Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Srećna vam nova 2018, ali ja još ne mogu da prežalim '98. godinu: Kolumna Marka Prelevića

Nije moje detinjstvo baš skroz prestalo 29. juna 1998. oko 22.07, ali sećam se tog trenutka kao što se ne sećam nijednog pre ni posle njega, ponajpre što - ovo nikome nikada nisam rekao - ja taj šut, te bele kopačke, nisam ni video
Piše: Marko Prelević
Datum: 03/01/2018

Srećna vam nova 2018, ali ja još ne mogu da prežalim '98. godinu: Kolumna Marka Prelevića

Foto Profimedia

Imao je otoič Boris Dežulović, u zagrebačkim Novostima, toj jedinoj štampanoj stvari na Balkanu u kojoj se i dalje može pročitati i veliki intelektualni intervju, i oštra kolumna, i reportaža da je neki anonimni bračni par iz Sidneja u neko selo u Krajini, povratničkoj srpskoj porodici, poslao paket pun odeće, potrepština i jedan hladnjak - to, dakle, faljiva Nedeljniku! - imao je Dežulović u zagrebačkim Novostima priču o bolu koji svaki Splićanin, rođen tamo negde šezdesetih, nosi u sebi, a glede onog čuvenog, neobjašnjivog, volšebnog poraza Hajduka od Sent Etjena u Kupu šampiona u jesen 1974, 1:5 na Žofri Gošaru.

"Dobro jutro, djeco, život je kurvin sin, a svijet đavolje igralište", veli Dežulović, i tih pet golova - kasnije će se pričati da Francuzi mora da su bili drogirani, a onda će četrdeset godina kasnije ispasti da to nije bila samo mašta sa Starog placa, kod Plinare - bili su trenutak u kojem se rascepi istorija kao što srce može da se rascepi, život postane nešto drugo, a mogao si biti prvak Evrope, ili makar sveta.

Četiri dana do Nove 2018. (dve hiljade osamnaeste, bokte!) završavali smo dvobroj Nedeljnika, pričali o Jugoslaviji i o jugonostalgiji, o nečemu što je bilo pre stotinu godina, a ja mislim na jednu drugu godinu, svežiju, baš nimalo ni na Tita, ni na kralja Aleksandra, ni na Antu Markovića, baš me briga za njih, imitiram Dežulovića, kao što to vazda neuspešno pokušavam, vraćam se na 1998, na ono leto kad smo jedno trideset sekundi bili prvaci sveta, kada je, između dva rata - onog koji nismo vodili i onog koji će nam stići s neba - izgledalo kao da život ima smisla, ili da će ga makar uskoro dobiti, budemo li iole pametni.

Upisao sam tog leta gimnaziju, ofarbao pramen sve duže kose u plavo - teget, ne ovo naše slovensko plavo - varikinom na majici ispisao imena svih grupa koje sam voleo (volim ih i dalje!), a kada je varikina pojela tkaninu, zakačio sam duple igle svuda po njoj i mislio da to tako treba i da sam baš pametan; leto je bilo dugo, pretoplo i pred nama, more daleko svega pola marke ili ni toliko ako šmugneš kondukteru, a čak ni devojčice nisu više onoliko prilježno sklanjale naše ruke koje bi im ustreptalo okrznule žicu brusthaltera...


Pa i mimo mog skromnog univerzuma, čoveče, šta je bila ta '98! Na televiziji Britni Spirs sa "... One More Time", a na mom prvom računaru, sa čak 32 megabajta RAM-a, Refused, Lagwagon, Rancid i Offspring, tek kasnije ću saznati i da su Neutral Milk Hotel izbacili jedan od najboljih albuma devedesetih; završio se "Sajnfeld" ali smo zato gledali "Trumanov šou", "American History X", "Velikog Lebovskog", "Dve čađave dvocevke" i Kameron Dijaz kao Meri sa spermom u kosi (mada će Oskara dobiti "Zaljubljeni Šekspir"!); te godine se pojavio i prvi prenosni MP3 plejer, otac i deda svih ajpoda, predsednik Bil Klinton nije imao seks sa tom ženom, ali su zato Karmen Elektra i Denis Rodman bili celih devet dana u braku, umrli su Frenk Sinatra i Soni Bono, a izvesni Džordž R. R. Martin izdaće prvu knjigu iz serijala "Pesma leda i vatre".

Dalo se, hoću reći, živeti u devedeset osmoj čak i na Balkanu, nije što smo bili mlađi i nije da smo bili nesvesni svega oko nas, samo je i nas morao, kad su već nakratko utihnule sirene za vazdušnu opasnost, dokačiti taj prokleti optimizam Najbolje Decenije U Istoriji Zapada.

A onda je, da, život je kurvin sin, a svijet đavolje igralište, Mijatović pogodio onu prečku.

Znam, suludo je učitavati fudbalu bilo kakve natprirodne sposobnosti, nit bi Jugoslavija, koja je tema ovog svečanog dvobroja i tema čitave 2018, opstala da ga je Dejo tamo u Italiji osam godina ranije zavukao, pa da su Osimovi momci tukli Maradoninu Argentinu, nit bi bio mir da nije bilo Maksimira; nije ni moje detinjstvo baš skroz prestalo 29. juna 1998. oko 22.07, ali sećam se tog trenutka kao što se ne sećam nijednog pre ni posle njega, ponajpre što - ovo nikome nikada nisam rekao - ja taj šut, te bele kopačke, taj nanosekund tišine na stadionu u Tuluzi nisam ni video.

Izašao sam, kada je Mijat uzimao loptu, pa kada se zaletao, u predsoblje. Prečku sam, hoću reći, samo čuo, mada sam je više osetio, i nisam imao hrabrosti, svih ovih godina, kada su svi pričali o tom događaju koji nam je prekinuo detinjstvo i uništio smisao života, da priznam da sam sve vreme bio u hodniku.

I desi mi se, ponekad, dok svi u redakciji pričaju o 1918. i Jugoslaviji ili dok čitam Dežulovića o stadionu Žofri Gošar, desi mi se da pomislim na leto 1998. i na to kako neko tamo pogađa prečku koja će mi promeniti život, a ja nemam hrabrosti ni da budem tu.

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.