Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Srpsko-makedonska nerazumevanja: Kuku lele reciprocitet

Šef diplomatije naglašava da će Srbija igrati konstruktivnu ulogu u rešavanju problema u regionu, ali da bi mogla da glasa protiv interesa susednih zemalja koje nisu podržale Srbiju u za nju važnim pitanjima, kao što su priznanje Kosova ili njegovo članstvo u Unesku. Nije ovo Dačiću prvi put, pa da se olako tumači političkim marketingom dizanja garda u regionu.
Piše: Zoran Panović
Datum: 25/01/2017

Srpsko-makedonska nerazumevanja: Kuku lele reciprocitet

Foto: Igor Pavićević

Kao lider SPS-a Ivica Dačić istrajava na famoznom "demokratskom centralizmu" koji je dovoljno širokogrud da toleriše povremeno dobro zezanje Branka i Mrke (Ružića i Mrkonjića), dok je kao Vučićev šef diplomatije Dačić od Nove 2017. zalegao za reciprocitet u regionalnoj politici. Ta reč - reciprocitet - ima šanse da sa trona frekventnosti u Srbiji skine i popularni termin "populizam". Jer reciprocitet uvodi u "diskurs" (semantičku jedinicu najviše vrednosti) i doajen vlasti - Ivica Dačić, ali to čini i ministarka pravde Nela Kuburović kad tvrdi da će Srbija primeniti princip reciprociteta ukoliko Francuska ne izruči Srbiji Ramuša Haradinaja. Populizam (uglavnom se radi o "jeftinom") koristi građanska opozicija kad karakteriše Vučićev režim stavljajući ga u globalne trendove populizma. Ako vlast uzjaše na reciprocitet, to će biti frekventnije nego što je Vladan Batić koristio termin "transparentno" pa time zarazio lidere DOS-a.

Šef srpske diplomatije naglašava da će Srbija igrati konstruktivnu ulogu u rešavanju problema u regionu, ali da bi mogla da glasa protiv interesa susednih zemalja koje nisu podržale Srbiju u za nju važnim pitanjima, kao što su priznanje Kosova ili njegovo članstvo u Unesku. U intervjuu agenciji Beta Dačić je precizirao da to nije osveta već politika reciprociteta i da Srbija nikome neće dozvoliti da je ponižava. I onda krešendo: "Ja jedva čekam kada će se pojaviti u međunarodnim organizacijama neki stav koji je važan za Makedoniju, za Crnu Goru, pa ćemo da vidimo kako će se Srbija postaviti." Makedonci su popizdeli. Jer oni još nisu navikli na ovakvu retoriku, a što je za Hrvatsku pa i Crnu Goru rutina. Bilateralna ili simbolička.

Dačić smatra da je Srbija napravila veliku grešku zbog priznanja Makedonije pod tim imenom jer cela Evropa i svet koriste naziv Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija. Time smo, smatra ministar, "našoj braći Grcima udarili šamar i sad očekujemo od Grka da oni ne priznaju Kosovo". Dačić je upotrebio i nediplomatski izraz i rekao da smo (Srbija) ispali budale. Indirektno, onda je i osnivač SPS-a Milošević ispao budala kad je priznao Makedoniju pod "ustavnim imenom". Ali ne treba zaboraviti lične odnose Kire Gligorova i Slobodana Miloševića. Oni su se ipak dogovorili, otcepljenje Makedonije prošlo je bez rata, povlačenje JNA bilo je korektno. Milošević je helikopterom poslao lekare s VMA da zbrinu Gligorova posle atentata 1995.

Nije ovo Dačiću prvi put, pa da se olako tumači političkim marketingom dizanja garda u regionu. Reciprocitet na velika vrata, plus dva beskrajno šarmantna ekstenzivna gostovanja na Hepiju i Pinku u svega nekoliko dana, na momenat su učinili da pomislimo da će na Sretenje Vučić reći: Dačić je kandidat vladajuće koalicije za predsednika Srbije. Ali oštrenja one stvari prema nezahvalnim Makedoncima bilo je i decembra 2015.

Oznaka Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija (BJRM), postavljena tada na novootvorenoj deonici Koridora 10, kod Vladičinog Hana, izazvala je negodovanje makedonske vlade, koja je bila hitno pozvala na konsultacije ambasadorku Srbije u Skoplju Dušanku Divjak Tomić i prenela joj usmeni demarš.

Dačić je još tada rekao da ne vidi razlog za primedbe Skoplja i kategorički poručio da tabla ostaje. I cinično poentirao: "Makedonija je priznala nezavisnost Kosova, a sada im smeta nekakav natpis. Neshvatljivo je da nam je veći prijatelj jedna Indonezija nego neke susedne države."

Dačić nam ovih januarskih dana sugeriše da je Jugoslavija mogla biti idealna država samo da u njoj nije bilo Srba i Srbije. Onda bi se svi međusobno odlično razumeli. Žali Dačić što smo se ujedinili 1918. Doduše, da budemo i mi malo cinični, nismo se ujedinili s Makedoncima. Iako je i s naše strane bilo mnogo sekiracije u vreme SFRJ ako ih propaganda Todora Živkova svojata.

Najavljena Dačićeva politika reciprociteta otvorila je, između ostalih, i pitanje kakvi nam Makedonci trebaju. Da bismo probali da odgovorimo na to pitanje, hajmo malo u prošlost: sećate li se tri skopska konobara koji su se smelo i uspešno marta 1999. suprotstavili bahatom ponašanju pijanih engleskih vojnika iz NATO-a? To su bili "sasovci" zaduženi za preuzimanje verifikatora sa Kosova (čik pogodite ko su bili verifikatori). Da ne koristimo i mi radikalske eufemizme, jer to smelo i uspešno suprotstavljanje znači da su skopski konobari tada prebili pijane engleske soldate. Njima je lider radikala Vojislav Šešelj uputio poziv da posete Beograd. Oni su se odazvali, pa su u prostorijama SRS-a razmenili mišljenja sa članovima najužeg rukovodstva stranke, sa Šešeljom na čelu. Da stvar bude bizarnija, u tuči su učestvovali i članovi benda "Kuku lele". Sve je inače započelo nešto pred ponoć, kad su pripiti komandosi počeli da izazivaju ostale goste, neukusno se šaleći na račun njihovih lepših polovina. Ne želeći da imaju nikakva posla sa osionim i pijanim natovcima, gosti, redovni posetioci kafane, pre vremena su napustili renomirani ugostiteljski objekat.

Ostavši sami, britanski vojnici su nastavili sa terevenčenjem, ali kad su konobari odbili da ih i dalje dvore, saopštivši im da "pijane goste ne služe" (to se još prepričava u Skoplju, a lično sam slušao), počela je rasprava koja se potom pretvorila u krvavu tuču. Njih dvadeset dvojica krenuli su pesnicama i opasačima na konobare i gazdu kafane, ali su naišli na otpor dostojan prepričavanja. Četiri konobara, potpomognuta gazdom, inače vokalnim solistom popularne "Kuku lele", bukvalno su premlatili pijane komandose. Posle polučasovnog okršaja na podu demolirane kafane ostalo je da leži desetak britanskih vojnika.

Radikali su tada istakli da je celokupna srpska i makedonska javnost sa oduševljenjem primila izuzetno odvažno držanje personala skopskog restorana "Dva jelena". U razgovorima u zgradi "Magistrata" (sedišta Centralne otadžbinske uprave) u Zemunu istaknuto je da nema bližih naroda od srpskog i makedonskog, te da je pobeda makedonskih prijatelja u sukobu sa NATO siledžijama najbolji podstrek daljem razvoju prijateljskih odnosa dva naroda. Jer, srpski i makedonski narod, rečeno je, imaju zajedničke neprijatelje, pa "tim svetskim moćnicima ni po koju cenu ne smemo dozvoliti da poseju seme razdora između naših naroda". Tu bliskost srpskog i makedonskog naroda, naglašeno je tada, ne može izbrisati ni Amerika, ni NATO. Obaveza da se zajednički doprinese još većem prijateljstvu i bliskosti dva naroda, bio je i zaključak tih srdačnih razgovora.

Šešelj i najbliži saradnici tada verovatno nisu mogli da obećaju autokefalnost Makedonskoj pravoslavnoj crkvi, ali su ipak govorili o "dva naroda", čime su bar priznali da su Makedonci narod. Time su, valjda, priznali i makedonsku državu, što je bilo i izvesno olakšanje budući da su se u velikosrpskim projekcijama i Makedonci često dovodili u sumnju. Za šešeljevce Hrvati su tada u većini bili "pokatoličeni Srbi", Crnogorci "veštačka komunistička nacija", Bošnjaci, "Srbi muslimanske veroispovesti" (manje-više to su svi ostali do danas), a eto Makedonce su nagradili statusom "naroda". Makedonija nije "južna Srbija", Makedonci nisu "veštačka nacija".

Posebno su nam ti razgovori radikala i skopskih konobara postali romantični u trenutku kad je Makedonija priznala Kosovo. Šešelj je, što se tiče makedonskog otpora NATO-u, pogodio kao što je pogodio da će Mila Đukanovića zadesiti Norijegina sudbina. Ne znamo, možda su ti konobari bili takođe zgroženi tim priznanjem Kosova, kao i dobar deo građana Crne Gore u ovom drugom "bratskom" slučaju priznanja (što je bio jedini pravi "nož u leđa"), mada se za makedonski slučaj, za razliku od crnogorskog, imalo nekog razumevanja. Nikolić i Vučić, tada u najužem rukovodstvu radikala, verovatno se sećaju tih skopskih konobara.

Ne znamo da li su u prostorijama SRS-a na audijenciji kod Šešelja bili posluženi Nikolićevom, tada još ne toliko famoznom, rakijom iz Bajčetine, kao što sumnjam da je na proslavu sto godina Kumanovske bitke, oktobra 2012. protokol predsednika Nikolića pozvao i skopske konobare. Eto, stvari su se bitno promenile. Propale su Šešeljeve nade o zajedničkom frontu Srba i Makedonaca protiv zajedničkih (NATO) neprijatelja. Ili za tim neće biti ni potrebe kad se Putin i Tramp dogovore, pa Srbi i Makedonci više ne budu na Kerijevoj "liniji vatre" već budu u "ruskoj sferi". U "velikoj pravoslavnoj konfederaciji".

Stekao se bio utisak da Srbija ima razumevanja za "stidljivije" učešće makedonske strane u samom činu obeležavanja balkanskih ratova, jer po tom pitanju razni balkanski narodi imaju različite istorijske narative. Nikolić je u Makedoniji oktobra 2012. pokazao i jednu vrstu egzaltacije u komplimentima datim domaćinima, da smo se uplašili da je definitivno ugašen i poslednji tračak nade za realizaciju stare ideje Slobodana Miloševića o konfederaciji Srbije sa Grčkom. Pa ako je onako Milošević mogao dobro sa Gligorovim, zašto tek Nikolić ne bi mogao tada sa Ivanovim. I to bi bilo sve super da se malkice nije činilo da je egzaltacijom u Makedoniji, Nikolić hteo da kompenzuje deficite u Hrvatskoj i Bosni. Deficit Nikolića u Zagrebu i Sarajevu zbog četničke prošlosti i problematičnih ili loše protumačenih izjava, prilično je varljiva stvar, jer podsetimo se i istorije solidnih naprednjačkih odnosa sa Janezom Janšom, muftijom Zukorlićem i Milom Đukanovićem koji prilično banalizuju tu hladnoću koja ima i manifestacije izvesne prezrive provincijalne nadmenosti kao u slučaju Stjepana Mesića, Kolinde Grabar Kitarović ili Bakira Izetbegovića koji je posle Dana Republike Srpske ovog januara izgleda konačno izvukao kovertirani potez sa partije šaha s Vučićem na Kalemegdanu.

Od "pokušaja udara" u Crnoj Gori i mafijaških obračuna po Srbiji, relativno su destabilizovani srdačni odnosi Vučićevog režima sa Đukanovićevim. Da je pobedila Hilari, upućeni tvrde, Zoran Zaev bi već bio premijer Makedonije. Nikola Gruevski je još u igri. U vladi Zorana Živkovića bio je savetnik u Ministarstvu finansija, tačnije specijalni savetnik Božidara Đelića za poresku reformu. Gruevski je bio zadužen za uvođenje PDV-a, i u krajnjoj konsekvenci možemo reći da je Gruevski Srbiji uveo - podario - PDV kao civilizacijsku vrednost.

Kada su Vučićevi javni radnici branili Gruevskog od nasrtaja sorosovske opozicije, kada su "makedonski scenario" obaranja Gruevskog kroz "šarenu revoluciju" videli kao uvertiru za destabilizaciju Vučića kroz "intenziviranje balkanskog procesa", i kad Vučićevi jurišnici tako bezdušno u amoku revizije pljuju po DOS-u, ignorišu - da li iz nemara ili tendenciozno - bitnu ulogu Gruevskog u dosovskoj etapi tranzicije.

No, dobro, reciprocitet koji je najavio Dačić jasno govori da odnosi Beograda i Skoplja neće, uprkos koketiranju Gruevskog s putinizmom, biti kao u pesmama dueta Selimova-Želčevski. Nema više razumevanja za Makedoniju, pa ni povodom priznanja Kosova. Već čujem ljude oko sebe koji govore o "čokalijskoj politici". Reciprocitet i pre pune primene daje rezultate.

Skopski konobari, međutim, ostaju ideal Makedonca po našoj meri. Koji su kao neki "vardarski Njegoši".

 

NOVU ANALIZU ZORANA PANOVIĆA ČITAJTE U NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD 26. JANUARA ILI U ELEKTRONSKOM IZDANJU NA NOVINARNICA.NET


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.