vas napadne nepoznata osoba, prva reakcija je da se branite, vrištite, bežite, koristite sve što imate. Ali, kad vas napadne neko s kim spavate, delite i dobro i zlo, ne možete da reagujete. Uplaši vas to što vas ubija onaj koji bi trebalo da vas voli. Onaj ko vas najbolje zna. Problem je što vas poznaje u dušu i zna sve vaše strahove. A onda ih koristi protiv vas", kaže Irena (ime je, razumećete, promenjeno), rođena Beograđanka, obrazovana, dobro situirana. Njena priča nije tipično stereotipna, nije imala loše detinjstvo, nema nedostatak samopouzdanja, nije nesituirana. Imala je nesreću da naleti na Ivana, prividno dobrog dečka iz blokova, čiji su drugovi batinali svoje žene, a onda je i on počeo da deli šamare. "Uvek postoje znaci pored puta. Histerija i nekontrolisani bes, bacanje stvari, ćutanje, a onda i šamar. Prvi, drugi, treći. Uvek bude preklinjanja, plakanja, izjava večne ljubavi. Do novog stresa na poslu, u porodici...bilo za šta. A onda shvatite da je teško i otići jer vas proganja dok mu ne dovedete policiju na vrata".

Iz ovakvih priča shvatite da to može da bude bilo ko, čak i onaj koji inače "ne bi mrava zgazio", da nije pod stresom. Poznati pravnici za porodično nasilje kažu da zlostavljač i zlostavljani "mogu da budu svako lice, bez obzira na stepen obrazovanja, profesiju... iako neka istraživanja kažu da su najnasilnije osobe koje se bave policijskim poslovima, ili lica koja na svom poslu imaju određeni stepen vlasti".

U Tužilaštvu nam, pak, kažu da žene prijavljuju partnere i supružnike najčešće tek kad se batine ponove, retko je to prva masnica. "Razlog je što ona duboko veruje da je to incidentna situacija i da se to više neće ponavljati. Mnogi trpe verujući da je deci najsigurnije u potpunoj porodici. Često je tu i bojazan od osude društva i najuže porodice, sramota zbog rastavljanja braka. Nasilnik obećava da se ovo neće ponoviti, a one mu veruju, a nasilje se uvek ponavlja", kaže naš sagovornik koji svakodnevno pretresa ovakve slučajeve na sudu.

I to je globalni fenomen, nisu tu Srbi poznatije šibadžije, niti jedini imaju viceve na taj račun. Mada imaju onu floskulu, "udri kad je zaslužila". Ono što se razlikuje, kako kaže psihološkinja Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra, jeste odgovor države i stav sugrađana prema problemu. Statistika kaže da da je 54,2 odsto žena bilo izloženo nekom obliku nasilja u porodici, a 37,5 odsto je to iskustvo imalo u poslednjih godinu dana (podaci za centralnu Srbiju: 2010: Babović, M. i sar. Uprava za rodnu ravnopravnost i Ministarstvo rada i socijalne politike). To istraživanje je pokazalo da po rasprostranjenosti razlike između grada i sela nisu bile značajne, ali jesu razlike između regiona. Čak su brojke veće za Beograd u odnosu na ostale regione Srbije. Tanja to objašnjava (ne)spremnošću žena da prijave nasilje, jer sistemu postaju vidljivije one kojima je pomoć potrebnija - bez prihoda, bez stana, bez prijatelja i roditelja.

"Nema 'tipičnog profila' zlostavljača u smislu obrazovanja, zanimanja, socio-ekonomskog statusa. Oni su svih obrazovnih nivoa, svih statusa, svih zanimanja - mogu biti lekari, profesori, sudije, kao što mogu biti nekvalifikovani radnici ili poljoprivrednici. Mogu izvan porodice imati potpuno neupadljivo ponašanje, dobre odnose sa kolegama, prijateljima, rođacima, mogu uživati ugled u zajednici, a ipak biti nasilni u porodici, najčešće prema ženi i/ili prema deci", kaže Tanja Ignjatović i ipak nam daje zajedničke karakterističke nasilnika, bez obzira na društveni status: "Nasilnik je kontrolor - mora biti po njegovom i njegova je poslednja (u raspravama, donošenju odluka) i on će da posegne za nasiljem da obezbedi kontrolu; nasilnik je manipulator - obmanjuje ljude (obmanjuje i partnerku), izvrće argument, može da se uzdražava nasilja ili da bude nežan kada zna da je takvo ponašenje u njegovom interesu (da izbegne kaznu); veruje da ima pravo - smatra da ima posebna prava i privilegije, das u njegovi sudovi ispravni, njegove potrebe centralne, da on treba da donosi odluke, zahtevan je; nasilnik ne poštuje - smatra da je njegova partnerka manje sposobna, vredna, nameće svoja pravila, komunicira iz pozicije superiornosti. Nasilnik ima duboko ukorenjena uverenja da mu članovi porodice - supruga, deca, pripadaju (da su njegovo vlasništvo) i da je njegovo ponašanje ispravno, čak i kada se radi o nasilju".

 

Kad vas napadne neko s kim spavate, delite i dobro i zlo, ne možete da reagujete. Uplaši vas to što vas ubija onaj koji bi trebalo da vas voli.

 

Nikad to nije jedan šamar, niti je to uglavnom samo jedno nasilje, kaže nam Tanja Ignjatović i objašnjava da nasilnik čini sve da bi uspostavio potpunu kontrolu nad žrtvom - izoluje je, kontroliše i čini apsolutno zavisnom. "Njegova pravila, objašnjenja i vrednosti postaju njene. Ona počinje da realnost sagledava 'njegovim očima', da veruje u realnost koju joj nasilnik kreira, bez mogućnosti da to proveri sa osobama od poverenja".

Stereotipi o žrtvama i počiniocima su najrasprostranjeniji, i razlog su zbog čega nekad i ne verujemo da je neko zlostavljač.

Porodični terapeut i psiholog Marica Stijepović podseća da je nasilje univerzalni fenomen i da ne smemo da budemo vođeni predrasudama. "Faktori rizika su nešto što može doprineti i povećati verovatnoću da se nasilje desi, ali neće svaka porodica koja je procenjena kao 'rizična' biti istovremeno i porodica u kojoj se mora desiti nasilje".

Stereotip je i to da je moguće uvek prepoznati nasilnika. Iako se na kraju poređaju sve kockice, na samom početku veze ne možete predvideti da se ona može pretvoriti u nasilnu vezu, što nam objašnjava Marica Stijepović: "Mnogi počinioci nasilja mogu u ranim stadijumima odnosa, dok još nisu izražene potrebe za intimnošću i bliskošću, da se ponašaju potpuno 'normalno', čak - savršeno. Potrebno je da verujemo svojim instinktima - ako se u vezi ne osećamo dobro, a ne možemo sa partnerom da o tome otvoreno razgovaramo, verovatno je da smo u destruktivnoj vezi i da nam je potrebna pomoć, čak i pre nego što se nasilje javi u nekom obliku".

Ako žena i ne prepoznaje simptome na početku, to je zato što određena ponašanja - kontrolu, izolaciju, ljubomoru - ne povezuje sa nasiljem. I ovde glavnu ulogu igraju stereotipi i kultura. A, onda dolazimo i do dva lica nasilnika. "Nisu ni nasilnici nasilni svaki dan i stalno", kaže Tanja. "Oni nekada umeju da budu nežni, zaštitnici, da brinu o porodici, naročito na početku veze i kada žena najavi da će ih ostaviti, što je vraća u vezu. One im oproste, misle da će biti drugačije kada se promene neke spoljne okolnosti. U tome im neretko pomažu drugi članovi porodice, a čak i institucije, tako što umanjuju ili pravdaju nasilje ili nasilnika (govoreći o 'svađama' i 'razmiricama', a ne o nasilju u kojem jedna strana kontroliše, dominira, zloupotrebljava nadmoć)".

Za one koji misle da je lako otići, da su to žene slabe, zavisnice, da im je koeficijent inteligencije pomućen patološkom ljubavlju, da su neobrazovane... malo i statistike. Svaka treća žena u svetu bila je fizički ili psihički zlostavljana, kaže Svetska zdravstvena organizacija.

"Pre svega da razjasnimo, ima puno istraživanja koja ukazuju na to da visok procenat žena (oko 74 odsto po jednom istraživanju u Vojvodini) koje su bile izložene bilo kom vidu nasilja jeste razmišljalo o tome da napusti nasilnog partnera, neke su to i pokušale, a neke zaista i uspele", ističe porodični terapeut Marica Stijepović. "Ovo je važno naglasiti kako bi se izbegla predrasuda javnosti da su žene u odnosima u kojima postoji nasilje pasivne, naprotiv, one često ulažu značajne napore da situaciju na neki način prevaziđu. Barem polovina žena u ovom uspe, ali značajan procenat nakon toga biva izložen nekoj vrsti proganjanja, ucenjivanja... tako da ispada da se nisu sklonile od nasilja. Mnoge žrtve ostaju sa počiniocem jer se plaše da odu. Tri žene na dnevnom nivou, po svetskim statistikama, pretrpe nasilje sa smrtonosnim ishodom, a najrizičniji period je neposredno nakon razlaza i prestanka zajedničkog života. Ironično, žene su pod najvećim rizikom da budu ubijene kada napuste počinioca nasilja ili prijave nasilje, tako, žrtve biraju radije da budu izložene nasilju nego da budu ubijene".

 

Nema 'tipičnog profila' zlostavljača u smislu obrazovanja, zanimanja, socio-ekonomskog statusa. Oni su svih obrazovnih nivoa, svih statusa, svih zanimanja, Tanja Ignjatović, psiholog
 

 

Najkontroverzniji deo slike je činjenica da žrtve prema počiniocima osećaju pozitivne emocije. Marica Stijepović kaže da se one ne mogu svesti isključivo na stokholmski sindrom jer prema jednom istraživanju, žene su koristile uobičajene rodne stereotipe i stereotipe o romantičnoj ljubavi kako bi opravdale partnere, a tu zadiremo i u kulturološki obrazac ne samo balkanskog sveta. "Slika je mnogo šira. Ljudi se u intimnim relacijama osećaju povezanim sa partnerom, a žrtve mogu zaista osećati ljubav prema počiniocima nasilja i povezanost s njima, kao i bliskost. Ne radi se o tome da negiraju ono što je očigledno, već su previše tolerantne, trudeći se da vide 'dobru stranu' u svojim partnerima, i 'prevode' ono što je loše, a što ih stavlja u rizičnu grupu da budu emocionalno i fizički povređene. U vezi u kojoj je prisutno nasilje, žrtva vremenom internalizuje partnerovu ljutnju i čak je doživljava kao dokaz da je ona sama uradila nešto pogrešno. Stoga ulaže energiju u to da zadovolji nasilnog partnera, misleći da je njegova ljutnja njena krivica. Jedno od najdestruktivnijih uverenja je da žene mogu da kontrolišu nasilje, jer su ga 'same i izazvale'".

"Neću više nikad". Samo to je trebalo da žena čuje. A onda to nikad dođe, više puta.

Nasilje ne mora da prestane s odlaskom. Od mnogih progonitelja nema zaštite.

Ipak, ta najčešća reč "ja sam kriva", "obećao je, neće više nikad", sve nas to vodi na početak. Strah. Patnju. Pogubnu nadu. I ćutanje svih okolo, čak i kad im se ne ćuti. Ćutanje u ovom slučaju nikad nije "zlatno", pa čak ni kad se sve, želeći da pomognete žrtvi, okrene protiv vas. Zbog čega, ipak, ljudi izaberu da ćute? "U praksi su se dešavale situacije da neko pozove pomoć, da bi žrtva sve negirala ili čak zamerila osobi koja je htela da joj pomogne. To zovemo sindromom ranjenog spasioca. To je jedan od razloga što ljudi ne žele da se mešaju. Drugi razlog je što se plaše počinioca nasilja i njegove osvete. Treći je što ne žele da se "povlače po sudovima", ističe dr Milivojević.

Nasilje u porodici i partnerskim vezama je fenomen koji okružuju tišina i ćutanje, radi se o delima koja se ređe prijavljuju policiji nego ostala dela, kaže Marica Stijepović. "I ovde je potrebno biti realan: nasilje je toliko zastrašujuće, destruktivno i bremenito osećanjima stida, srama, stigmom, za svakoga ko je uključen, uključujući i profesionalce koji rade sa počiniocima i žrtvama. Pa čak i mnogi muškarci koji su bili nasilni reći će poprilično uvereno, 'ja nisam nasilan čovek'. I neke žrtve ne pristaju da se svrstaju u kategoriju 'zlostavljanih žena', jer za njih to predstavlja stigmatizaciju. Kad kao profesionalci radimo sa takvim parovima, preplavljeni smo osećanjima a istovremeno moramo jako da pazimo na upotrebu termina, jezik koji koristimo... Šta onda mislite da u takvim situacijama osećaju 'obični ljudi'? Prošle godine, kada je američki fudbaler Rej Rajs pretukao svoju verenicu pred kamerama, bilo je analitičara koji su smatrali da je pozitivno, koliko god povod bio užasan, što se o partnerskom nasilju konačno govori javno. Međutim, potrebno je da govorimo o tome i kada ne postoje takvi povodi, i naročito je potrebno da govorimo o tome na način koji neće na bilo koji način uvrediti ili obeshrabriti žrtve nasilja".


Ukupno komentara: 2



Sva polja su obavezna.



Љубо
07.09.2017 - 14:02
Полусвет
И у полусвету су оба пола. Агресивност није само мушка. Туку и убијају и жене и мушкарци. У сваком сукобу су две стране.
Vladimir
08.09.2017 - 10:02
Gospodjo
Trebalo bi da znate da napravite razliku izmedju nasilnika i čoveka poput Lukasa. Vaša pristrasnost je očigledna, imate kompleks usled razočaranja na emotivnom planu. I Lukas je izjavio da je odgurnuo suprugu i pritom je zakačio svojom nogom od njenu, a ne da je sutnuo i udario u potiljak. Izvrćete činjenice, a to je posledica pomenute pristrasnosti i vaše mržnje prema muškarcima