Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kolumna

Koča Popović, Hemingvej i ja u Kataloniji: Zašto je rat u Španiji bio poslednji romantičarski sukob

Još mentalnih slika kao ona iz kakve birtije u Saragosi ili Marbelji: Koča i Peko i Kole Nađ i Pera Drapšin i Žikica i ja delimo jednu koru hleba, onda sevaju meci i čuju se fašistički tenkovi i štekću nemački mitraljezi. Rez, i beg, i Marko Orešković pravi poslednji zapis sa granice sa Francuskom, gde svi bežimo posle pobede nacionalista: "Stegao sam srce i ćutke zakoračio preko granice. Okrenuo sam se. Doviđenja, Španijo, zemljo koja si mi prirasla srcu kao da si moja rođena domovina..."
Piše: Marko Prelević
Datum: 10/10/2017

Koča Popović, Hemingvej i ja u Kataloniji: Zašto je rat u Španiji bio poslednji romantičarski sukob

Zamislim se u poslednje vreme, dok sa ekrana govore o Kataloniji i Kastilji i Barseloni i Madridu, zažmurim i skoro da sam tamo.

Za šankom se klati Ernest Hemingvej, taj stari hedonista, i nešto ozbiljno laže konobaricu, o nekim zvonima koja su mu na umu. U ćošku sveže trebljen od vaški koje mu još od Pariza i Londona nisu dale mira, olovku grize Džordž Orvel i onda ti uhvati pogled, pa me naglas pita gde je Manuel Gonzales, i gde je Pedro Agilar, i gde je Ramon Fenolosa, i znaju li crvi u zemlji gde su, kao što znaju dobro gde je tačno Federiko Garsija.

Svrati i Pikaso, da se javi i čuje vesti iz Gernike, a vojnici koji ignorišu Odna i Nerudu i pevaju "Ay Carmela!" uozbilje se tek kada sporim hodom po obodu podijuma prošeta La Pasionarija i tiho izgovori, toliko tiho da i temelji počinju da se tresu: "Dali ste nam sve. Svoju mladost, svoju krv i svoj život, a niste tražili ništa, sem da se borite zajedno s nama..."

(Tu je i čovek koji, iz nekog razloga, neizrecivo liči na Hamfrija Bogarta. Zovu ga Rik. Rik Blejn...)

Sigurno bih, da nisam rođen u pogrešno doba, sigurno bih bio tamo, volim da mislim, čak i ako sam kukavica ili baš zato što sam kukavica, bio bih u tom poslednjem romantičarskom ratu, u poslednjem tragičnom ratu koji se vodio zbog ideala i za ideale - kakav je to koloplet interesa bio, kakav ideološki potpuri: demokrate, salonski socijalisti, baskijski i katalonski nacionalisti, nadobudni komunisti, zapaljivi trockisti, slobodni avanturisti iz bogatih zapadnjačkih porodica, anarhisti, siromašni radnici bez posla, bezemljaši, sindikatlije, Guardia Civil, a jedan zajednički imenitelj - možda kao novinar, možda pre kao član bataljona "Đuro Đaković", jednog od mnogih među Internacionalnim brigadama.

Tu je, recimo, i Linkolnova brigada, kojom komanduje, makar nakratko, Oliver Lou, i to je prvi put da je jedan crni čovek bio zapovednik američke jedinice u borbi. I žene, žene koje su drugarice i saborci i borkinje, kako hoćete, a ne potlačene, ne samo bolničarke.

Još mentalnih slika kao ona iz kakve birtije u Saragosi ili Marbelji: Koča i Peko i Kole Nađ i Pera Drapšin i Žikica i ja delimo jednu koru hleba, onda sevaju meci i čuju se fašistički tenkovi i štekću nemački mitraljezi. Rez, i beg, i Marko Orešković pravi poslednji zapis sa granice sa Francuskom, gde svi bežimo posle pobede nacionalista: "Stegao sam srce i ćutke zakoračio preko granice. Okrenuo sam se. Doviđenja, Španijo, zemljo koja si mi prirasla srcu kao da si moja rođena domovina..."

(Od 1.700 španskih boraca, preživelo je jedva 800. Skoro svi su se za našu stvar, protiv starih i novih fašista i njihovih saradnika, u partizanima, u nekim novim brigadama, borili i u Drugom svetskom ratu; i tamo će ih polovina poginuti, a od preživelih je bilo 59 narodnih heroja, desetorica ministara, jedanaestorica ambasadora...)

Možda je bilo naivno misliti da će se sudbina planete rešiti u tada ruralnoj zemlji na obodu Evrope, ali zar nije i naivnost romantična i tragična u isto vreme? Kao što je bila tragična i odluka da se potpiše pakt sa đavolom lično, dogovor sa Staljinom o pomoći SSSR-a, kada Republika prestaje da bude svetionik slobode i tolerancije.

Svejedno, zamislim se u poslednje vreme, dok sa ekrana govore o gradovima u kojima nikada nisam bio, o ratu u kojem nisam mogao da budem - i to ne zato što sam kukavica! - koliki je morao biti svet, koliko širok i čudesan, koliko su morali biti veliki i značajni ideali i sve knjige koje biste pročitali, pa da sa dvadesetak godina spakujete sve što imate u jednu torbu ili čaršav, pa da se otisnete u Španiju, zemlju gde se, mislite vi, brani sloboda vaše dece i sloboda čovečanstva. I bude takvih najmanje trideset hiljada, skupljenih sa svih strana, daš mladost i ne tražiš ništa zauzvrat...

I kakvi su morali biti naši neprijatelji?

O njima je u "Kataloniji u čast" pisao Orvel: "Kada čovek razmišlja o svim ljudima koji pomažu fašizam, ostaje zapanjen pred njihovom raznovrsnošću. Kakva ekipa! Razmislite o programu koji bar na neko vreme na isti brod može dovesti Hitlera, Petena, Montagu Normana, Pavelića, Vilijama Hersta, Štrajhera, Buhmana, Ezru Paunda, Huana Marća, Koktoa, Tisena, oca Kahlina, muftiju jerusalimskog, Arnolda Luna, Antoneskua, Špenglera, Beverlija Nikolsa, Ledi Hjuston i Marinetija! Ali ključ je vrlo jednostavan - to su sve ljudi koji imaju šta da izgube ili ljudi koji žude za hijerarhijskim društvom i boje se mogućeg sveta slobodnih i jednakih ljudskih bića."

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.